Википедија

Taglib

Banu Taglib, poznato i pod imenom Taglib ibn Va'il, bilo je arapsko pleme koje je poticalo iz Nadžda, ali se naselilo u Gornjoj Mesopotamiji od kraja 6. veka pa nadalje. Njihovo rodno pleme od koga vode poreklo bilo je Rabi'a, preko kojega prate svoje poreklo sve do Adnanita. Pripadnici plemena Taglib bili su među najmoćnijim i najkohezivnijim nomadskim plemenima preislamske ere i bili su poznati po krvavim ratovima sa njihovim rođacima iz plemena Banu Bakr, kao i po sukobima sa kraljevima Lahmida iz Al Hire u Iraku. Pleme je prihvatilo monofizitsko hrišćanstvo i ostalo je u velikoj meri hršćansko dugo nakon dolaska islama sredinom 7. veka. Posle ranog suprotstavljanja muslimanima, pleme Taglib je na kraju obezbedilo sebi važno mesto u Omejadskoj politici. Oni su se povezali sa Omejadima i učestvovali u brojnim bitkama protiv pobunjeničkog plemena Kajsi tokom Kajs-Jamana sukoba krajem VII stoleća.

Taglib
Regioni sa značajnom populacijom
predominantno Bliski istok, Nadžd, Gornja mesopotamija
Jezici
Arapski jezik
Religija
većina: u početku monofizitsko hrišćanstvo
kasnije islam
Srodne etničke grupe
semiti
  • Ganm
  • Imran
  • Avf

Tokom vladavine Abasida, neki pojedinci iz plemena su prihvatili islam i dobili su guvernerstva u delovima halifata. Do sredine 9. veka veliki deo pripadnika plemena Taglib prešao je u islam, delimično kao rezultat ubeđenja taglibskog upravitelja oblasti Dijar Rabi'a i osnivača utvrđenja El Rahbe, Malika ibn Tavka. Nekoliko pripadnika plemena Taglib bilo je postavljeno od strane Abasida za guvernere Dijar Rabi'a i Mosula. Početkom 10. veka, taglibidska porodica, Hamdanidi, obezbedili su namesništvo ovih regiona, a vođa Hamdanidske države Nasir el Davla osnovao je autonomni emirat izvan Mosula i Džazire. Isto tako, 945. godine, njegov brat Sajf el Davla, stvorio je severni sirijski emirat sa sedištem u Alepu. Hamdanidi su vladali u oba ova emirata sve do njihovog političkog pada 1002. godine.

Poreklo uredi

Banu Taglib su izvorno bili beduinsko (nomadsko arapsko) pleme koje je naseljavalo Nadžd.[1] Pleme je dobilo ime po svom pretku koji se zvao Taglib ibn Va'il, poznatom i kao Ditar ibn Va'il.[2] Pleme je pripadalo plemenskoj zajednici Rabi'a i time je pratilo svoje poreklo do nizarskog ogranka Adnanita.[2] Njihova puna genealogija je sledeća: Taglib (Ditar) ibn Va'il ibn Kasit ibn Hinb ibn Afsa ibn Du'mi ibn Džadila ibn Asad ibn Rabi'a ibn Nizar ibn Ma'ad ibn Adnan.[2] Njihovo rivalsko i bratsko pleme bilo je Banu Bakr ibn Va'il.[2]

Podgrupe uredi

Informacije o ograncima Tagliba bile su u velikoj meri zasnovane na zapisima predislamskog genealoga Taglibija el Akzara ibn Suhajme.[3] Taglib ibn Va'il imao je tri sina, čija su imena bila Ganm, Imran i el Aus.[4] Međutim, u arapskoj rodoslovnoj literaturi obično se govori samo o potomcima Ganma ibn Tagliba.[4] Potomci Ganma bili su el Arakim, odnosno naslednici šest sinova Bakira ibn Hubejba ibn 'Amra ibn Ganma,[4] svi oni su imali oči nalik na arakime (zmije sa tačkastim šarama, jedn. el Arkam).[5] El Arakim su bili najvažnija grupa Tagliba i skoro sva genealoška istorija Tagliba skoncentrisana je oko njih.[4] Šest ogranaka el Arakima bili su: Džušam (najbrojniji), Malik (drugi po brojnosti), Amr, Ta'laba, el Harit i Muavija.[4] Zbog svoje veličine i snage, Džušam i Malik su ujedno nazivani i El Ravkan, koji se prevodi kao „dva roga” ili "dve brojne i jake družine".[4] 'Amr, manji ogranak el Arakima bio je poznat kao El Nahabika.[4]

