Ruski jezik u Srbiji
Tradicija učenja ruskog jezika u Srbiji nastala je u prvoj polovini 18. veka. U istom i narednim vekovima ruski jezik, kao i saborna verzija crkvenoslovenskog jezika, bili su blizu da zauzmu mesto jedinstvenog književnog i svakodnevnog jezika Srba. Međutim, dolazi do književne reforme Vuka Karadžića, vlasti Austrougarske takođe 1868. usmeravaju razvoj srpskog jezika na puteve isključivanja ruskog uticaja.
.jpg)
Kasnije je popularnost ruskog jezika u Srbiji oscilirala usled promena u bilateralnim odnosima Srbije i Rusije, kao i njihovih istorijskih formacija. Vrhunac popularnosti ruskog jezika u Republici Jugoslaviji, koja je nastala posle Drugog svetskog rata i obuhvatala je Srbiju, bila je 1960-1970-ih godina, kada se ruski jezik izučavao u srpskim školama gotovo svuda. Do kraja 1980-ih, više od polovine stanovnika Srbije je u ovoj ili onoj meri govorilo ruski.
Posle raspada SSSR-a, Istočnog bloka i same Jugoslavije, položaj ruskog jezika u Srbiji je bio veoma poljuljan. Od 2021. godine, ruski je četvrti najpopularniji strani jezik u Srbiji posle engleskog, nemačkog i francuskog. Istovremeno, ruski jezik je zadržao značaj u oblasti pravoslavnog obrazovanja i opštenja, vodeći u srpskim enklavama na Kosovu i Metohiji.
Istorija
uredi
U avgustu 1725. godine, na molbu Mojsija Petrovića, mitropolita beogradsko-karlovačkog, iz Sinoda je u Srbiju poslat učitelj Maksim Suvorov, „da uči decu latinskog i crkvenoslovenskog govora“. Dobio je platu od 300 rubalja godišnje. Suvorov je sa sobom doneo mnogo ruskih knjiga, sedamdeset slovenskih gramatika, deset leksikona na tri jezika, 400 bukvara.[1] Godine 1726. vodio je slovensku školu, otvorenu u Sremskim Karlovcima u severnoj Srbiji (u to vreme na teritoriji Habzburške monarhije). Godine 1733. direktor škole je postao još jedan ruski podanik, diplomac Kijevskog kolegijuma, Emanuel Kozačinski. [2] Ubrzo je crkvenoslovenski u ruskom izdanju postao bogoslužbeni jezik u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Srbi dugo vremena nisu imali jedinstven književni jezik, a svetovna dela su nastajala kako na narodnom, tako i na crkvenoslovenskom, ruskom, kao i u njihovoj sintezi, slavenosrpskom jeziku, koji je od početkom 19. veka postala je rasprostranjena među obrazovanim stanovništvom Vojvodine i srpske dijaspore u drugim delovima Habzburške monarhije. Svi ovi jezici, uključujući i književni ruski, pretendovali su da budu jedinstveni jezik Srba. Međutim, do 1868. godine vlasti Austrougarske monarhije zvanično su sprovele u delo projekat reformatora Vuka Karadžića, zasnovan na novoštokavskom narodnom dijalektu. Jezik koji je predložio Karadžić postao je osnova za savremeni književni srpski jezik.[1][3]
Sedamdesetih godina 19. veka, u periodu konačnog oslobođenja balkanskih Slovena od vlasti Osmanskog carstva, u kojem su akcije Rusije igrale odlučujuću ulogu, počelo je izučavanje ruskog jezika u nizu obrazovnih institucija Knjaževstva Srbije. Počeo je da se predaje u bogoslovijama, u Višoj ženskoj školi, Pedagoškoj školi, Vojnoj akademiji i u "Velikoj školi" (1905. pretvorena u Beogradski univerzitet). [2]
