Sudska praksa

Sudska praksa predstavlja jednu od komponenti pravnog sistema. Sastoji se iz sentenci iz svih pravnih oblasti svih sudova sa daljom razgranatom strukturom na podgrupe i područja. Ima preko 30.000 primera, i broj se svakodnevno uvećava. U osnovnoj strukturi zastupljene su sve pravne oblasti i to:

• Ustavni sudovi
• Krivično pravo
• Krivični postupak
• Upravno pravo
• Obligaciono pravo
• Stvarno pravo
• Porodično pravo
• Nasledno pravo

Pojam

U anglosaksonskom pravnom sistemu sudska praksa ima značaj izvora prava, a kod nas postoji tendencija ka tome. To znači priznavanje sudovima da svojim odlukama mogu da kreiraju pravo, a ne samo da ga primenjuju i tumače. Danas je u većoj meri izraženo interesovanje za sudskom praksom kao izvorom prava. U kontinentalnom pravu, o ovom pitanju imamo dva suprotna stava: Po jednima sudskoj praksi treba priznati značaj izvora prava, jer usled dvostepenosti suđenja stavovi viših sudova prodiru kao izvor prava, a po drugima sudskoj praksi ne treba priznati ovaj karakter.

U evropskokontinentalnom pravnom sistemu (grčko- romansko- germanskoj porodici prava) značaj sudske prakse može biti određen samo na osnovu njene povezanosti sa zakonom. Obaveza sudije da presudu koju donosi utemelji na tekstu zakona, omogućila je da se celokupna sudijska delatnost predstavi isključivo kao tumačenje zakona. Monteskjeov stav da sudija treba ”samo da izgovara reči zakona”, dobilo je snažnu potvrdu u pravnom pozitivizmu XIX veka. Sudska praksa nije smatrana izvorom prava a njen učinak u pravnom poretku razmatran je u okviru proučavanja metoda tumačenja prava.

Sudska praksa kao pravna delatnost

Tradicionalno gledište o sudskoj praksi održalo se, u izvesnoj meri, i danas. Ipak savremeni zastupnici ovog gledišta nisu mogli predvideti da delatnost sudije nije čisto mehanička. Njen stvaralački karakter bilo je teško negirati, posebno kad se uzme u obzir da je francuski Građanski zakonik (član 4. SS) zabranio sudiji da odbije rešavanje određenog slučaja zbog nepoštovanja zakonske norme koja taj slučaj uređuje a Građanski zakonik Švajcarske ga je ovlastio, štaviše, da takav slučaj reši kao da je zakonodavac. Stoga, tradicionalisti ne tvrde više da sudska praksa nije stvaralačka delatnost već naglašavaju da sudska vlast ne stvara pravne norme, tj. Opšta i apstraktna pravila obavezna za sve subjekte na koje se odnose. Ovo gledište ima više pristalica u zemljama germanskog nego francuskog prava.

Očigledno je da su delatnošću sudova nastala brojna opšteobavezna pravila. Neka od tih pravila uobličena su lagano donošenjem odluka od sudova različitih nivoa. Obrnuto, neka pravila su stvorena donošenjem samo jedne sudske odluke ili zauzimanjem odredjenih pravnih shvatanja od posebnih institucija u višim ili najvišem sudu (sednice sudskih odeljenja ili opšta sednica svih sudija odredjenih visokih sudova). Stoga, i pored postojanja određenih ličnosti u postepenom nastajanju običajnih pravila i pravila sudskog porekla, ne treba sudsku praksu smatrati posebnom vrstom običajnog pravnog izvora. Naprotiv, sudska praksa predstavlja poseban, autonoman, izvor prava.

