Тасманијски ђаво
Tasmanijski đavo (lat. Sarcophilus harrisii) je vrsta torbara mesoždera sa Tasmanije. Jedini je živeći predstavnik roda Sarcophilus. Posle izumiranja tilacina, postao je najveći torbar mesožder u svetu. Ima crno krzno, a poznat je po glasnim i zastrašujućim kricima koje ispušta. Iz Australije je nestao pre više od 3 000 godina opstavši samo na Tasmaniji. Zbog pretnje stoci, bio je lovljen sve do 1941. godine, kada je stavljen pod zaštitu. Od kasnih 1990-ih, među tasmanijskim đavolima je sve zastupljeniji facijalni tumor, zbog čega je ova vrsta u opasnosti od izumiranja.
| Tasmanijski đavo Vremenski raspon: kasni holocen
| |
|---|---|
| |
| mužjak | |
| |
| Tasmanijski đavo | |
Naučna klasifikacija 
| |
| Domen: | Eukaryota |
| Carstvo: | Animalia |
| Tip: | Chordata |
| Klasa: | Mammalia |
| Infraklasa: | Marsupialia |
| Red: | Dasyuromorphia |
| Porodica: | Dasyuridae |
| Rod: | Sarcophilus |
| Vrsta: | S. harrisii
|
| Binomno ime | |
| Sarcophilus harrisii | |
| |
| Distribucija tasmanijskog đavola (sivo) | |
Taksonomija uredi
Biolog Džordž Haris je napisao prvi opis tasmanskog đavola 1807. i nazvao ga Didelphis ursina.[3] Godine 1838. tasmanski đavo je nazvan Dasyurus laniarius od strane Ričarda Ovena, pre nego je premešten u rod Sarcophilus 1841. godine i nazvan Sarcophilus harrisii („Harisov ljubitelj mesa”) od strane Pjera Bojtarda. Kasnija revizija taksonomije tasmanskog đavola, izdata 1987. godine je pokušala da ga preimenuje u Sarcophilus laniarius, što se baziralo na fosilima nekolicine životinja sa kopna Australije.[4] Veće taksonoma ovo uglavnom nije prihvatilo; na kraju, za vrstu je ostavljen naziv S. harrisii, a S. laniarius je dat jednoj fosilnoj vrsti.
Filogenija uredi
Tasmanski đavo pripada porodici Dasyuridae. Rod Sarcophilus sadrži još dve vrste poznate samo iz pleistocenskih fosila, S. laniarius i S. moomaensis. Veza između te tri vrste nije jasna. Filogenetska analiza je pokazala da je tasmanski đavo daleki srodnik psoglavog tigra.[5]
Fizički opis uredi
Tasmanski đavo je najveći živi tobolčar-mesojed u Australiji. Zdepaste je građe, sa velikom glavom i repom koji čini polovinu dužine tela. Neobično za torbara, prednji udovi su nešto duži od zadnjih. Mogu trčati brzinom do 13 km na sat na kratke razdaljine. Krzno je obično crno, a nepravilne bele šare na prsima i trtici su česte. Mužjaci su obično veći od ženki, sa prosečnom dužinom od 652 mm od glave do početka repa. Rep je dug 258 mm. Prosečna težina je 8 kg. Prosečna dužina tela i glave kod ženke je 570 mm, sa repom od 244 mm i prosečnom težinom od 6 kg.[6] Prosečna dužina života tasmanskog đavola u divljini je 6 godina, ali u zatočeništvu duže žive.
Tasmanski đavo nakuplja masti u svom repu, pa nezdravi đavoli obično imaju tanke repove. Koristi mirisne žlezde pri bazi repa da označe tlo iza sebe mirisom. Kada ga se uznemirava, đavo ispusti odvratan smrad, skoro isto tako smrdljiv kao kod tvora.
