Википедија

Svarog

Стара словенска вера
Ukoliko ste tražili rok grupu Svarog, pogledajte članak Svarog (muzička grupa).

Svarog je slovenski bestelesni bog, prastvoritelj svetloga neba pod čijim se svodom „sve rađa i događa“. On je praotac zemlje i svakoga „roda i ploda“, dakle svega na zemlji, ali i tvorac cele vaseljene, kao i svih bogova. Ovog Boga su svi Sloveni smatrali „prepunim slave i božanstva“ jer upravlja nebom koje je iznad i izvan svega, a ipak sve obuhvata. Svarog spava i u snu je stvorio ovaj svet koji je poverio Perunu i ostalim bogovima na čuvanje i upravljanje. On ne deluje neposredno na fizičko, materijalno okruženje koje sanja, ali zato direktno utiče na volju ostalih bogova, i tu je njegov uticaj ogroman. Njegovo buđenje označiće kraj sveta. Alternativna imena Rod i Usud.[1]

Kolovrat - Svarogova znamen koja predstavlja Sunce i označava beskrajan krug rođenja i smrti.


Etimologija uredi

Generalno, koren svar- kombinuje se sa rečju svar „svađati se“ i izvedenica svariti „svađati se, raspravljati“. [2] U takvom slučaju Svarog bi bio „bog-prepirka“. Kognati na drugim jezicima uključuju staroengleski andsvaru (→ engleski psovka), staronorveški sverja „psovati“,[2] ili sanskrtski svarati (švedski) „pevati“, „zvučati“, „hvaliti“, sve iz proto- Indoevropski * sver-. Etnograf Kazimierz Moszinski snimio je izreku poljskog ribara „Boh svarycsa“ kao reakciju na grmljavinu, slično poljskoj izreci „Bóg swarzy“.[3]

 
Savremena, umetnička slika Svaroga, Dominika Makota, 2016.

Neki naučnici sugerišu nebesko značenje korena i sugerišu srodnost teonima sa indijskim svargasom „nebo”, staronjemačkim gi-sverc „olujnim oblacima”, staroengleskim svorc „mrak, oblak, magla” ili holandskim zverk „oblakom , oblačno nebo ".[2] Prema nekim naučnicima, npr. Trubačov,[4] Mansika, [5] ili Klejn,[6] ovaj koren je pozajmljen iz indoiranskih jezika (up. Svar (eng. „Sjaj“, „nebo“, „sunce“). Vasmer se nije složio sa ovim stavom.[2] Štaviše, Slovene i Indoirance odvajao je veliki prostor koji bi otežavao pozajmljivanje.[7] Vaclav Mašek je ukazao na indijski svaraj (eng. „Nezavisni vladar“) kao nadimak nekoliko vrhovnih božanstava,[8]iako se kombinovanju Svaroga sa svaraj suprotstavio i Vasmer, a takođe se založio protiv njegovog kombinovanja sa latinskim rekom, indijskim rajanom ( राजन) „kralj“, a iranski kvar „sunce“.[2]

Svarog je možda postao osnovna reč za rumunsku reč sfarog koja znači „osušen, spaljen (o hrani)“.[9][8]

Svarog-Svarožić uredi

Bog po imenu Svarožić pojavljuje se i u nekim izvorima. Neki naučnici sugerišu da Svarožić znači „mladi Svarog“ ili je umanjenica od Svaroga. Argument za postojanje samo jednog boga zasnovan je na činjenici da u srpskom jeziku sufiks -ić znači „mlad“ ili „mali“ (npr. Đurđic nije „sin Đurđa“, već „mali Đurđo“)[8] Brukner je takođe verovao da su Litvanci nežno nazivali svoje bogove, npr. Perkune dievaite što znači „mali bog Perkun“, a ne „bog Perkun“.[10]Međutim, većina naučnika se ne slaže sa ovom interpretacijom.[2][11][12]Sufiks -ić, -ic (od praslovenskog * -itь) najčešće je patronimski sufiks (npr. Poljski pan „gospodar“ → panic „sin gospodara“). Porodični odnosi između Svaroga i Svarožića takođe su naznačeni u izveštajima ovih bogova.[8]