Sudska praksa kao izvor prava

Pored ovog tradiconalnog gledišta, u savremenoj teoriji i praksi sve više jača teza o sudskoj praksi kao izvoru prava. Pritom, izvesni pisci tu činjenicu otvoreno iznose, a drugi, koristeći neutralne formacije, izvlače zaključak o sudskoj praksi kao formalno ili faktičkom izvoru prava. Francuski i drugi romanski pisci to postižu na drugi način. S obzirom na čl. 5 francuskog Građanskog zakonika (ovim članom zabranjuje se sudiji da odlučuje o konkretnom slučaju opštom normom), ovi pisci određuju značenje reči izvor prava od tradicionalnog poimanja. Prema njihovom mišljenju, izvorima prava treba nazvati sve činioce koji utiču na stvaranje i dalji razvoj prava, a ne samo opšteobavezne i apstraktne norme donete od zakonodavca ili nastale pravnim običajima. Nema sumnje da sudska praksa utiče na stvaranje novih normativnih sadržaja tako i na dalji razvoj prava. Stoga, znatan deo francuske pravne teorije smatra, polazeći od navedenog, šireg, poimanja izvora prava, da je sudska praksa automoni pravni izvor.

Priznavanje sudske prakse

Priznavanje sudskoj praksi pravnostvaralačkog karaktera, bez obzira na to da li se istovremeno smatra formalnim ili samo faktičkim izvorom prava, prostiče iz nesumnjive činjenice da su mnogi pravni instituti savremenog prava nastali delatnošću sudske prakse. Objektivna odgovornost za opasne stvari, tj. Uvećani rizik koji nosi njihova upotreba, plod je stvaralačke sudske delatnosti. Iako francuski Građanski zakonik iz 1804. godine nije poznavao instituciju objektivne, neiskrivljene odgovornosti, francuski sudovi, pozivajući se na članove 1284. i 1285. francuskog Građanskog zakonika (o odgovornosti za štete nastale od njihove građevine ili životinje), počeli su dosuđivati naknadu štete radnicima koji su je pretrpeli u procesu rada od mašina i drugih opasnih stvari, bez potrebe da bude dokazana krivica vlasnika tih stvari. Jednostavno, u dilemi ko treba da snosi štetu kada ne postoji subjektivna odgovornost ni radnika ni vlasnika opasne stvari, sud se opredelio za rešenje koje nalaže pravda- gde je korist od upotrebe opasne stvari, tamo je i rizik. Poznati francuski pravni pisac Rejmond Salej ukazao je da su sudovi sudili ne na osnovu reči Građanskog zakonika već njegovog duha, a drugi veliki francuski pisac Mazo je primetio da je sudska praksa večni izvor maldosti Građanskog zakonika.

Sudska praksa kao izvor pravnih oblasti

Sudska praksa nije izvor samo građanskog, privatnog, prava. Naprotiv, praksa državnog saveta u Francuskoj je bila izvor izuzteno značajnog dela administrativnog, upravnog, prava. Upravno sudovanje, upravni spor, odgovornost države u francuskom pravu nastalo je kao posledica delatnosti Državnog saveta. S obzirom na to da je Državni savet raspolagao sličnom koncentracijom moći kojom raspolažu visoki sudovi u Engleskoj i rezultat u oblasti prava je bio sličan. Najveći deo francuskog administrativnog prava nastao je odlukom Državnog saveta a ne zakonodavca. Naravno, to ne znači da se taj odnos u stvaranju administrativnog prava zadržao i danas.

Nakon stvaranja ustavnog sudstva u Austriji, pod direktnim uticajem Hansa Kelsena, glavnog redaktora Ustava Austrije iz 1919. godine, i preuzimanja te institucije od bonskog ustavotvorca 1949. godine, ne može se sporiti karakter odluka ustavnih sudova. Štaviše, i najviši redovni sudovi, ako su ovlašćeni na vršenje sudske kontrole ustavnosti zakona, donose odluke sa opšteobaveznim dejstvom. S druge strane ne treba prevideti danas ni značaj koji ima Sud evropskih zajednica (tzv. Evropski sud).

