Srpsko-austrougarski carinski rat
Carinski rat (svinjski rat) je bio trgovinski sukob između Kraljevine Srbije i Austrougarske monarhije. Nastupio je 12. januara 1906, posle prekida pregovora koji su vođeni u Beču. Trajao je do stupanja na snagu novog trgovinskog ugovora 9. januara 1911. godine.[1]
Pozadina uredi
Ekspanzionističke težnje Habzburške monarhije su dovodile u pitanje stremljenja Kraljevine Srbije. Od 1900. godine Srbija je počela da se oslanja na Rusiju i napušta austrofilsku politiku. Srbija je došla u oštar sukob s politikom Austrougarske nakon obaranja dinastije Obrenović 1903. godine, kao i zbog interesa u Sandžaku i težnje za autonomijom slovenskih naroda u Austrougarskoj, posebno u Bosni i Hercegovini.[2]
Zbog zaoštrene situacije na Balkanu, Srbija je preduzimala mere za jačanje svoje vojske, a Austrougarska je rešila da je u tome omete. Srbija je imala nameru da nabavi artiljerisko naoružanje u Nemačkoj kod Krupa i u Francuskoj kod Šnajdera, s obzirom da je na finansijskim tržištima tih zemalja i tražila zajam. Međutim, Austrougarska je iskoristila ekonomsku zavisnost Srbije prema njoj i, početkom decembra 1904, zaključila trgovinski ugovor, kojim je uslovila nabavku topova kod njene fabrike Škoda, čiji se deo akcija nalazio u rukama bečkih dvorskih krugova. Tako je nastalo tzv. „topovsko pitanje”, kojim je Austrougarska želela da obezbedi rad Škode na srpskom naoružanju, čime bi njenim vlasnicima povećala profit, a srpsku vladu prisilila da vodi onakvu politiku kakva je odgovarala interesima Austrougarske.[2]
Pre nego što je u Francuskoj zaključila zajam od 110 miliona franaka, Srbija je preduzela prve korake da, ako bude potrebno, preorijentiše svoj izvoz preko Soluna. Međutim, takva politika je naišla na otpor jednog dela srpske buržoazije, kao i nekih ličnosti koje su se nalazile pod okriljem kralja. Iz tog razloga je vlada Nikole Pašić je bila prisiljena da podnese ostavku, a nakon toga je propao i ugovoreni zajam za naoružanje, što je predstavljalo uspeh Beča, kao rezultat njegovog pritiska. Nova vlada samostalnih radikala je dobila zajam od 70 miliona franaka, kod belgijskih finansijskih krugova povezanih sa austrougarskim kapitalom.[2]
Povod za novi pritisak na Srbiju je bilo zaključivanje Ugovora o carinskom savezu između Kraljevine Srbije i Bugarske. Ovaj carinski savez je stupio na snagu 21. jula 1905. u Beogradu, ali je bugarska vlada, protivno utvrđenim uslovima za potpis samog ugovora (ugovoreno je bilo i o tome potpisana zajednička deklaracija, da se ugovor neće objavljivati, pre no što Srbija zaključi trgovinski ugovor s Austrougarskom, što je bio uslov za potpis ugovora o carinskom savezu), podnela Narodnom Sobranju ugovor o carinskom savezu na odobrenje i ono ga je jednoglasno usvojilo (krajem decembra 1905/početkom januara 1906).