Posle Oktobarske revolucije hiljade ruskih izbeglica i emigranata završilo je u Evropi, čijim snagama i potrebama je otvoreno oko 110 ruskih škola, uglavnom osnovnih. U Srbiji (KSHS), gde se pojavio najveći broj ovakvih škola [4], naselilo se oko 35 hiljada bivših ruskih državljana, više od 5 hiljada ruske dece je bilo u školama. Kralj Aleksandar Prvi Karađorđević, sam diplomac Paževskog korpusa u Sankt Peterburgu, stvorio je sve uslove za školovanje dece iz Rusije, preuzimajući na sebe troškove održavanja ruskih škola. U ovim školama učenici iz Rusije su učili, između ostalog, i srpski jezik, ali se većina nastave odvijala na ruskom jeziku. [5]
Godine 1945. godine, nakon završetka Drugog svetskog rata, odlukom Ministarstva prosvete koja je upravo osnovano od strane SFR Jugoslavije, ruski jezik je uveden kao obavezan predmet u srpskim gimnazijama. Međutim, uskoro informativni i diplomatski sovjetsko-jugoslovenski sukob (1948-1953) na duže vreme je zamračio odnose dveju zemalja. Razlog neslaganja bile su razlike u idejama o socijalizmu i komunizma u sovjetskim i jugoslovenskim vladajućim krugovima. Moskva optužila Beograd za odstupanje od internacionalnog ideala marksizma u stranu nacionalizma, vođstvo Tita i približavanje Zapadu, potpunu restauraciju kapitalizma. Sukob je doveo do gotovo potpunog nestanka dijaspore koja govori ruski jezik i istiskivanja ruskog jezika iz škola i Univerziteta u Jugoslaviji. Poznato je da je 1951. godine samo jedan student upisao ruski odsek Univerziteta u Beogradu. Sa smrću Josifa Staljina 1953. godine informativni rat je postepeno nestajao, ali njegovi efekti su trajali još nekoliko godina[2].
SSSR pod vođstvom N. Hruščova, a potom i L. Brežnjeva, preduzeo je neviđene mere da obnovi sovjetsko-jugoslovensko prijateljstvo, a 1960-1970-te bile su vreme procvata ruskog jezika u srpskim školama, izučavalo ga je više od polovine školaraca. [2] Istovremeno, obrazovni sistem je morao da se gradi praktično „od nule“, u ovaj proces su bili uključeni kako vodeći sovjetski stručnjaci za ruske studije, tako i predstavnici ruske dijaspore koji se odnose na sistem obrazovanja i kulture. Potonji su postali autori većine udžbenika i priručnika za škole i univerzitete, koji su doživeli mnoga preštampavanja tokom narednih nekoliko decenija. [5]
Nakon Titove smrti 1980. godine, Jugoslavija je zapala u duboku sistemsku političku i ekonomsku krizu, praćenu porastom nacionalizma u saveznim republikama i teritorijama. Pozicija Sovjetskog Saveza i ruskog jezika u zemlji je stalno opadala. Postepeno, u srpskim školama, mesto prvog stranog jezika koji se uči od prvog razreda zauzima engleski, a ruski postaje „drugi strani jezik po izboru“, koji konkuriše nemačkom i francuskom. Međutim, u to vreme u zemlji je postojao višak ruskih nastavnika, a u velikom broju škola ruski je ostao jedini „drugi strani jezik“. [2] Do kraja 1980-ih više od polovine građana zemlje govorilo je ruskim jezikom u Jugoslaviji, posebno u Srbiji. [5]
Raspad SSSR-a (1990-1991) zajedno sa raspadom Istočnog bloka (1991) prethodio je dugom i izuzetno bolnom raspadu Jugoslavije. [2]
Srpski slavista Biljana Marić smatra da se već početkom 21. veka može govoriti o urušavanju ruskog jezika u Srbiji. Na teritoriji Kosova koja nije pod kontrolom Beograda, njegovo izučavanje je potpuno ukinuto 1999. godine. Do naglog smanjenja nastave ruskog jezika u srpskim školama došlo je u periodu od 2002. do 2004. godine. Ovaj proces nije odobren od strane Ministarstva prosvete i odvijao se uz podršku zvaničnika. Odluku su, po pravilu, donosili na lokalnom nivou direktori škola koji su sledili zahteve roditelja. Umesto rusista koji su otišli u penziju ili otišli iz drugih razloga, regrutovani su nastavnici drugih jezika, često niskokvalifikovani: pre svega nemačkog, zatim francuskog, italijanskog, španskog. Bilo je slučajeva privlačenja nastavnika kineskog i japanskog jezika, uprkos nepostojanju tradicije nastave ovih predmeta u sistemu srednjeg obrazovanja Srbije. [2]
