Slavenosrpski jezik

Slavenosrpski jezik (slsrp. славяносербскій, словенскій) je oblik srpskoga jezika koji je bio u dominantnoj upotrebi krajem 18. i početkom 19. veka u obrazovanim slojevima srpske građanske klase u Vojvodini i srpskoj dijaspori u ostalim krajevima Habzburške monarhije. Pozajmljenice iz ovog jezika nazivaju se crkvenoslovenizmi, iako je ovaj jezik samo delimično crkvenoslovenski.

UpotrebaUredi

Najistaknutiji predstavnik slavenosrpskog je bio Zaharija Orfelin, a književni kodifikator Milovan Vidaković.

Slavenosrpski jezik je, u borbi za opštesrpski jezički standard, bio glavnim takmac jeziku koji je je uobličio srpski jezički reformator Vuk Karadžić, ponajviše na novoštokavskom folklornom idiomu. Sredinom 19. veka opseg upotrebe slavenosrpskog je počeo da se osetno smanjuje, dok je posle 1870. potpuno nestao iz javne upotrebe. S druge strane kao verzija crkvenoslovenskog jezika još uvek se koristi na službama po Crkvama.

Karakteristike i gramatikaUredi

Primer oblika tog slavenosrpskog jezika se može videti iz „Slavenoserbskog magazina“ koji je uređivao Zaharija Orfelin:

Čak je i iz jedne rečenice vidljivo da je tekst natopljen ruskim rečima (что), ruskim tvorbenim oblicima (роскошь, a ne раскош), a druge osobine slavenosrpskog su i pojava –т u 3. licu množine (npr. „они могутъ" umesto „они могу").

LiteraturaUredi

Vidi jošUredi