Austrougarska je smatrala, da je ovaj ugovor uperen protiv njenih političkih i ekonomskih interesa, pa je prekinula pregovore sa Srbijom radi zaključenja trgovinskog ugovora sa njom. Smatralo se pritom da će Srbija, budući ekonomski slaba i zavisna od tržišta Austrougarske za svoje najvažnije proizvode, brzo kapitulirati. Austrougarska je odmah zabranila uvoz i prevoz stoke, živine i poljoprivrednih proizvoda, što je inače bila mera kojoj je pribegavala uvek, još od Berlinskog kongresa, da bi ostvarila svoje interese. Na zabrane i pooštravanje drugih mera, koje je otpočela primjenjivati Austrougarska na uvoz iz Srbije, Srbija je odgovorila istim merama (12. januara 1906). Do primene retorzivnih carina nije dolazilo. Srbija je 1906. godine uvela potpuno novu carinsku tarifu i maksimalne carine na robu iz Austrougarske, zabranila uvoz i tranzit šećera i špiritusa, a kasnije i drugih monopolskih proizvoda, koji su dolazili iz Austrougarske.[1]
Tako je izbio dugotrajni „svinjski rat“ koji je doveo do potpunog prekida zavisnosti srpske ekonomije od Austrougarske.
Carinski rat uredi
Vladajući krugovi u Beču su želeli da malu i privredno nerazvijenu Srbiju potčine svom diktatu i u isto vreme onemoguće bilo kakvu srpsko-bugarsku saradnju. Zato su prekinuti trgovinski pregovori i s Bugarskom i izvršen je na nju pritisak da odstupi od Carinskog saveza. U početku su sva ta nastojanja ostala bez rezultata. Bugarski knez je obećavao da će se držati obaveza koje proističu iz Ugovora o carinskom savezu i učiniti sve da olakša položaj Srbije, čime je Bugarska pred Turskom demonstrirala svoju saradnju sa Srbijom, a s druge strane, gurala Srbiju u zaplet sa Austrougarskom, odvlačeći njenu pažnju od Makedonije, a sa druge strane bugarskoj politici dala što slobodnije ruke. Čak i takva bugarska podrška je bila od koristi srpskoj vladi u borbi protiv pritiska Austrougarske.[2]
U Beču su ubrzo uvideli da je Srbija rešena da istraje i da su na njenoj strani simpatije ne samo država čiji se interesi ne poklapaju sa austrougarskim već donekle i Nemačke, pa je austrougarska strana pokazala spremnost da se ipak nastave trgovinski pregovori. [2]
Dana 6. marta 1906, pošto su po zahtevu Austrougarske najpre napuštene glavne odredbe iz ugovora o carinskom savezu s Bugarskom, jer Kraljevini Srbiji nije više bilo, posle stečenog iskustva, do toga, da na pitanju o savezu carinskom s Bugarskom vodi carinski rat s Austrougarskom, obustavljene su represalije i postignut je sporazum o provizornom uređenju međusobnih trgovinskih odnosa, do zaključenja trgovinskog ugovora. Po tom sporazumu, koji je bio zaključen na bazi priznanja najvišeg povlašćenja, Austrougarska je uživala za svu robu, koja je prispela, a ostala neocarinjena do 15. februara 12 sati noću, kad je prestao važiti trgovinski ugovor s njom zaključen 1892, povlastice tog ugovora i ugovora s drugim državama, koji su bili u važnosti, a za robu pristiglu posle tog vremena, samo povlastice iz ugovora s drugim državama. Srbija je dobila pravo da uvozi stoku i stočne proizvode, za koje se preko Ministarstva Narodne Privrede moralo tražiti prethodno odobrenje, i uvoz i provoz svežeg mesa i živine bez prethodnog odobrenja, uživajući takođe pri uvozu u Austrougarsku najviše povlašćenje. Ovaj provizorij je prestao 24. juna 1906, kad su obe zemlje počele da primenjuju svoje opšte tarife. Marta 1908. zaključen je u Beču trgovački ugovor, koji je Narodna skupština odobrila 