Ujednačena sudska praksa

Nijedna odluka Vrhovnog suda ne može da izađe iz zgrade ako nije prošla kroz Odeljenje sudske prakse. Na primer, kada jedna krivična presuda Okružnog suda dođe u Vrhovni sud, predmet se zavodi u pisarnici i dodeljuje se sudskom veću po utvrđenom redosledu, tako da se poštuje pravo na prirodnog sudiju. Određuje se sudija izvestilac koji priprema referat za većanje. Posle javne sednice, odluka se donosi većinom glasova petočlanog veća. Odluka se zatim šalje u Odeljenje sudske prakse.

Odeljenje sudske prakse

Odeljenje sudske prakse je četvrto odeljenje Vrhovnog suda Srbije i po značaju je potpuno ravnopravno sa Krivičnim, Građanskim i Upravnim odeljenjem. Odeljenje sudske prakse ima određenu nadležnost i stručni uticaj. Rad Odeljenja sudske prakse mora da bude takav da se očuva nezavisnost sudova. Odeljenje sudske prakse zaduženo je i za prikupljanje i obradu podataka i pravnih stavova za potrebe pravosudnog informacionog sistema i priprema podatke za sajt Vrhovnog suda na Internetu. Održava sednice jednom mesečno ili jednom u dva meseca.

Primeri sudske prakse

Krivični zakon Republike Srbije čl.118a Brutalno kažnjavanje dece od strane roditelja

"Prvostepenom presudom okrivljeni je oglašen krivim da je, nezadovoljan uspehom svoje dece u školi, otvorenom šakom, a zatim i cipelom udarao maloletnog sina po glavi i telu, zatim ga naterao da se skine go, da trči po dvorištu i da se valja po snegu, da je njega i drugog sina naterao da legnu preko kreveta, pa ih je dvadesetak puta udario kaišem preko zadnjice, da bi zatim prvom sinu zabranio izlazak iz sobe i uskratio hranu, a tom prilikom mu naneo višestruke lake telesne povrede. Nakon par dana, nezadovoljan što je njegov drugi sin dirao mobilni telefon, pocepao mu je duksericu, kaišem ga udario više puta po vratu i golim leđima, pa mu zatim pretio rečima: „Sad ću da ti odsečem uvo!", da bi ga iz sobe izgurala majka, nakon čega je otišao u dečju sobu, razbacao stvari po sobi i rekao: „Imate rok do sutra da sredite sve ovo, inače ću vas pobiti!".

Neosnovano se žalbom branioca okrivljenog ističe da okrivljeni nije izvršio krivično delo nasilja u porodici, već da okrivljeni vaspitava svoju decu, da prilikom vaspitavanja mora da koristi oštrije metode obzirom da sa decom ima probleme, da ga deca ne slušaju i da su slabi đaci u školi. Prekomerno i brutalno kažnjavanje dece za svaku sitnicu koju oni učine ne predstavlja vaspitavanje dece, već upravo radnju izvršenja krivičnog dela nasilja u porodici."