Religija uredi

Panteon slovenskih bogova razlikuje se od ostalih mnogobožačkih panteona i po tome što slovenska božanstva nisu povezana rodbinskim ili bračnim odnosima u ljudskom smislu, izuzev što su svi bogovi „deca Svarogova“, koja potiču od njega. Teško je zasigurno utvrditi na pitanje kako je izgledao panteon slovenskih bogova. Postoji nekoliko snažnih indicija da su svi Sloveni imali jednog zajedničkog vrhovnog boga i da su, uprkos drugačijim mišljenjima, svi slovenski bogovi postojali kod svih slovenskih naroda.[13] Istoričari religije slažu se da su Sloveni imali vrhovnog boga, jedno opšteslovensko božanstvo, ali se razilaze u mišljenju ko je to bio: Svarog, Perun, Svetovid, Svarožić ili Triglav. Njihova hijerarhija je nestalna, jer je svako pleme bilo posebno vezano za „svog boga“, plemenskog zaštitnika, koji se slavio i poštovao više od ostalih, pa čak i više i od vrhovnog bog. Nešto slično se danas može naći kod pravoslavnih naroda Balkana , gde svaka porodica ima svoju slavu i slavi svoga sveca zaštitnika. Ovu tezu ozbiljno možemo uzeti u razmatranje jer je potvrđuju mnogi.Veselin Čajkanović kaže „imamo razloge verovati da u kultovi i tradicije, koji su nekada bili vezani za starinske bogove, preneseni sada u prvom redu na današnje svece“.[14] Sreten Petrović misli da je hrišćanstvo samo „nakalemljeno na staru veru Slovena“.[15] Spasoje Vasiljev kaže da je uništiti staru veru bilo „skoro nemoguće, naročito ne za tako kratko vreme“ i da su veliki hrišćanski praznici stavljeni u isto doba kad su bile velike svečanosti slovenskih bogova.[16]Josip Mal kaže da su, nakon rušenja starih svetilišta ili sečenja svetog drveća, „na istim mestima ili pak u neposrednoj blizini njihovoj sagradili nove crkve“.[17]

Uz brojne druge primere, mora se konstatovati da se praktično svi etnolozi slažu da je ovime stara vera „maskirana“. Titmar, u XI veku, dolazi do sličnog zaključka kada kaže da „svaki kraj ima svoje božanstvo koje poštuje“. Izvesno je da su Sloveni, osim „svog“ i ostalih bogova poštovali i mnogo nižih božanstava, demona, što potvrđuju i pisani izvori i folklorna građa.[18]

Tvorac bogova i sveta uredi

 
Slika Svaroga, Andrej Šiškin.

Ipatijevski letopis s početka XII veka posebno ističe boga koga naziva Svarogom. Polapski Sloveni za Svaroga eksplicitno kažu da se „časti i poštuje mimo drugih“. On je verovatno isto što i staroruski bog Rod koji simbolizuje stvaranje, a čije ime je osnov za nazive „rodnoverje“ i „rodna vera“, kako se nekad nazivaju stara slovenska vera i mitologija. I skitski narodi, koji su bili pod nedvosmislenim slovenskim kulturnim uticajem, ako među njima nije bilo slovenskih plemena, poštovali su boga neba, koga su zvali Svargus. Kako postoje mnoga mišljenja da je reč svarga kod Slovena označavala nebo (sporna Velesova knjiga, na primer, kaže „Dim spaljenih stepa izvi se do Svarge“, a ova reč ima slično značenje i na sanskritu), možda i sam naziv ovog božanstva oličava njegovu funkciju boga neba, Svarga-boga, iako su neki skloniji da ime povežu sa rečju svar koja na sanskritu označava Sunce, na staroindijskom nebeski svod, a na staroslovenskom svetlost ili jasnoću.[19]

Iako je slovenska mitologija mnogobožačka, u njoj postoji jedno vrhovno božanstvo, jedinstveni „otac bogova“, kome se potčinjeni svi ostali bogovi. Još je Helmold u XII veku zapisao da Sloveni veruju u postojanje jednog najstarijeg boga, od koga svi drugi proizilaze:[20]


Ovog boga nekoliko puta spominje i Povest minulih leta, najstariji ruski letopis s kraja XI veka, poznat i pod nazivom Nestorova hronika. On se uvek spominje pre svih ostalih slovenskih bogova, kao da to neimenovano božanstvo najvažnijim smatra i sam letopisac. Ovaj bog se jednostavno naziva „Bogom“, iako je iz konteksta jasno da se ne radi o hrišćanskom Bogu:[21][22]


Ideju o jednom slovenskom vrhovnom bogu, i to u trenutku kada hrišćanskog uticaja na Slovene još nije bilo, potvrđuje u svojim zapisima i Prokopije Kesarijski, vizantijski istoričar iz XI veka, iako ga on pogrešno identifikuje sa Perunom.