5. juna 1908. Zakonodavnim rešenjem od 5. avgusta, koje je potvrđeno ukazom od 11. avgusta iste godine, vlada je bila ovlašćena, da ovaj ugovor uvede u život i pre ratifikacije, i ugovor je 19. avgusta uveden provizorno u život. Ovaj ugovor nije bio ratifikovan, pošto to Austrougarska nije htela i on je prestao da važi 18. marta 1909. Ovom neredovnom stanju, koje je trajalo i posle prestanka Carinskog rata, učinjen je kraj ugovorom od 14—27. jula 1910, zaključenim u Beogradu, koji je bio ratifikovan i stupio na snagu 9. januara 1911.[1]
Posledice uredi
.jpg)
Carinski rat je srpskoj ekonomiji nametnuo zahtev da brzo preorijentiše izvoz, naročito stoke, na nova tržišta. Ovakav pritisak je bio tipičan primer diktata, ucena i odnosa velikih imperijalističkih država prema malim zemljama. Carinskim ratom je bila ugrožena egzistencija, ne samo srpske buržoazije, nego i seljaštva, zbog čega su srpski vladajući krugovi dobili snažnu podršku narodnih masa. Na taj način je jedinstvena Srbija upregla sve svoje snage da, uz pomoć Francuske i Italije i naklonost Bugarske i Turske, koje su zbog svojih interesa olakšavale srpski izvoz, reši sve poteškoće koje joj je doneo Carinski rat. [2]
Odobrenjem vanrednog kredita od 500.000 dinara na otvaranje i iznalaženje novih tržišta za stoku i stočne proizvode, uspela se izbeći i najmanja šteta. Ubrzo su nađena nova tržišta za stoku i stočne proizvode, cene su pošle uvis i trgovina je uzela svoj normalan tok.[1]
Novi partneri su pronađeni u Nemačkoj, Egiptu, Francuskoj, Rusiji, Engleskoj i Švajcarskoj, kao i u drugim državama, ali sa manjim udelom. Istovremeno je sa izgradnjom saobraćajnog sistema, jačanjem kontrole kvaliteta i smišljenog reklamiranja domaćih proizvoda, Srbija preduzela i mere za intenziviranje robnog prometa. Konačno, Srbija je uspela ne samo da znatno poveća obim svoje spoljne trgovine već i da proširi broj svojih trgovinskih partnera. Klanička preduzeća su u ovom vremenu učinila sjajne usluge zemlji. Između 1906. i 1909. godišnja vrednost izvoza je premašila bilans u prethodnoj godini za oko 29 miliona dinara. Austrougarska koja je pre izbijanja carinskog rata pokrivala gotovo 88% svog ukupnog uvoza, obavljala je sada samo još 30% srpske spoljne trgovine, čime je povlašćen položaj ustupila drugim državama. Trgovinski ugovor od 1910. nije više mogao vratiti Srbiju u ekonomsku zavisnost, ona se posle Carinskog rata našla na širokom prostoru, i nove veze pokazale su se čvrste.[1]
Književnost uredi
Carinski rat je detaljno opisan u drugoj knjizi romana Borislava Pekića „Zlatno runo”.
Reference uredi
- ^ a b v g d Kukić 1924, str. 364.
- ^ a b v g d đ Perović et al. 1959, Carinski rat.
- ^ Spomenica 1939, str. 27.
Literatura uredi
- Grupa autora (1939). 50 godina rada inženjera Miloša Savića: 1889-1939. Beograd: Minerva. Arhivirano iz originala 25. 01. 2018. g. Pristupljeno 3. 3. 2018.
- Perović, Branko; Lah, Milan; Đonlagić, Ahmed; Gledović, Bogdan; Đurišić, Mitar; Ratković, Borislav; Davidović, Božidar; Katić, Stojadin (1959). „Carinski rat između Srbije i Austro-Ugarske”. Prvi balkanski rat 1912-1913 (Operacije srpske vojske), knjiga prva. Beograd: Istorijski institut Jugoslovenske narodne armije. Pristupljeno 20. 1. 2018.
- Kukić, Sava (1924). Stanojević, Stanoje, ur. Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka 1. knjiga A-H. Zagreb: Bibliografski zavod d. d.
- Mari-Žanin Čalić, Socijalna istorija Srbije 1815-1941, Beograd 2004.