Википедија

Sesil Biton

Ser Sesil Volter Hardi Biton (engl. Cecil Walter Hardy Beaton; London, 14. januar 1904 — Broadčalk, 18. januar 1980) bio je engleski fotograf, ilustrator, dizajner enterijera, kostimograf i scenograf. U karijeri dugoj preko 60 godina Biton je postao internacionalno slavan po svojim glamuroznim i stilizovanim fotografijama poznatih i po dizajnu filmskih i pozorišnih kostima. Za svoj rad na kostimima dobio je dva Oskara, i to za filmove Žiži (1958) i Moja lepa gospođice (1964), i četiri nagrade Toni za pozorišne kostime u predstavama: Kvadril (1955), Moja lepa gospođice (1957), Saratoga (1960) i Koko (1970). Objavio je i sopstveni dnevnik u šest tomova, koji je pisao od 1922. do 1974.

Sesil Biton
Autoportret Sesila Bitona
Lični podaci
Puno imeSesil Volter Hardi Biton
Datum rođenja(1904-01-14)14. januar 1904.
Mesto rođenjaLondon, Ujedinjeno Kraljevstvo
Datum smrti18. januar 1980.(1980-01-18) (76 god.)
Mesto smrtiBroadčalk, Ujedinjeno Kraljevstvo
Umetnički rad
Poljefotografija, kostimografija

Biografija uredi

Sesil Biton je rođen 14. januara 1904. u Londonu, tačnije u Hampstedu, kao sin trgovca Ernesta Voltera Hardija Bitona (1867–1936) i njegove žene, Eti Sisons (1872–1962). Još kao dete počeo je da se interesuje za svet pozornice sakupljajući novinske isečke o modi i slike glumica.[1] Njegov prvi dodir sa fotografijom bio je preko njegove dadilje koja mu je pozajljivala kameru Kodak 3A, popularni model foto-aparata namenjen i idealan za početnike u ovoj oblasti.[2] Ubrzo mu je fotografija postala hobi, a prve modele pronašao je među članovima svoje porodice. Godine 1918. otišao je na školovanje u Harou, da bi u periodu između 1922. i 1925, nastavio školovanje na Kembridžu. Na Kembridžu je studirao istoriju, umetnost i arhitekturu, ali nikada nije diplomirao.[2] Nakon što je napustio univerzitet, zaposlio se u trgovačkoj firmi svog oca gde se zadržao samo osam dana.

Svoju karijeru je započeo u Londonu dizajnirajući kataloge jakni i kostime za humanitarne matinee, a istovremeno je studirao profesionalnu fotografiju u studiju Paula Tankveja.[2] Ubrzo je počeo da radi za britansko izdanje časopisa Vog, prvo kao ilustrator, a zatim i kao fotograf. U Londonu 1924. otvara sopstveni studio. Među prvim klijentima našao se i mladi aristokrata Stiven Tenent koji mu je postao i najbolji prijatelj. Ovaj mladi i bogati dendi uveo je Bitona u aristokratske krugove Londona, odnosno u svet za kojim je Biton oduvek žudeo. Drugo važno prijateljstvo koje je sklopio u ovom periodu bilo je sa porodicom Sitvel. Ovu porodicu sačinjavali su književnici modernisti: Idit, Ozbert i Saševerel Sitvel. Iz ovog prijateljstva nastala je čitava serija fotografija na kojoj Idit, Ozbert i Saševerel zauzimaju neobične poze obučeni u ekscentričnu odeću. Prijateljstvo i pokroviteljstvo ove porodice otvorilo mu je vrata umetničkih i avangardnih krugova Londona.[3] Do kasnih dvadesetih Sesil Biton je već bio priznati i traženi modni i društveni fotograf.

 
Bitonova kuća u Brodčalku.

Tridesete godine provodi u Americi gde sarađuje sa vodećim holivudskim zvezdama. Za vreme Drugog svetskog rata prijavio se u službu ministarstva informacija Ujedinjenog Kraljevstva kao ratni fotograf. Putovao je po frontovima i fotografisao vojnike, izbeglice, ratnu opremu i objekte. Najpoznatija slika iz ovog ratnog perioda je ona koja prikazuje trogodišnju Ajlin Dun, koja ranjena za vreme bombardovanja Londona, leži u krevetu grleći plišanu igračku.