(Presuda Okružnog suda u Beogradu, Kž. 2049/2004 od 14.9.2004. godine

Literatura

• Austin, John (1831). The Province of Jurisprudence Determined. 
• Cotterrell, R. (1995). Law's Community: Legal Theory in Sociological Perspective. Oxford: Oxford University Press.
• Cotterrell, R. (2003). The Politics of Jurisprudence: A Critical Introduction to Legal Philosophy, 2nd ed. Oxford: Oxford University Press.
• Cotterrell, R. (2018). Sociological Jurisprudence: Juristic Thought and Social Inquiry. New York/London: Routledge.
• Freeman, M.D.A. (2014). Lloyd's Introduction to Jurisprudence. 9th ed. London: Sweet and Maxwell.
• Fruehwald, Edwin Scott, Law and Human Behavior: A Study in Behavioral Biology, Neuroscience, and the Law (Vandeplas 2011). ISBN 978-1-60042-144-0
• Hart, H. L. A. (1994) [1961]. The Concept of Law (2nd (with postscript) izd.). Oxford: Clarendon Press. ISBN 978-0-19-876122-8. 
• Hartzler, H. Richard (1976). Justice, Legal Systems, and Social Structure. Port Washington, NY: Kennikat Press.
• Engle, Eric (jul 2010). Lex Naturalis, Ius Naturalis: Law as Positive Reasoning & Natural Rationality. Eric Engle. ISBN 978-0-9807318-4-2. 
• Hutchinson, Allan C., ed. (1989). Critical Legal Studies. Totowa, NJ: Rowman & Littlefield.
• Kempin, Jr., Frederick G. (1963). Legal History: Law and Social Change. Englewood Cliffs, NJ: Prentice-Hall.
• Llewellyn, Karl N. (1986). Karl N. Llewellyn on Legal Realism. Birmingham, AL: Legal Classics Library. (Contains penetrating classic "The Bramble Bush" on nature of law).
• Murphy, Cornelius F. (1977). Introduction to Law, Legal Process, and Procedure. St. Paul, MN: West Publishing.
• Rawls, John (1999). A Theory of Justice, revised ed. Cambridge: Harvard University Press. (Philosophical treatment of justice).
• Wacks, Raymond (2009). Understanding Jurisprudence: An Introduction to Legal Theory Oxford University Press.
• Washington, Ellis (2002). The Inseparability of Law and Morality: Essays on Law, Race, Politics and Religion University Press of America.
• Washington, Ellis (2013). The Progressive Revolution, 2007–08 Writings-Vol. 1; 2009 Writings-Vol. 2, Liberal Fascism through the Ages University Press of America.
• Zinn, Howard (1990). Declarations of Independence: Cross-Examining American Ideology. New York: Harper Collins Publishers.
• Zippelius, Reinhold (2011). Rechtsphilosophie, 6th ed. Munich: C.H. Beck. ISBN 978-3-406-61191-9
• Zippelius, Reinhold (2012). Das Wesen des Rechts (The Concept of Law), an introduction to Legal Theory, 6th ed., Stuttgart: W. Kohlhammer. ISBN 978-3-17-022355-4
• Zippelius, Reinhold (2008). Introduction to German Legal Methods (Juristische Methodenlehre), translated from the tenth German Edition by Kirk W. Junker, P. Matthew Roy. Durham: Carolina Academic Press.
• Heinze, Eric, The Concept of Injustice (Routledge, 2013)
• Pillai, P.S.A (2016). Jurisprudence and Legal Theory, 3rd Edition, Reprinted 2016: Eastern Book Company. ISBN 978-93-5145-326-0

Spoljašnje veze

• francuska pravna teorija
• trgovinsko pravo
• informator o radu Vrhovnog suda Srbije
• www.propisi.net
• www.chris-network.org
• www.paragraf.rs
• John Witte, Jr: A Brief Biography of Dooyeweerd, based on Hendrik van Eikema Hommes, Inleiding tot de Wijsbegeerte van Herman Dooyeweerd (The Hague, 1982; pp 1–4,132). Redeemer University College
• LII Law about ... Jurisprudence.
• Filosofiadeldiritto.it "L'Ircocervo. Rivista elettronica italiana di metodologia giuridica, teoria generale del diritto e dottrina dello stato" Lircocervo.it
• The Case of the Speluncean Explorers: Nine New Opinions Arhivirano na sajtu Wayback Machine (2. jun 2008), by Peter Suber (Routledge, 1998) Lon Fuller's classic of jurisprudence brought up to date 50 years later.
• The Roman Law Library, incl. Responsa prudentium by Professor Yves Lassard and Alexandr Koptev.
• Evgeny Pashukanis - General Theory of Law and Marxism.
• Internet Encyclopedia: Philosophy of Law.
• The Opticon: Online Repository of Materials covering Spectrum of U.S. Jurisprudence.
• Jurisprudence Revision Notes for Students: - LawTeacher.net - Jurisprudence
• Foundation for Law, Justice and Society Arhivirano na sajtu Wayback Machine (5. januar 2016)
• Bibliography on the Philosophy of Law. Peace Palace Library
• Norwegian Association for Legal Philosophy Arhivirano na sajtu Wayback Machine (9. februar 2010)