Sebri
Sebri su bili pripadnici potčinjene klase u srednjovekovnoj Srbiji.[1] Sam termin sebar se počeo masovnije koristiti za vreme vladavine cara Dušana,[1] a postoje različita tumačenja oko toga koje kategorije stanovništva su njime bile obuhvaćene. Jedan deo autora je smatrao da su sebri bili celokupno nepovlašćeno stanovništvo, uključujući i zavisno stanovništvo i stanovnike gradova u unutrašnjosti Srbije.[2] Novije tumačenje je da termin sebri označava celokupno nevlasteosko stanovništvo izuzev stanovništva u gradovima (trgovaca i zanatlija), koji su sačinjavali poseban stalež.[2]
U Dušanovom zakoniku precizno je određen pravni položaj sebara. Kasnije je pojam sebar postao sinonim za seljački ili prostački.[3] Oba naziva, sebri i Srbi se pominju u Dušanovom zakoniku i nisu sinonimi.
Podela uredi
Prema vrsti odnosa i posla kojim su se bavili, u stalež sebara su ulazili:[2]
- meropsi — zavisni zemljoradnici;[4]
- vlasi — zavisni stočari;[5]
- sokalnici i seoske zanatlije — takođe zavisno stanovništvo, ali sa nešto manjim obavezama u odnosu na zemljoradnike;[6]
- otroci — najobespravljenjniji sloj stanovništva, robovi;[7]
- seosko sveštenstvo — koje je samo delom pripadalo sebarskom staležu.[8]
Meropsi uredi
Meropsi su bili zavisni zemljoradnici u srednjovekovnoj Srbiji. Za meropahe su se još koristili i termini zemljanin, Srbljin, zemljani ljudi, zemaljski ljudi ili samo ljudi.[1] S obzirom na gospodara, razlikovale su se tri vrste meropaha: vladarevi, vlasteoski i crkveni.[4] Najviše sačuvanih izvora je ostalo o crkvenim meropsima. Obaveze meropaha nisu bile istovetne. Meropsi su bili obavezni da rade za svog gospodara i da mu daju naturalnu rentu. Teodor Taranovski navodi da su postojala tri sistema za određivanje meropaških rabota:[4]
- količina zemlje koju su meropsi morali da obrade;
- količina radnog vremena koje su morali da provedu radeći za gospodara;
- sistem dažbina.
Sistem dažbina primenjivao se u slučajevima kada je gospodareva parcela bila mala, a ukoliko se radilo o većoj parceli, primenjivana su druga dva sistema. Sporedne obaveze meropaha obuhvatale su popravljanje gradskih zidina, čuvanje straže na putevima i obezbeđivanje smeštaja i ishrane za vladara ili feudalca u slučaju potrebe.[2]
S obzirom na različit položaj meropaha, Dušanov zakonik je pokušao da unificira njihove obaveze.[2] Zakonikom su određene sledeće obaveze meropaha: da rade za gospodara 2 dana nedeljno, da mu kose seno, okopavaju vinograd, da godišnje daju „carevu perperu“ (novac) i da im se ništa više preko zakona ne oduzima.
Meropah nije smeo da napusti zemlju koju je obrađivao.[4] Međutim, Zakonik im omogućava da se sude s gospodarom i carem ukoliko su zahtevi gospodara u pogledu rada i davanja veći nego što je propisano.
Vlasi uredi
U srednjovekovnoj Srbiji, vlasi su bili nomadsko stanovništvo koje se bavilo stočarstvom. Imali su isti status kao i meropsi u pogledu zavisnosti od feudalnog gospodara i vezanosti za njega, ali su im obaveze bile drugačije, što proizilazi iz prirode njihovog zanimanja.