Đavo ima duge brkove na licu i grude na glavi. Pomažu mu da nađe plen u mraku, a pokazuju i koliko je drugi đavo blizu dok se hrane. Sluh je dominantno čulo, a takođe ima i odlično čulo mirisa. Kako tasmanski đavoli love noću, izgleda da vide crno-belo. Tako mogu lahko videti pokrete, ali imaju teškoća kada gledaju predmete koji se ne pomeraju.[7]
Jedna analiza snage ugriza kod sisara u odnosu na veličinu tela pokazuje da đavo ima najjači ugriz, preko 35.000 kPa.[8] Snaga ugriza je tako velika jer je i glava velika. Takođe ima i zube koji rastu polako tokom života. Zubi i vilice tasmanskog đavola i hijene su slični, što je jedan primer konvergentne evolucije.[9]
Ishrana uredi
Love svoj plen sami, ali jedu u grupi, pritom prave veliku buku, ispuštaju hrapave glasove koji se čuju kilometrima daleko, jer se oko lovine okupi i do 12 jedinki. Nisu probirljivi što se izbora hrane tiče, love i jedu vombate, male sisare, gmizavce, ribe, žabe, insekte i čak domaće životinje, npr. leševe ovaca. Jedu mnogo, pojedu u proseku hrane količinski u vrednosti od 15% njihove ukupne telesne mase, a mogu pojesti i do 40% svoje ukupne mase. Vrlo su im male potrebe za vodom. Spadaju u životinje sa najmanjom potrošnjom vode, tj. sa najmanjom potrebom.
Stanište uredi
Naseljavaju čitavu teritoriju Tasmanije, ima ih i u urbanim naseljima. Posebno im pogoduju suve šumske oblasti i obalna, šumom okružena područja.
Rak lica uredi
Godine 1995. tumor lica tasmanijskog đavola opustošio je populaciju ovih životinja u Tasmaniji. Oko 65% populacije je bilo zaraženo. Smrtnost je 100% u populaciji od 12 - 18 meseci života. Poreklo ove vrste raka je još uvek nepoznato, istraživanja se sprovode, monitoring vrste postoji. Iz populacija se odstranjuju sve bolesne jedinke, radi sprečavanja širenja zaraze, jer je utvrđeno da je bolest „prelazna“. Životinje se zaraze kontaktom ili tokom zajedničke ishrane. Do smrti dolazi jer bolest oštećuje u velikoj meri njihovo lice, kada više ne mogu da se hrane, umiru od gladi. Jedan od uzroka može biti i izuzetno niska stopa genetičke raznovrsnosti i hromozomske mutacije jedinstvene i češće među karnivornim sisarima. Potpuno zdrave jedinke izdvojene su i gaje se zaštićene i nadzirane od strane Australijske vlade, za slučaj da dođe do izumiranja populacije koja živi slobodno u prirodi.
Ponašanje uredi
Aktivnost i teritorijalnost uredi
Aktivni su u sumrak i tokom noći, tada love svoj plen. Tokom dana se odmaraju i dremaju u žbunju ili jazbinama. Teritorijalne su životinje, zauzimaju prostor od 8 - 20 km², ali se on može preklapati i sa teritorijom drugih životinja. Obeležavaju svoju teritoriju svojim urinom ili izmetom, daju do znanja drugim jedinkama da je određena jazbina zauzeta.
Socijalna struktura uredi
Solitarne su životinje, grupišu se samo tokom ishrane, jedinke zajedno komadaju plen.
Hijerarhija uredi
Obično ustanovljuju dominaciju svojim stavom i glasnim zvukovima, gde dolazi i do međusobnih okršaja, koji su česti u
sezoni parenja jednako kao i za vreme ishrane.
Zvučna i vizuelna komunikacija uredi
Sluh je kod njih izuzetno dobro razvijen. Proučavanjem ovih životinja tokom hranjenja, primećeno je 20-ak različitih položaja tela, među kojima je i karakteristično zlobno, jogunasto zevanje i 11 različitih vokalnih načina izražavanja.
Hemijska komunikacija uredi
Imaju odličan osećaj za mirise. Kada je uznemiren ili napadnut, u samoodbrani ispušta veoma neprijatan miris, nalik
onome kod tvora. Teritoriju obeležavaju urinom ili izmetom.
Vizuelna komunikacija uredi
Kada su uznemireni i ljuti, uši im pocrvene i to postane vrlo uočljivo. Krv nadire u uši, a one su bez dlačica i imaju tanku kožu, što dodatno olakšava posmatraču da odredi u kakvom je raspoloženju ova životinja. Pošto su tasmanijski đavoli noćne životinje, tj. love noću, vid im je najjasniji u crno-beloj tehnici. Pod ovakvim uslovima obično zapažaju objekte koji se kreću, ali vrlo teško vide objekte koji miruju.