| 1990. | 2004. | 2010. | Broj stanovnika (2010) | Procenat ljudi koji znaju ruski (2010) |
|---|---|---|---|---|
| 4 200 000 | 2 100 000 | 1 400 000 | 7 121 000 | 19, 7% |
Savremeno doba
urediGotovo sva deca u Srbiji uče engleski u osnovnoj školi i po zakonu ne mogu da ga zamene prilikom prelaska u srednju školu. Shodno tome, u osnovnim (osmogodišnjim) i srednjim (četvorogodišnjim) školama ruski se uči samo kao drugi strani jezik po izboru. Broj škola sa bezalternativnim ruskim kao drugim stranim jezikom je izuzetno mali, na primer, od 2015. godine u Beogradu su postojale samo 3 takve škole. [2]
Sve u svemu, broj škola sa nastavom ruskog jezika i dalje opada, zajedno sa količinom i profesionalnim nivoom nastavnika. Sami nastavnici kao uzroke ovog fenomena navode:
- samovolju direktora,
- zabranu promene prvog stranog jezika u procesu učenja, [2]
- nizak prestiž ruskog jezika u odnosu na nemački i francuski. [2]
Godine 2012. oko stotinu nastavnika ruskog jezika i književnosti potpisalo je otvoreni apel u odbranu svojih predmeta:[3][6]
"Ogromnom broju dece i omladine u Srbiji uskraćuje se mogućnost da se upoznaju sa velikom ruskom kulturom i civilizacijom. Nema logike da je za srpskog đaka važnije da upozna dve zapadne civilizacije, a da o najvećoj slovenskoj, kroz svoje školovanje ne sazna ništa."
— Nastavnici ruskog jezika u Srbiji
Srbi takođe često iznose mišljenje da ruski jezik nije potpuno stran, već samo „malo izmenjen srpski“, pa ga nema smisla izučavati. [2]
Studija srpskog filologa Jelene Ginić, objavljena 2018. godine, pokazala je da „20% učenika uči ruski kao drugi strani jezik u osnovnoj školi, a samo 1% uči ruski kao prvi strani jezik“. Na srpskim univerzitetima nastava ruskog jezika na humanističkim naukama svedena je na dva ili čak jedan semestar. Izuzetak ostaju bogoslovski fakulteti, gde se ruski jezik daje 4 semestra po 2 časa nedeljno, kao i 1 semestar na magistraturi.[3] Generalno, slična situacija je uočena u Republici Srpskoj.
Ruski je, prema podacima Ministarstva prosvete Srbije za 2020. godinu, četvrti najpopularniji jezik među učenicima osnovnih i srednjih škola, učilo ga je oko 68 hiljada ljudi (engleski - 715,8 hiljada, nemački - 166 hiljada, francuski - 100 hiljada).[3] .
Na nekim srpskim teritorijama, sa druge strane, raste interesovanje za ruski jezik. Ovo može biti manifestacija građansko-patriotske pozicije, pre svega u severnim enklavama Kosova i Metohije, gde dominira srpsko stanovništvo, [5] ali ovi regioni doživljavaju akutni nedostatak kvalifikovanih ruskih nastavnika. [2] [5] Među ostalim razlozima rastuće popularnosti ruskog jezika 2010-ih su veliki zajednički projekti koji su doveli do širenja ruskog prisustva: kupovina kompanije Naftna industrija Srbije od strane Gazprom njefta, radovi na projektu gasovoda Južni tok ( što na kraju nije sprovedeno), povećanje turističkog toka iz Rusije u Srbiju i Crnu Goru. [3]
Studije pokazuju da je generalno u Srbiji potražnja za ruskim jezikom veća od ponude od strane države. Delimično ovaj zahtev zadovoljavaju privatne škole stranih jezika i obrazovni centri, kao i neke lokalne, ruske i međunarodne organizacije [3] .