Osnovna obaveza vlaha je bila napasanje gospodarevog stada.[5] Pored ove obaveze, vlasi su takođe morali davati dažbine u stoci, a morali su davati i posebnu dažbinu koja se zvala travnina.[5] Travnina se spominje i u članu 197. Dušanovog zakonika, koji glasi: „kojemu vlastelinu dođe da zimuje čovek, da daje travnine od sto kobila kobilu, od sto ovaca ovcu s jagnjetom i od sto goveda goveče“. U slučaju potrebe, vlasi su morali ustupiti svoju stoku feudalnom gospodaru za prevoz raznih stvari.[5] Vlasi koji su napasali gospodarevo stado, primali su za to naknadu u stoci. Ova naknada zvala se beleg ili mesečina. Moguće je da su vlasi bili u boljem položaju od meropaha.[2] Mnogi zemljoradnici su pokušavali da promene zanimanje i da se bave stočarstvom. Feudalci su ovakvoj praksi pokušavali stati na kraj, iz straha od osipanja zemljoradničke radne snage.[5]
Sokalnici i seoske zanatlije uredi
Pravni položaj sokalnika i seoskih zanatlija nije moguće tačno utvrditi na osnovu dostupnih izvora.[6] Dragoš Jevtić i Dragoljub Popović navode da su sokalnici i seoske zanatlije imali obaveze iste vrste kao i meropsi, ali i da su te obaveze bile manje po količini.[6] Postoje različita mišljenja o tome šta je tačno bilo zanimanje sokalnika. Stojan Novaković i Aleksandar Solovjev su smatrali da su sokalnici bili posluga na velikim imanjima koja je uglavnom radila kuhinjske poslove, a da su vremenom dobijali i druge dužnosti.[2] Jevtić i Popović navode da su sokalnici, pored toga što su se bavili poljoprivredom, radili i neke stručne poslove zbog kojih su im smanjivane obaveze u zemljoradnji.[6]
Otroci uredi
Otroci su bili najobespravljeniji sloj stanovništva u srednjovekovnoj Srbiji.[7] Član 72. Dušanovog zakonika predviđa da se „svakome ko nevoljan dođe na carev dvor učini pravda sem otroku vlasteoskom“. Otroci su bili predmet svojine gospodara. Gospodar ih je mogao prodati ili dati u nasleđe.[7][2] Postoje dve odredbe u Dušanovom zakoniku koje pružaju izvesnu zaštitu otrocima i predstavljaju ograničenje svojinskog prava nad njima, to su član 44. koji zabranjuje davanje otroka u miraz i član 21. koji zabranjuje da se lice hrišćanske vere proda inoverniku.[7]
U stručnoj literaturi je dugo vremena postojao spor oko toga da li je položaj otroka bio sličan ropskom. Protivnici ove teze često citiraju član 67. Dušanovog zakonika u kojem se ne pravi razlika između otroka i meropaha u pogledu obaveza prema feudalcu, u slučaju kada su otroci u jednom selu zajedno živeli i radili sa meropsima.[7] Među zagovornicima teze da su otroci robovi bio je i Teodor Taranovski. Dragoš Jevtić i Dragoljub Popović takođe navode da je položaj otroka bio „sasvim sličan ropskom“.[7]
Član 46. Dušanovog zakonika predviđa da otroke mogu osloboditi vlastelin (njegov gospodar), vlastelinova žena i njegov sin.[7]
Seosko sveštenstvo uredi
Seosko sveštenstvo je samo delom pripadalo sebarskom staležu. Član 31. Dušanovog zakonika je definisao tri vrste seoskih popova:[8]
- popovi baštinici;
- popovi koji drže „tri njive po zakonu“;
- popovi koji drže više od tri njive.
Popovi baštinici su bili slobodni i nisu imali nikakvih feudalnih obaveza, tako da ne pripadaju sebarskom staležu.[8] Ukoliko sveštenici nisu imali svoju baštinu, gospodar im je bio dužan dati tri njive. Teodor Taranovski smatra da su ovi sveštenici bili slobodni od svih vrsta ličnog rada, ali da su morali davati feudalnom gospodaru određenu rentu, što znači da su pripadali sebarskom staležu.[8] Poslednja vrsta seoskih popova su bili oni koji obrađuju više od tri njive. Za sve preko zakonske tri njive bili su dužni da rade, tako da im je položaj bio sličan položaju meropaha.[8]
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ a b v Jevtić & Popović 2003, str. 44.
- ^ a b v g d đ e ž Biljana Marković: „O Dušanovom Zakoniku“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. oktobar 2013), guskova.ru, pristupljeno na dan 25. 10. 2013.
- ^ Vladimir Ćorović: Istorija Srba (Organizacija slovenskih plemena na Balkanu), Projekat Rastko, pristupljeno na dan 25. 10. 2013.
- ^ a b v g Jevtić & Popović 2003, str. 45.
- ^ a b v g d Jevtić & Popović 2003, str. 46–47.
- ^ a b v g Jevtić & Popović 2003, str. 47.
- ^ a b v g d đ e Jevtić & Popović 2003, str. 47–48.
- ^ a b v g d Jevtić & Popović 2003, str. 48–49.
Literatura uredi
- Dinić, Mihailo (1962). „Sokalnici”. Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor. 28 (3-4): 149—157.
- Jevtić, Dragoš; Popović, Dragoljub (2003). Narodna pravna istorija. Beograd: Savremena administracija.
Spoljašnje veze uredi
- Stojan Novaković: Zakonik Stefana Dušana, cara srpskog : 1349 i 1354, Digitalna Narodna biblioteka Srbije