Ipatijevski letopis kao da potvrđuje vezu boga Svaroga i neba kada kaže:[22]


U srpskim narodnim pripovetkama isto božanstvo verovatno se krije pod nazivom Usud; ovo je starac koji živi sam, daleko od ljudi, u nekakvoj nepristupačnoj planini ili pustinji, a u nekim pričama označava se kao vladalac i raja i pakla, ali i božanstvo koje određuje sudbinu.

Verovanje o velikom uticaju Svaroga na volju ostalih bogova verovatno je sačuvano i u srpskoj narodnoj poslovici:


čiji je smisao da je pravda spora ali dostižna, a koja, kako to dokazuje Čajkanović, govori o bogu koji nije hrišćanski, jer njegove gvozdene ruke ukazuju na surovost njegovog delovanja koja je u neskladu sa hrišćanskim milosrđem. On ne može da se kreće, na šta ukazuje opis nogu „vezanih vunenim vezama“, ali njegov uticaj ipak je ogroman. Njegove „ruke“, koje sprovode gvozdenu volju, najverovatnije su zapravo ostali bogovi koji su mu podređeni. Preko njih on, bestelesan kakav jeste, utiče na materijalni svet, pa je tako istovremeno i odsutan iz njega, ali i prisutan u njemu kroz dela ostalih bogova.

O Svarogovom „večnom snu“, u kojem je i nastao ovaj svet, koji će se njegovim buđenjem završiti, verovatno govori i učenje bogumila. Iza njih su ostale na hiljade stećaka sa natpisima uklesanim starim ćiriličnim pismom. Na jednom od poznatijih stećaka nalazi se natpis koji je osnov njihove vere:[23]

Interpretacije uredi

Budući da je nejasno u kojoj meri se može koristiti fragmentarni prevod Hronografije, a zbog samo jednog izvora o Svarogu, kao i nesigurnih tragova u folkloru, tumačenje ovog boga je problematično. Neki naučnici čak pretpostavljaju da je Svarog stvoren od lika Svarožića i da nikada nije postojao u verovanjima Slovena.[24]

Bog neba uredi

Na osnovu solarne i nebeske etimologije, Svarog se često tumači kao božanstvo nebeskog stvaraoca čija je uloga u kultnoj mitologiji previdena. Svarog bi bio naslednik hipotetičkog proto-indoevropskog *Dyḗus-a. U ovom slučaju, odgovarao bi božanstvima kao što su vedski Dijaus ili baltički Dijev, ali takođe i grčki Zevs ili rimski Jupiter - poslednja dva božanstva poprimila su gromovne karakteristike i zauzimala važno mesto u svojim panteonima.

Mikal Tera tumači Svaroga kao pandana vedskog boga neba Diausa, koji je prema nekim izveštajima otac boga vatre Agni-Svarožića i boga sunca Surija-Dažboga. Takođe ga vezuje za mističnu figuru Svjatogora, čije mesto u bilinas zauzima Ilija Muromets, Perunov naslednik - prema Teri opisanoj kao umornoj, čiju težinu zemlja ne može podneti, a ovaj poslednji motiv upoređuje sa mitskim razdvajanjem Neba i Zemlje koja je neophodna da se svet dovede u red. Takođe veruje da se Svarog pojavljuje u mitovima o stvaranju sveta.[25]

Lovmianski je razvio teoriju da se kult proto-indoevropskog boga * Dieusa kod Slovena razvio u dva oblika: u obliku Svaroga kod zapadnih Slovena i u obliku Peruna kod Istočnih Slovena. Posle toga, kult Svaroga trebalo je u 6. veku da prenesu Srbi i Hrvati sa zapadnih Slovena na Balkan.[11]