Od ogranka Džušam nastala je porodica Zuhejr, iz koje se razvilo nekoliko velikih pod-plemena, uključujući dinastija Atab, Utba, Itban, Auf i Ka'b; sve ove dinastije su osnovali legendarni sinovi Sa'da ibn Zuhejra ibn Džušama.[4] Tri dinastije 'Atab, Utba' i 'Itban' su formirali grupaciju El 'Utab, dok su dinastije Avf i Ka'b formirale grupaciju Banu el Avhad.[4] Još jedna znamenita Zuhajritska dinastija bila je el Harit, čiji je legendarni osnivač bio sin Mure ibn Zuhajra.[4] Ogranak Malik su takođe činile brojne plemenske grupe, među kojima su el Lahazim (potomci Aufa ibn Malika), El Abna' (potomci Rabi'e, 'A'ida i Imru'l Kajsa, svi sinovi Tejma ibn Usame ibn Malika), El Ku'ur (potomci Malikovih sinova Malika i el Harita) i Riš El Hubara (potomci Ku'ajna ibn Malika).[4] Dinastija Hamdanida je pratila svoje poreklo do plemena Malik preko njihovog pretka Adija ibn Usame ibn Malika.[6][7]

Istorija uredi

Predislamski period uredi

U predislamskoj eri (pre 630-ih), pleme Taglib je bilo među najjačim i najvećim beduinskim plemenima u Arabiji.[4] Njihov visok stepen plemenske solidarnosti odražavao se u velikim formacijama koje su organizovali tokom borbe.[4] Pleme je bilo uključeno u nekoliko glavnih bitaka tokom ovog perioda.[3] Već u ranom 4. veku, plemeTaglib je bilo u sferi uticaja persijskog Sasanidskog carstva i njihovih arapskih klijenata, Lahmidskih kraljeva Al-Hire.[3] U to vreme se spominje da je Sasanidski kralj Šapur II poslao Tagilibi zarobljenike da žive u Darinu i El Katu, oba na području Bahrajn.[3]

Krajem 5. veka, poglavica Taglibija Kulaib ibn Rabi'a, iz linije El Harit ibn Mura iz Zuhair ogranka, ubio je njegov zet Džasas ibn Mura el Šaibani iz plemena Banu Bakr.[8] To je dovelo do dugog sukoba, poznatog kao Basus rat, između Taglib-a i Bakr-a.[3] Kulajbov brat Muhalil preuzeo je rukovodstvo nad Taglib-om, ali je napustio svoju poziciju nakon odlučnog poraza Taglib-a u bici kod Javm el Taaluk-a, nakon čega je većina Taglib-a pobegla iz Nadžda na područje Donjeg Eufrata.[3] Tamo su živeli zajedno sa plemom Namir ibn Kasit, koje je bilo srodno plemenu Taglib.[3] Deo Tagliba je očito živeo u Donjem Eufratu pre masovnog egzodusa plemena.[3]

Istoremeni sa Basus ratom bio je došlo je do uspona Kinditskog kraljevstva u centralnom i severnom delu Arabija.[3] I Taglib i Bakr postali su podređeni kraljevstvu tokom vladavine El Harita ibn 'Amr ibn Hujra (početak 6. veka).[3] Nakon El Haritove smrti (postle 530), njegovi sinovi Šurabil i Salama su osporili presto.[3] Taglib i Namir su podržali Salama protiv Bakra koji je podržao Šurabila. El Safah, ratnik Talibija iz ogranka Malik, bio je komandant Salamine konjice, dok je drugi Taglibi, Usum ibn al-Nu'man, ubio Šurabila u bici.[3] Basus rat je završen sredinom 6. veka kada su Taglib i Bakr potpisali mirovni sporazum na pijaci Du el Majaz blizu Meke.[3]

Taglib je migrirao dalje severno duž Eufrata do Gornje Mesopotamije (poznat Arapima kao "Džazira") nakon što je njihov poglavar Amr ibn Kultum iz ogranka Džušam ubio Lahmidskog kralja Amr ibn el Hinda 568.[3] Još od 8. veka, članovi plemena Taglib proslavili su Amr ibn Kultuma kao jedanog od najznačajnijih Arapa iz predislamske ere i slavili njegove poetske sposobnosti, njegovu borbu protiv kraljeva Al-Hire i njegove podvige u sukobu sa plemenom Bakr.[9] Tokom 605. godine, Taglib i Bakr su se borili na suprotstavljenim stranama u bici kod Di Kara, a Taglib je podržavao Sasanide protiv Bakra.[4]

Rani islamski period uredi

 
Karta Džazire i njenih provincija, tokom islamske ere. Džazira je bila prebivalište Banu Tagliba iz kraja 6. veka, a u vrijeme Abasida, nekoliko plemena Taglibija upravljalo je svojim provincijama i gradovima. Taglibi Hamdanidska dinastija je vladala većinom Džazire između sredine 10. veka i početka 11. veka.

