Седа спрутка
Seda sprutka (lat. Calidris temminckii) ptica je selica iz reda šljukarica. Naziv roda Calidris potiče od starogrčke reči kalidris ili skalidris, koja se u vreme Aristotela upotrebljavala za sivu pticu koja se sreće u blizini vode. Drugu reč latinskog naziva je dobila po holandskom zoologu Kunratu Jakopu Teminku.
| Seda sprutka | |
|---|---|
| |
| Tokom sezone razmnožavanja | |
Naučna klasifikacija 
| |
| Domen: | Eukaryota |
| Carstvo: | Animalia |
| Tip: | Chordata |
| Klasa: | Aves |
| Red: | Charadriiformes |
| Porodica: | Scolopacidae |
| Rod: | Calidris |
| Vrsta: | C. temminckii
|
| Binomno ime | |
| Calidris temminckii (Leisler, 1812)
| |
| |
| Rasprostranjenost vrste C. temminckii
tokom sezone razmnožavanja prolaznik van sezone razmnožavanja
| |
| Sinonimi[2] | |
|
Erolia temminckii | |
Opis uredi
Dužina tela od vrha repa do vrha kljuna je 13-15 centimetara, a raspon krila je 34-37 centimetara. Masa ptice je od 15 do 36 grama. Približne je veličine kao mala sprutka, ali je nešto izduženija. Ima relativno kratke, svetle noge i nežno povijen kljun. Ponašanje je potpuno drugačije od male sprutke. Naime, mala sprutka je prilično pokretljiva i dinamična, dok je seda sprutka spora, tiha i neupadljiva. Kada je uznemirena, odleće visoko, nepravilno sa karakterističnim oglašavanjem. Iako na repu ima crnu prugu, on kroz dvogled i iz daljine izgleda potpuno belo. Mlade jedinke i odrasle u zimskom perju mogu podsećati na minijaturnu polojku. Tokom zime je vrlo slična sa malom sprutkom, pa treba obratiti dosta pažnje i razlikovati oglašavanja, jer su pogrešne determinacije česte. Ipak, gornji deo tela sede sprutke je braonkastiji, dok mala sprutka ima više bledosivih nijansi. Obojenost odraslih jedinki tokom leta i zime je bez većih varijacija.[3][4]
Rasprostranjenje i stanište uredi
Široko rasprostranjena vrsta u državama Starog sveta. Gnezdeći areal obuhvata Skandinavsko poluostrvo, sever Sibira od obala Koljskog poluostrvana zapadu, pa sve do Čukotke na istoku. Zimuje duž Nila, u državama Sahela i istočne Afrike, u Indiji, Indokini i na ostrvu Borneo.
Za pogodno stanište u gnezdćoj sezoni bira arktičke, grmovite i šumovite delove tundre, mada izbegava ekstremno hladne predele. Uglavnom je nalažena na obalama uvala, fjordova, delta reka i potoka ispod 250 metara nadmorske visine, ali se može pojaviti i na preko 1200 metara nadmorske visine duboko unutar kopna. Voli krajeve sa oskudnom vegetacijom, livade sa niskom travom i sporadičnim grmljem, ali joj odgovaraju i mesta obrasla trskom ili biljkama iz roda Empetrum. Peščane i šljunčane sprudove sa vrbovim i brezovim šibljacima takođe smatra pogodnim za svoje gnezdo. Preferira da u staništu ima neko uzvišenje sa koga mužjak može da peva i da se udvara. U Skandinaviji se seda sprutka gnezdi u blizini ribarskih kuća i koliba i u industrijskim zonama. Izvan perioda razmnožavanja, od slatkovodnih staništa, vezana je za plavna područja sa gustom vegetacijom, obode močvara i jezera, ali i za sisteme kanala za navodnjavanje i taložnike otpadnih voda. U litoralnim zonama izbegava otvorene plaže, već traži zaklonjene estuare, lagune i braktične močvare.[5]
Biologija uredi
Ishrana unutar kontinenta je obično zasnovana na adultnim i larvalnim oblicima insekata, najčešće iz reda Diptera, sa malim udelom biljne materije. Na morskoj obali u blatnim nanosima, svojim osetljivim kljunom traži mekušce, člankovite crve i račiće. Hrani se pojedinačno ili u grupama do 30 jedinki. Dok se udvara, mužjak se oglašava sa nekog uzvišenja ili dok lebdi u vazduhu. Kada ženka odabere mužjaka, onda sledi prilično zanimljiv ritual parenja i brige o leglu. Naime, nakon parenja ženka polaže jaja u jedno gnezdo, odlazi i pari se na drugoj teritoriji sa drugim mužjakom gde opet položi jaja na kojima sama leži. Prvi mužjak ostaje