Nakon Drugog svetskog rata, osim što se vratio fotografisanju holivudske i kulturne elite, započinje i karijeru dizajnera kostima na Brodveju i u Holivudu. Godine 1972. dobija titulu sera. [4] Dve godine kasnije doživljava šlog, koji je kao posledicu doneo trajno oduzimanje desne strane tela. Iako je naučio da piše, slika i namešta foto-aparat levom rukom, smatrao je da više neće moći da zarađuje. Kao rezultat te zabrinutosti ulazi u pregovore sa Filipom Garnerom oko prodaje na aukciji njegovih radova. Umire u svojoj kući u Brodčalku 1980. godine usled srčanog udara.[4]

Privatni život uredi

Sesil Biton je bio prepoznatnjiv po svom dendističkom oblačenju i feminiziranim manirima. Kao student nosio je karmin i mazao nokte. Vrlo rano je otkrio da je, kako je zapisao u svom dnevniku, “užasni, užasni homoseksualac“. [5] Njegove veze sa muškarcima mahom su bile kratkotrajne. Početkom tridestih zaljubljuje se u Pitera Votsona, bogatog kolekcionara umetničkih dela. Iako je i Votson bio homoseksualac, on nikada nije pokazao interesovanje prema Bitonu. [6] U svojim dnevnicima Biton je tvrdio da je navodno imao aferu i sa Garijem Kuperom, koji mu je bio bliski prijatelj tokom života.[2][7]

Osim homoseksualnih afera Biton je imao i par intimnih veza sa ženama. Biografi se ne slažu oko toga da li su ove afere svedočile o njegovoj biseksualnosti ili su to bile izleti u heteroseksualnost usled sopstvene autohomofobije.[6] Najpoznatija ovakva veza bila je veza sa glumicom Gretom Garbo. Do njihovog zvaničnog upoznavanja dolazi 1946. kada nastaje prva serija fotografija. Iste godine započinje njihova veza koja je bila otvorenog tipa sa čestim prekidima i ostvarivanju afera sa drugim osobama. Nakon što je Garbo nekoliko puta odbila da se uda za njega, u njihovom odnosu dolazi do hlađenja. 1972. Biton objavljuje treći tom sopstvenog dnevnika u kojem je bilo informacija o njihovoj vezi, što je Greta Garbo doživela kao izdaju i potpuno prekinula bilo kakav kontakt sa njim. Pristala je da ga vidi nakon 8 godina, nekoliko dana pred Bitonovu smrt 1980. [8]

Karijera i dostignuća uredi

Fotografija uredi

 
Foto-aparat rolejfleks koji je Biton koristio u severnoj Africi.

Biton nije stekao veštinu fotografisanja u školama već je bio samouk. Posedovao je temeljno znanje o fotografiji viktorijanskog i edvardijanskog doba. Poseban uticaj na njega ostavile su fotografije Kamile Silvi i tehnika mekog fokusa, koju je primenjivao Emil Oto Hope. Takođe, u njegovim radovima oseća se uticaj engleskih portretista i renesansnih slikara. [9]

Prve uspešne fotografije načinio je fotografišući svoje sestre Nensi i Barbaru (Baba) u kostimima koje je sam sašio. Osim kostima, Biton je osmislio i pozadinu, kombinujući je od maramica, pseudo-firentinskog brokata i šljokičastih mreža. Tu naviku da sam osmišljava kostime i scenografiju na svojim fotografijama primenjivaće često tokom čitave karijere. U fotografijama koje su nastale tridesetih godina oseća se snažan uticaj holivudskog filma. Taj uticaj se prvenstveno ogleda u snažnim kontrastima i izrazitim senkama. Pod uticajem nadrealizma, u svoje fotografije uključuje bizarne kombinacije. Skupocene haljine kombinuje sa mutilicama za jaja, žicama metalnog kreveta i kuhinjskim priborom. Njegovi modeli počinju da nose šešire napravljene od ljusaka od jaja i torbice napravljene od pruća. Nakon nadrealističke faze usledio je uticaj rokokoa. Biton je obilazio antikvarnice tragajući za skulpturama, tavanicama i izbrušenim arabeskama koje bi uključivao u svoje fotografije podražavajući na taj način platna slikara rokokoa, posebno Đovanija Batiste Tijepola. Nakon Drugog svetskog rata njegove fotografije, iako ne gube na ekstravagatnosti, ipak postaju svedenije. [9]

 
Bitononova fotografija iranskog šaha Mohameda Reza Pahlavija, njegove supruge i deteta.