Politički uticaj Taglib-a je značajno opao tokom pojave islama sredinom 7. veka.[4] Zbog svoje udaljenosti od Meke i Medine, dva grada koja su igrala centralnu ulogu u razvoju islama, Taglibi nisu bili uključeni u islamske poslove u vreme proroka Muhameda.[4] Tokom ratova Rida (632-633) između muslimana i otpadničkih arapskih plemena, gde se pleme Taglib borilo zajedno sa drugim pobunjenim plemenima protiv muslimana.[4] Ogranci Taglib-a, posebno "Utba" linije iz Zuhajr grane, borili su u muslimanskoj vojsci u Iraku i Gornjoj Mesopotamiji tokom islamskog osvajanja Persije.[4] Kćerka glavnog poglavara plemena "Utbe, Rabi'a ibn Bujaira koja se zvala Um Habib je uhapšena i poslat u Medinu, gde ju je kupio Ali ibn Abi Talib; ona mu je rodila blizanace, koji su se zvali Umar el Kabir i Rukajaj.[4]

U jednom trenutku tokom muslimanskih osvajanja, Taglib je promenio vernost muslimanima i zadržao svoju hrišćansku veru.[4] Među najistaknutijim disidentima rata bio je "Utba ibn el Vagl, aktivista iz baze koja se nalazila u gradu Kufa koji je poticao iz linije Sa'd iz ogranka Džušam plemena.[4] Većina pripadnika muslimanske vojske Tagliba nastanila se u Kufi.[4] Zbog njihovo eventualna odbijanja vernosti muslimanima i uskraćivanja podrške kalifu Umar ibn el Katabu, sada su umesto njih podršku dobili Taglibi posebnim oslobađanjem od prikupljanja poreza od hrišćanskih subjekata kalifata.[10] Tokom prvog muslimanskog građanskog rata (656-661), pripadnici Taglib-a su se borili na strani Ali ibn Abi Talib-a u bici kod Kamela (656) i bici kod Sifina (657).[11] Međutim, kod Sifina, značajne snage plemena Tagiba su se takođe borile zajedno sa Mu'avijahom protiv Alija, povećavajući time njegovu ljutnju protiv plemena.[11]

Omejadski period uredi

Taglibi su bili pripadnici podeljene hrišćanske vere u blizini muslimaskog neprijatelja, Vizantijsko carstvo, je verovatno bilo razlog zašto pripadnici plemena nisu imali važne položaje u državi tokom vremena Omejada.[11] Bez obzira na to, podržali su Omejade tokom Drugog muslimanskog građanskog rata (680-692).[11] U početku su nominalno podržavali pobunjeno pleme Kajsi u sukobu Kajs-Jaman, jednoj od epizoda građanskog rata.[11] Međutim, nakon što je pleme Kajsi Banu Sulajm prodrelo u njihova sela u dolini Habur i napadalo pleme sankcijama od strane lidera anti-Omejadskog vođe koji se svao Abdulah ibn el Zubajr, pleme Taglib se okrenuo protiv plemena Kajs. [11] Konflikt sa Kais-om verovatno je usporio izmirenje Taglib-a sa plemenom Banu Bakr.[11] Zapovednik Taglibija Hamam ibn el Mutarif osigurao je mir i savez dva plemena kompenzacijom Bakrima za njihove gubitke u bici kod Di Kara.[11] Vođa Tagliba, Abd Jasu, poslužio je kao zajednički izaslanik Tagliba i Bakra kod kalifa Abd el Malika (685-705).[11]