na svojoj teritoriji da leži na jajima, ali ukoliko dođe druga ženka na njegovu teritoriju, pariće se sa njom i dopustiti joj da položi jaja u njegovo, već puno, gnezdo. Gnezdo se nalazi u plitkom udubljenju na zemlji, na otvorenom ili skriveno među niskom vegetacijom, a obično se nalazi ispod grma vrbe ili kleke. U gnezdo ženka polaže 4 jaja iz kojih će se ptići izleći nakon dvadesetak dana inkubacije. Ubrzo nakon izleganja ptići sami traže hranu, a mogu da lete već posle 15 do 18 dana. Gnezdeća sezona traje između kraja maja i početka jula. Prava je selica i migrira u širokom frontu preko cele Evrope i Azije. Odrasle jedinke mladunce napuštaju pre nego što potpuno operjaju i odlaze na jug već u julu, dok mlade ptice kreću na ovo opasno putovanje tek početkom avgusta, kako bi prikupile što više masnih naslaga. Uglavnom se seli noću. Iako veliki deo populacije zimu provodi u subsaharskoj Africi i južnoj Aziji, pojedine jedinke prezimljavaju i na Mediteranu. Seli se u malim grupama, međutim, na odmaralištima tokom seobe je izbrojano između 100 i 250 jedinki. Procenjuje se da se u Evropi gnezdi od 58 100 do 167 000 parova, dok je svetska populacija procenjena da broji između 165 000 i 1 255 000 jedinki.[5][6][7]
Ugroženost uredi
Staništa u kojima se gnezdi na Skandinavskom poluostrvu su ugrožena zbog prekomernog odvođenja vode sa obalskih livada i eutrofikacije. Izgradnja objekata za rekreaciju na područjima na kojima se gnezdi, dovodi do napuštanja gnezda prilikom inkubacije zbog uznemiravanja, gaženja mladunaca i povećanog stradanja od strane grabljivaca. Prirodni neprijatelji leglu i mladuncima sede sprutke su: sivi galeb, šljuka kamenjarka, siva vrana, lasica, lisica i inzavivna vrsta iz porodice kuna - američka vidrica. Podložna je ptičjem gripu, pa je veće epizootije mogu ugroziti.[5]
Seda sprutka u Srbiji uredi
Od 1843. je zabeležena tek nekoliko puta, pa je sve do druge polovine 20. veka okarakterisana kao retka prolaznica. Kako se ornitologija u Srbiji razvijala, tako je seda sprutka postajala sve redovnija vrsta tokom seobe. Uglavnom je posmatrana u malim jatima na slanim područjima Banata i severne Bačke. U drugoj polovini 20. i početkom 21. veka je nalažena redovno, ali u malom broju. Najveće zabeleženo jato je brojalo do 100 ptica, a obično je posmatrana u grupama do 10 jedinki. Svega nekoliko puta je pronađena južno od Save i Dunava. Pojavljuje se u priobalju različitih plitkih vodenih staništa prirodnog ili veštačkog porekla. U zimskom periodu nije registrovana od 1950.[8]
Reference uredi
- ^ BirdLife International (2012). „Calidris temminckii”. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2012. Pristupljeno 26. 11. 2013.
- ^ „Calidris temminckii”. Avibase.
- ^ Calidris temminckii - hbw.com
- ^ Svensson, Lars (2010). Collins Bird Guide: The Most Complete Guide to the Birds of Britain and Europe (2 izd.). Harper Collins. ISBN 9780007268146.
- ^ a b v Calidris temminckii - datazone.birdlife.org
- ^ Jonsson, Lars (1996). „Mystery stint at Groote Keeten: First known hybrid between Little and Temminck's Stint?”. Dutch Birding. 18: 24—28.
- ^ Calidris temminckii - luontoportti.com
- ^ Šćiban, M., Rajković, D., Radišić, D., Vasić, V. i Pantović, U. (2015):Ptice Srbije - kritički spisak vrsta. Pokrajinski zavod za zaštitu prirode i Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije, Novi Sad.
Literatura uredi
- Svensson, Lars (2010). Collins Bird Guide: The Most Complete Guide to the Birds of Britain and Europe (2 izd.). Harper Collins. ISBN 9780007268146.
Spoljašnje veze uredi
- Calidris temminckii na BirdLife.org (jezik: engleski)
- „Seda sprutka”. Internet Bird Collection.
- Seda sprutka foto galerija na VIREO (Drexel University)
- Interaktivna mapa na IUCN Red List maps
- Audio zapis na Xeno-canto.
- Seda sprutka media at ARKive