Bitonov objektiv zabeležio je portrete velikog broja najznamenitijih filmskih zvezda, muzičara i intelektualaca njegovog vremena. Neki od najpoznatijih koji su stali ispred njegove kamere su: Stiven Tenent, Gari Kuper, Marlen Ditrih, Greta Garbo, Talula Bankhed, Salvador Dali, Pablo Pikaso, Vinston Čerčil, Marlon Brando, Jul Briner, Vivijen Li, Vita-Sekvil Vest, Edit Sitvel, Žan Kokto, Žan-Pol Sartr, Marija Kalas, Koleta, Gertruda Stajn, Merilin Monro, Odri Hepbern, Ketrin Hepbern, Mej Vest, Elizabet Tejlor, Rudolf Nurejev, Mik Džeger, Endi Vorhol, Kendi Darling, kraljica Elizabet Bouz-Lajon, Džoun Kraford, Grejs Keli, Tenesi Vilijams, Truman Kapote, Merijen Mur i mnogi drugi.

Visoka ekstravagatnost, bajkovitost, glamuroznost, pažljivo tretiranje detalja, načinile su ga jednim od najpoznatijih fotografa svih vremena i donele su mu titulu „Bajrona fotoaparata“[10]. Pisac Truman Kapote je tvrdio da nikada neće izmisliti takvu kameru koja će moći da snimi i obuhvati sve što Biton vidi.[11] Sa druge strane preteranost u detaljima i sladunjavost na nekim fotografijama odbijale su pojedince. Ambivaletnost njegovog fotografskog rada sumira Džin Tornton rečima:„kada je Sesil Biton dobar on je veoma, veoma dobar ali kada je loš, on je užasan... potrebna je genijalnost da bi se bio tako loš.“[9]

Pozorišna i filmska kostimografija uredi

Nakon Drugog svetskog rata Biton se posvetio radu na kostimima u pozorištu i na filmu. U pozorištu najpoznatiji su njegovi kostimi za brodvejske postavke predstava: Lepeza gospođe Vindermer (1964), Trava peva (1952), Kvadril (1955), Moja lepa gospođice (1957), Saratoga (1960) i Koko (1970). Za četiri poslednje dobio je Toni nagradu za najbolje kostime.

Biton je dizajnirao i kostime za dvanaest filmova, od kojih su najpoznatiji kostimi za filmove Ana Karenjina (1948), Žiži (1958) i Moja lepa gospođice (1964).

Ana Karenjina uredi

Za Film Ana Karenjina, Biton je angažovan neposredno pre početka snimanja. Dve nedelje pre prve klape Vivijen Li, koja je glumila Anu, i Biton su otišli u Pariz da isprobaju sašivene kostime. Svi korseti su bili uski i neudobni, te je Biton poslat da ih brzo prepravi. Posle su utvrdili da su bili neudobni jer ih je Vivijen Li oblačila naopako. Iako su Biton i Vivijen kasnije postali prijatelji, u jednom trenutku je došlo do nesuglasica. Naime, kada se Lijeva požalila nekoliko puta da su rukavice preuske, Biton je suvo odgovorio da rukavice nisu uske, nego da su njoj šake prevelike. Sesil Biton u pismu Greti Garbo, koja je već proslavljeno tumačila lik Ane Karenjine, saopštava: „Mislim da će Ana biti dobar film. Dobro je režiran. Glavna glumica nije Ana Karenjina - ipak ona nije ti - ali je simpatična i ima sjajnu ličnost i stil. Vronski je katastrofa.“ [12] Kostimi u ovom filmu su hvaljeni iako film nije dobro prošao među kritičarima. Za razliku od Žiži i Moja lepa gospođice koji su filmovi u boji, Ana Karenjina je crno-beli film, tako da je sav akcenat na kostimima u kroju i detaljima.