Reference uredi

  1. ^ Nenad Gajić, Slovenska mitologija, Laguna, Beograd, 2011, 37
  2. ^ a b v g d đ „Vasmer's dictionary : Query result”. starling.rinet.ru. Pristupljeno 2021-05-26. 
  3. ^ Book sources (na jeziku: engleski), Pristupljeno 2021-05-26 
  4. ^ Svarog (na jeziku: engleski), 2021-05-09, Pristupljeno 2021-05-26 
  5. ^ Book sources (na jeziku: engleski), Pristupljeno 2021-05-26 
  6. ^ Klejn, Leo S. (2004). Voskrešenie Peruna. K rekonstrukcii vostočnoslavяnskogo яzыčestva (in Russian). Petersburg: Gorky Institute of World Literature. ISBN 5-8071-0153-7.
  7. ^ Kleĭn, L. S. (2004). Voskreshenie Peruna : k rekonstrukt︠s︡ii vostochnoslavi︠a︡nskogo i︠a︡zychestva. Sankt-Peterburg: Evrazii︠a︡. ISBN 5-8071-0153-7. OCLC 57364474. 
  8. ^ a b v g Gieysztor, Aleksander (2006). Mitologia Słowian (in Polish). Warsaw: Wydawnictwa Uniwersytetu Warszawskiego. ISBN 978-83-235-0234-0.
  9. ^ Mansikka, Viljo J. (2005). Religiя vostočnыh slavяn (in Russian). Moscov: Gorky Institute of World Literature. ISBN 5-9208-0238-3.
  10. ^ Brückner, Aleksander (1985). Mitologia słowiańska i polska (Wyd. 2 izd.). Warszawa: Państwowe Wydawn. Naukowe. ISBN 83-01-06245-2. OCLC 15184747. 
  11. ^ a b Łowmiański, Henryk (1979). Religia Słowian i jej upadek, w. VI-XII (in Polish). Warsaw: Państwowe Wydawnictwo Naukowe. ISBN 83-01-00033-3.
  12. ^ Szyjewski, Andrzej (2003). Religia Słowian (in Polish). Kraków: Wydawnictwo WAM. ISBN 83-7318-205-5.
  13. ^ Nenad Gajić, Slovenska mitologija, Laguna, Beograd, 2011, 25.
  14. ^ Veselin Čajkanović, Stara srpska religija i mitologija, Beograd, 1994
  15. ^ Sreten Petrović, Srpska mitologija u verovanju, običajima i ritualu, Beograd, 2015.
  16. ^ Spasoje Vasiljev, Slovenska mitologija, Srbobran, 1928.
  17. ^ Dr.Josip Mal, Istorija Slovenskog naroda, Ljubljana, 1939.
  18. ^ Titmar Merseburški, Hronika, pretpostavlja se da je objavljena između 1012- 1018.
  19. ^ Nenad Gajić, Slovenska mitologija, Laguna, Beograd, 2011, 39
  20. ^ Helmold, Hronika Slovena, oko 1171. godine
  21. ^ Nenad Gajić, Slovenska mitologija, Laguna, Beograd, 2011,37-39
  22. ^ a b Povest minulih leta ili Nestorova hronika ,najstariji ruski letopis s kraja XI veka
  23. ^ Nenad Gajić, Slovenska mitologija, Laguna, Beograd, 2011, 37-39.
  24. ^ Dynda, Jirí (2019). Slovanské pohanství ve středověkých ruských kázáních (in Czech). Červený Kostelec: Scriptorium. ISBN 978-80-88013-87-7.
  25. ^ Téra, Michal (2009). Perun: Bůh hromovládce (in Czech). Červený Kostelec: Pavel Mervart. ISBN 978-80-86818-82-5.

Literatura uredi

  • Nenad Gajić, Slovenska mitologija, Laguna, Beograd, 2011.
  • Veselin Čajkanović, Stara srpska religija i mitologija, Beograd, 1994 (objavljeno posle smrti autora)
  • Sreten Petrović, Srpska mitologija u verovanju, običajima i ritualu, Beograd, 2015.
  • Spasoje Vasiljev, Slovenska mitologija, Srbobran, 1928.
  • Dr.Josip Mal,Istorija Slovenskog naroda, Ljubljana, 1939.
  • Titmar Merseburški, Hronika, pretpostavlja se da je objavljena između 1012- 1018.
  • Helmold, Hronika Slovena, napisana između oko 1171. godine
  • Mavro Orbin, Kraljevstvo Slovena, Pezaro, 1601.
  • Povest minulih leta ili Nestorova hronika ,najstariji ruski letopis s kraja XI veka


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сварог&oldid=27000379”