Borac Taglib-a tokom sukoba sa Kajs-om bio je poznati pesnik El Ahtal Taglibi, čiji je glavni poetski rival bio Kajsi Džarir, sa kojim je vodio "verbalni rat" na dvoru Omejada.[12] Pod Abd el Malikom, El Ahtal je bio zvanični pesnik na dvoru Omejada i snažno je zagovarao Omejade protiv svojih protivnika.[12] Konflikt Taglibi-Kaisi kulminirao je odlučujućom pobedom Taglibija kod Javm el Haššaka u Džaziri kod reke Tigar, u kojoj je ubijen poglavica Sulajmi Umajr ibn el Hubab; pleme Taglib je kasnije uputilo njegovu glavu Abd el Maliku, koji je bio zadovoljan smrću vođe pobunjenika.[11] Poslednji omejadski kalif Marvan II (v. 744-750) postavio je pripadnika plemena Taglibija i potomak El Safaha, Hišam ibn 'Amr ibn Bistama za guvernera Mosula i Džazire.[11]

Abasidski period uredi

Abasidski kalif El Mansur (v. 754-775) postavio je Hišam ibn 'Amra u Sind.[11] Kalif El Mahdi (v. 775-785) zamenio je Hišama svojim bratom Bistamom, pre nego što je ovog drugog preusmerio na Azerbejdžan.[11] I Hišam i Bistam su bili muslimani. Još jedan Taglibi musliman, 'Abd el-Razak ibn' Abd el Hamid predvodio je Abasidsku ekspediciju protiv Vizantijaca u leto 793.[11] Početkom 9. veka, 'Adi ibn Usama linija ogranka Malik, poznata pod nazivom 'Adi Taglib ili El 'Adavija, stekla je istaknutu političku poziciju u Al Džaziri.[11] Jedan od njihovih članova, El Hasan ibn Umar ibn el Hatab, postavljen je za guvernera Mosula od strane kalifa El Amina 813. godine.[11] Nekoliko godina kasnije, još jedan Taglibi vezan za El Hasana po braku, Tavk ibn Malik iz linije Atab Džušamskog ogranka postao je guverner Dijar Rabi'e pod kalifom El-Ma'munom (v. 813-833).[11] Tavkov sin Malik ibn Tavk služio je kao guverner Džund Dimaška i Džund el Urdun pod kalifima El Vatikom (v. 842-847) i El Mutavakilom (v. 847-861). Kasnije je osnovao Eufratovu tvrđavu El Rahba (moderni Majadin).[13]

Hamdanidska dinastija uredi

U 880-tim godinama, član plemena "Adi Taglib-a, Hamdan ibn Hamdun, pridružio se harijtskoj pobuni protiv kalifa El Mu'tadida.[14] U to vreme, Hamdan je držao nekoliko utvrđenja u Džaziri, uključujući Maridin i Ardumušt, ali 895. Abasidi su prvo zarobili, Hamdanovog sin Husajna a aztim je on posle predao Ardumušt i pridružio se snagama El Mu'tadida.[14] Hamdan se predao Abasidima izvan Mosula i bio je zatvoren, ali Husainove dobre veze sa El Mu'tadidom su Hamdanu izvukle pomilovanje.[14] Husajn je vodio ili učestvovao u ekspedicijama Abasida protiv Dulafida, Karmata i Tulunida tokom vladavine kalifa El Muktafija (v. 902-908), ali je pao u nemilosti pod optužbom da je učestvovao u zaveri kako bi instalirao Abdalaha ibn el-Mu'taza za kalifa 908. godine.[14] Husajnova braća Abu'l Haija 'Abdalah (guverner Mosula 905-913 i 914-916), Ibrahim (guverner Dijar Rabi'e 919), Davud (guverner Dijar Rabi'je 920) i Said ostali su lojalan Abasidima i Husejnu koji je kraju dobio pomilovanje i bio postavljen za guvernera Dijar Rabi'je 910. godine.[14] Kasnije se pobunio, da bi kasnije bio zarobljen i pogubljen 916. godine.[14] Abu El Haija ", je u međuvremenu, ponovo postao guverner Mosula 920. godine, i tako služio sve do svoje smrti 929. godine.[14]