Žiži uredi

Sesil Biton je zajedno sa rediteljem Vinsetom Minelijem uključen u projekat snimanja filma Žiži od samog početka. Zajedno sa Minelijem obilazio je Pariz tražeći lokacije za snimanje ovog mjuzikla koji se odigrava početkom dvadestog veka. Iako je gotovo fetišizirao taj period, Biton se plašio da se kreativno istrošio, jer je do tada mahom kreirao kostime iz tog perioda. Da bi pronašao inspiraciju, u Parizu je prelistavao francuske časopise tog vremena i ponovo iščitavao Koletine romane (film Žiži predstavlja filmsku adaptaciju njenog istoimenog romana). Žiži je bio zahtevan projekat i Biton je recimo za samo jednu scenu trebalo da osmisli 150 različitih kostima. Žiži je bio više nego uspešan film osvojivši devet Oskara, uključujući Oskar za najbolji film i Oskar za najbolji kostim koji je pripao Bitonu. Mineli i Biton su kostime i dekor koristili da predstave unutrašnje nemire i damare glavne junakinje ispod sjajne površine francuskog društva tog doba. [13]

Moja lepa gospođice uredi

Pre nego što je počelo snimanje filma Moja lepa gospođice, Biton je već radio kostime za brodvejsku verziju ovog mjuzikla za koje je dobio nagradu Toni. Biton je pre prvih skica obilazio muzeje i prelistavao časopise iz tog perioda da bi dobio što više ideja i bio što više veran edvardijanskom vremenu. Diveći se Bitonovom ukusu i stručnosti, Odri Hepbern (koja je tumačila glavnu junakinju ovog filma) je znala da je Biton taj koji će je učiniti lepom. Očarana njegovim skicama, ona je odmah poželela da paradira u njegovim kostimima. Jednog dana Sesil Biton joj je pokazao lutku sa njezinim likom, obučenu u trošni zeleni kaput i sa slamnatim šeširom (takav kostim Odri Hepburn nosi u prvim scenama filma). Hepburnova je tvrdila da je postresena autentičnošću kostima zaplakala. Uskoro je Biton počeo da ponaša poput kontrolora. Davao je naređenja o dužini trepavica i pregledao svako dugme i broš što je izluđivalo gotovo čitav set. Odri Hepbern je podržavala Bitonovo insistiranje na autentičnosti svakog detalja i strpljivo je sedela u šminkernici satima. Razlog ovakvog cepidlačenja bio je da se što uverljivije prikaže prelazak Elize Dulitl od prostakuše do dame. Koliko se Biton slagao sa Odri Hepbern toliko se nije slagao sa režiserom Džordžom Kjukorom. Razlozi za svađu bili su mnogobrojni. Kada je vizuelni aspekt filma završen, Kjukor je odlučio da sa Bitonom ne progovori ni jednu reč.[14]

Film je osvojio osam Oskara uključujući i Pskar za najbolji film i Oskar za najbolji kostim koji je pripao Bitonu (njegov drugi Oskar u karijeri). Vremenom film je postao antologijski, ali i prepoznatljiv upravo po kostimima. Posebno je poznata scena na hipodromu Askot Gavot u kome je prikazano visoko društvo Londona u ekstravagatnim i bizarnim crno-belim kostimima.

Eseji i dnevnici uredi

Sesil Biton je trideset godina pokušavao da napiše dramu ali nikada nije uspeo da je završi.[11] Pisao je i eseje na temu pozorišne i baletske umetnosti.

Biton je veći deo svog života vodio dnevnik koji je kasnije objavio u šest tomova. Dnevnik obuhvata period od 1922. do 1974. Svestan da je imao redak pristup osobama i prostorijama značajnih ljudi dvadesetog veka želeo je da ostavi i njihove pisane portrete u svojim dnevnicima. Savremenici ističu činjenicu da gotovo nikad nije bio bez mramorne sveske u kojoj je često nešto zapisivao.[11] Zahvaljujući njegovim dnevnicima, biografi danas mogu da saznaju dosta skrivenih činjenica o ličnostima koje su pažljivo krile svoju intimu, kakva je recimo bila Greta Garbo. Istoričar umetnosti, Džon Ričardson, u eseju o Bitonu u svojoj knjizi Sveti monstrumi, sveti majstori, ističe da je Biton imao homoseksualni smisao za razumevanje duha vremena i da je to preneo u svoje zapise.[15] Nakon smrti objavljeni su i dnevnici iz poslednje decenije njegovog života koje Biton nije stigao da rediguje. U tim dnevnicima se našlo dosta iskrenije mišljenje o mnogim javnim ličnostima sa kojima je sarađivao. Tako o Elizabet Tejlor piše da su njene grudi, viseće i ogromne kao grudi seljanke koja doji bebu u Peruu, a Ketrin Hepbern opisuje kao ishabani, rošavi, pegavi, spaljeni, išarani, izbeljeni i smežurani komad raspadnute materije.[16]