Organizacije i projekti za podršku ruskom jeziku
uredi
U Srbiji je aktivno nekoliko glavnih izvora podrške ruskom jeziku. Slavističko društvo Srbije, najstarija takva javna organizacija, osnovano je 1948. godine i krajem 2011. godine imalo je 397 članova. Društvo sprovodi kurseve usavršavanja, seminare, praksu, testiranje. [5] [2]
Slavistički savez grada Novog Sada i AK Vojvodine, osnovan 2000. godine, ima 78 članova. Društvo rusista Kosovo i Metohija deluje od 2010. godine, čini ga 200 članova. [5]
U Beogradu postoji jedno od skoro stotinu inostranih predstavništava [7][8] Rosotrudničestva Ministarstva inostranih poslova Rusije za promociju ruskog jezika, ruske nauke i kulture,[9] Ruski centar za nauku i kulturu („Ruski dom“), glavni je centar ruske kulture u Srbiji. Ovde se nalazi jedna od najvećih ruskih biblioteka u Evropi i bioskopsko-koncertna sala sa 390 mesta. Nekoliko stotina ljudi svake godine pohađa kurseve ruskog jezika u Ruskom domu. [5] Više od 250 ljudi uči ruski jezik u ambasadi Rusije u Srbiji. [5]
Naftna industrija Srbije (NIS), kompanija u 51% vlasništvu Gazproma, podržava ruski jezik: finansiranjem konkursa, isplatom stipendija za školovanje u Rusiji, nabavkom savremene obrazovne opreme i nastavnog materijala za škole. U 2014. godini, uz finansijsku podršku NIS-a, započeto je obrazovanje u dvojezičnim rusko-srpskim odeljenjima u dve škole, u gradovima Novom Sadu (33 učenika) i Aleksincu (24 učenika). [2]
Jedan broj ruskih univerziteta ima specijalizovana odeljenja i redovne programe obuke ruskog jezika (letnje škole) za studente iz različitih zemalja, uključujući Srbiju.[3][10] Postoje projekti za onlajn nastavu ruskog jezika sa interfejsom na srpskom ili engleskom jeziku. Od državnih ruskih institucija, takve onlajn projekte je pokrenuo, na primer, Moskovski državni univerzitet. Lomonosov i TV kanal Raša Tudej.[10]
Izvori
uredi- ^ a b Svetoslava Cvetkova, Vяčeslav Čarskiй (2021-03-29). „Slavяnoserbskiй яzыk: эpoha, kogda russkie i serbы snova stali pisatь na odnom яzыke”. Balkanist. Pristupljeno 2021-06-24.
- ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj Marič 2015.
- ^ a b v g d đ e Zoran Miloševič (2020-03-14). „Russkiй яzыk v demokratičeskoй Serbii”. Regnum. Pristupljeno 2021-06-24.
- ^ Načalьnыe školы raspolagalisь v Belgrade, Velikom Bečkereke, Vrnяčke-Bane, Vršace, Gerceg-Novi, Zagrebe, Zaečare, Zemune, Knяževce, Novi-Sadi;
- ^ a b v g d đ e ž z Arefьev 2012.
- ^ info, SRBIN (2013-08-15). „Ruski jezik je sve popularniji među Srbima, iako ga uči malo osnovaca”. SRBIN.info (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2022-12-04.
- ^ „O Rossotrudničestve”. Rossotrudničestvo. Pristupljeno 2021-06-01.
- ^ „Kontaktы”. Rossotrudničestvo. Arhivirano iz originala 10. 11. 2022. g. Pristupljeno 2021-06-01.
- ^ Bondarev, N. Rossiя i russkie v istorii Serbii (noveйšaя istoriя). — Fond «Russkiй mir», 10 iюnя 2009 goda.
- ^ a b Aleksandra Guzeva (2016-02-03). „Pet sajtova za lako učenje ruskog jezika”. Russia Beyond Srbija. Pristupljeno 2021-06-28.
Vidi još
urediLiteratura
uredi- Arefьev A. L. Russkiй яzыk na rubeže XX-XXI vekov. — Centr socialьnogo prognozirovaniя i marketinga. — M., 2012. — 482 s. — ISBN 978-5-906001-12-2.
- Marič Bilяna. Sostoяnie i perspektivы izučeniя russkogo яzыka v inoslavяnskoй srede // Эtnodialogi. — 2015. — № 1(48). — S. 26—34.
- Russkaя diaspora i izučenie russkogo яzыka i russkoй kulьturы v inoslavяnskom i inostrannom okruženii Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. jun 2021)/ 2012
- Maksimova S. G., Omelьčenko D. A., Noяnzina O. E. i dr. Russkiй яzыk i identičnostь v Rossii, stranah SNG i dalьnego zarubežья. — Barnaul: Izd-vo Altaйskogo gos. un-ta, 2017. — 671 s. — ISBN 978-57904-2237-9.