Nakon smrti Abu el Haije, njegov sin Nasir el Davla, koji je vladao kao zamenik svoga oca u Mosulu, borio se za osiguranje svog mesta kao guvernera tog grada.[15] Njegovoj vladavini su se suprotstavili njegovi stričevi Said i Nasr, Banu Habib (suparnički Taglibi klan) i kalif El Muktadir (v. 908-929).[15] Do 935. godine Nasir El Davla je prevladao nad njima i imenovao ga je kalif El Radi (v. 934-940) kao guverner Mosula i sve tri provincije Džazire, tj. Dijar Rabi'a, Dijar Mudar i Dijar Bakr.[15] Godine 942. postao je faktički vladar Abasidskog kalifata, dok ga nije nadmudrio njegov nepokorni Turkijski oficir, Tuzun, sledeće godine.[15] Nasir el Davla je svrgnut sa mesta guvernera Mosula i Džazire od strane njegovih sinova 967. godine.[15] Pokrajina je ostala u rukama Hamdanida do 1002. godine.[15] U međuvremenu, brat Nasira el Davla, Sajf el Davla osnovao je Hamdanidski emirat Alepa i severne Sirije 945. godine.[16] Njegovi potomci će nastaviti da vladaju emiratom sve dok ih gulam (zarobljeni vojnik), Lu'lu 'el-Kabir, ne sruši 1002. godine.[17]

Religija uredi

Mali broj članova plemena Talibija prešao je u islam tokom Omejadskog perioda (668–750) i rane Abasidske ere (osmi vek), uključujući i malu zajednicu Kufa Taglibi, neka pripadnici plemena u Kinasrinu i poznati pojedinci, kao što su dvorski pesnici Omejada Ka ' b ibn Džu'ajl i 'Umair ibn Šijajm.[11] Ogromna većina je ostala hrišćanska tokom ovog perioda.[11] Kasnije u Abasidskoj eri, u 9. veku, značajan broj pripadnika Taglibija prihvatio je islam i postigao višu funkciju u državi.[11] Naravno, masovna konverzija Taglib-a u islam se desila u drugoj polovini 9. veka tokom vladavine El -Mu'tasima (v. 833-842).[7] U isto vreme, Malik ibn Tavk je ubedio Sahl ibn Bišra, praunuka El Ahtala, da se pređe u Islam zajedno sa svim potomcima El Ahtala.[7]

Reference uredi

  1. ^ Lecker 2000, str. 89–90
  2. ^ a b v g Lecker 2000, str. 89
  3. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj Lecker 2000, str. 90
  4. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t Lecker 2000, str. 91
  5. ^ Ibn Abd Rabbih (2011). Boullata, Issa J., ur. The Unique Necklace, Volume 3. Garnet Publishing. str. 265—266. ISBN 978-1-85964-239-9. 
  6. ^ Khallikan, Ibn (1842). De Slane, Mac Guckin, ur. Ibn Khallikan's Biographical Dictionary, Volume 1. Paris: Oriental Translation Fund of Great Britain and Ireland. str. 404. 
  7. ^ a b v Lecker 2000, str. 93
  8. ^ Levi Della Vida, p. 362.
  9. ^ Blachère, R. (1960). „'Amr ibn Kulthum”. Ur.: Gibb, H. A. R.; Kramers, J. H.; Lévi-Provençal, E.; Schacht, J. The Encyclopedia of Islam, New Edition, Volume I: A–B. Leiden and New York: BRILL. str. 452. ISBN 90-04-08114-3. 
  10. ^ Lecker 2000, str. 91–92
  11. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r Lecker 2000, str. 92
  12. ^ a b Blachère, R. (1960). „Al-Akhtal”. Ur.: Gibb, H. A. R.; Kramers, J. H.; Lévi-Provençal, E.; Schacht, J. The Encyclopedia of Islam, New Edition, Volume I: A–B. Leiden and New York: BRILL. str. 331. ISBN 90-04-08114-3. 
  13. ^ Lecker 2000, str. 92–93
  14. ^ a b v g d đ e Canard 1971, str. 126
  15. ^ a b v g d đ Canard 1971, str. 127
  16. ^ Canard 1971, str. 129
  17. ^ Canard 1971, str. 130

Literatura uredi

  • Canard, M. (1971). "Hamdanids". In Lewis, B.; Ménage, V. L.; Pellat, Ch.; Schacht, J. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume III: H–Iram. Leiden: E. J. Brill. ISBN 978-90-04-08118-5.
  • Lecker, M. (2000). „Taghlib b. Wāʾil”. Ur.: Bearman, P. J.; Bianquis, Th.; Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume X: T–U. Leiden: J. Brill. ISBN 978-90-04-11211-7. 
  • Levi Della Vida, G.. "Kulayb b. Rabīʿa". In Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Lewis, B.; Pellat, Ch. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume V: Khe–Mahi. Leiden: E. J. Brill. 1986. ISBN 90-04-07819-3. str. 362.
  • Nicholson, Reynold A. (1907). A Literary History of the Arabs. New York: Charles Scribner's Sons.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Таглиб&oldid=27020598”