Nasleđe i značaj uredi

Nakon smrti ime Sesila Bitona nije palo u zaborav. Veliki broj knjiga, priručnika i enciklopedija vezanih za modu i fotografiju uključuju njegovo ime. Izložbe njegovih fotografija održavaju se često. Poslednjih godina najznačajnije izložbe su bile u Nacionalnoj galeriji portreta u Londonu od 5. februara do 31. maja 2004.[17] i u Muzeju grada Njujorka od 25. oktobra 2011. do 22. aprila 2012.[18] U Muzeju Viktorije i Alberta od 8. februara do 22. aprila 2012. izložene su bile Bitonove fotografije Kraljice Elizabete II u okviru jubileja proslave šezdeset godina vladavine. [19]

Njegov biograf, Hugo Vikers, sumira značaj Bitona kao fotografa rečima:Mislim da je stvarao neku vrstu magije. Ne samo da je fotografisao većinu zanimljivih, privlačnih i važnih ljudi dvadesetog veka, već je ujedno činio da izgledaju očaravajuće.[11]

Reference uredi

  1. ^ „Sir Cecil beaton”. Pristupljeno 26. 1. 2012. 
  2. ^ a b v g „designer profile at Fashion Model Directory”. Pristupljeno 26. 1. 2012. [mrtva veza]
  3. ^ Bradford, Sarah (1996). „The Sitwells and the arts of the 1920s and 1930s”. University of Texas Press. str. 239. Pristupljeno 26. 1. 2012. [mrtva veza]
  4. ^ a b „Cecil Beaton - Trivia”. Pristupljeno 26. 1. 2012. 
  5. ^ Tamagne, Florence (2006). „A history of homoesexuality in Europe: Berlin, London, Paris, 1919-1939, volume I and II”. Algora publishing. str. 476. Pristupljeno 26. 1. 2012. „strana 166” 
  6. ^ a b Vickers, Hugo (1985), Cecil Beaton: The Authorised Biography, Phoenix Press 
  7. ^ „Gary Cooper - Biography”. Pristupljeno 26. 1. 2012. [mrtva veza]
  8. ^ Vickers, Hugo (1993). „Loving Garbo: the story of Greta Garbo, Cecil Beaton and Mercedes de Acosta”. Pimlico. str. 276. Pristupljeno 26. 1. 2012. 
  9. ^ a b v Steele, Valerie (2010). „The Berg Companion to Fashion”. Berg. Pristupljeno 6. 7. 2012. 
  10. ^ „LIFE”. 2010. Pristupljeno 6. 7. 2012. 
  11. ^ a b v g Vickers, Hugo. „Bright young thing” (na jeziku: engleskom). Guardian. Pristupljeno 8. 7. 2012. 
  12. ^ Capua, Michelangelo (2013). „Vivien Leigh: A Biography”. McFarland and company. str. 56. Pristupljeno 7. 7. 2012. 
  13. ^ „Gigi”. 2000. Pristupljeno 7. 7. 2012. [mrtva veza]
  14. ^ Levy, Emanuel. „The Conflict between Cukor and Cecil Beaton”. Pristupljeno 7. 7. 2012. [mrtva veza]
  15. ^ Richardson, John (2001). „Sacred Monsters, Sacred Masters: Beaton, Capote, Dalí, Picasso, Freud, Warhol, and More” (na jeziku: engleskom). Random House. Pristupljeno 8. 7. 2012. 
  16. ^ „recenzija na sajtu Waterstone reviews” (na jeziku: engleskom). Pristupljeno 8. 7. 2012. [mrtva veza]
  17. ^ „Cecil Beaton Portraits” (na jeziku: engleskom). Pristupljeno 8. 7. 2012. 
  18. ^ „Cecil Beaton: The New York Years” (na jeziku: engleskom). Arhivirano iz originala 28. 05. 2012. g. Pristupljeno 8. 7. 2012. 
  19. ^ „Queen Elizabeth II by Cecil Beaton - A Diamond Jubilee celebration” (na jeziku: engleskom). Pristupljeno 8. 7. 2012. [mrtva veza]

Spoljašnje veze uredi

 
Sesil Biton na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сесил_Битон&oldid=27353711”