Način kretanja uredi
Nije naročito sposoban za veranje po drveću, ali je dobar plivač i uspeva vešto da izbegne opasnost tako što u trenu sklizne ispod površine vode, a ukoliko ga gone, u stanju je da neprimetno pređe znatne razdaljine pre nego što izroni, obično na skrovitom mestu.[10]
Reprodukcija i briga o potomstvu uredi
Sezona parenja je u proleće i leto i najviše mladunaca se okoti u periodu od novembra do marta. Ženke dostižu polnu zrelost u drugoj godini života, fertilne su jednom godišnje.[11] Mužjaci se bore za njihovu naklonost, te se ženke pare sa dominantnim mužjakom. Parenje se odvija u martu, nezavisno od doba dana ili noći. Jednu ženku može pariti i više mužjaka, ako nije čuvana od strane dominantnog mužjaka. Kod ženki se oplodi više jajnih ćelija i na svet dolazi više mladunaca, ne samo jedan, kao kod većine torbara. Graviditet traje 21 dan i rađa se čak 20-ak sićušnih mladunaca koji teže samo od 0,18-0,24g.[12] Čim se rode, počinje kompeticija na putu do majčine torbe i bradavice. Ženka ima samo 4 bradavice, pa će tako samo 4 mladunca uspeti da prežive,[7] ostale će verovatno pojesti majka. U proseku preživi više malih ženki nego mužjaka.[11] Torba je okrenuta drugačije, ulaz je sa zadnje strane, te majka nema uvida u ono što se u torbi dešava sa mladuncima. Mladunci u torbi ostaju zakačeni za bradavicu i hrane se majčinim mlekom narednih 105 dana. Sisajući napreduju brzo, pa napuštaju torbe teže oko 500g. Nakon 15 dana uši su vidljive. Očni kapci se pojave nakon 16 dana, brkovi nakon 17 dana, usne nakon 20 dana. Mladima počne rasti krzno nakon oko 49 dana, a nakon 90 imaju celo krzno. Oči im se otvore kratko nakon razvitka krzna - između 87 i 93 dana.[11] U periodu od oktobra do decembra su još uvek u majčinoj blizini istražujući okolinu i žive sa njom u jazbini, a u januaru se potpuno osamostaljuju. Ženke odgajaju mlade šest mjeseci tokom jedne godine.
Reference uredi
- ^ Hawkins, C.E.; McCallum, H.; Mooney, N.; Jones, M.; Holdsworth, M. (2008). „Sarcophilus harrisii”. IUCN Red List of Threatened Species. IUCN. 2008: e.T40540A10331066. doi:10.2305/IUCN.UK.2008.RLTS.T40540A10331066.en. Arhivirano iz originala 25. 03. 2019. g. Pristupljeno 27. 8. 2016. Listed as Endangered (EN A2be+3e v3.1)
- ^ Boitard, [Pierre] (n.d). „L'Ursin de Harris”. Le Jardin des plantes: Description et mœurs des mammifères de la Ménagerie et du Muséum d'histoire naturelle. Paris: Gustave Barba. str. 204.
- ^ Harris, G. P. 1807. Description of two species of Didelphis for Van Diemen's Land. Transactions of the Linnean Society of London, Dio IX
- ^ Werdelin, L. 1987. Some observations on Sarcophilus laniarius and the evolution of Sarcophilus. Records of the Queen Victoria Museum, Launceston, 90:1–27
- ^ Krajewski, C. et al. 1992. Phylogenetic relationships of the thylacine (Mammalia:Thylacinidae) among dasyuroid marsupials: evidence from cytochrome b DNA sequences. Proceedings of the Royal Society B-Biological Sciences 250:19–27 . PMID 1361058. Nedostaje ili je prazan parametar
|title=(pomoć) - ^ Guiler, E.R. 1983. Tasmanian Devil in R. Strahan Ed. The Australian Museum Complete Book of Australian Mammals. p 27–28. Angus & Robertson. ISBN 978-0-207-14454-7.
- ^ a b Department of Primary Industries, Water and Environment. Tasmanian Devil - Frequently Asked Questions
- ^ Wroe, S, McHenry, C, and Thomason, J. 2005. Bite club: comparative bite force in big biting mammals and the prediction of predatory behaviour in fossil taxa. Proceedings of the Royal Society B-Biological Sciences 272:619–625 . PMID 15817436. Nedostaje ili je prazan parametar
|title=(pomoć) - ^ Britannica, Encyclopædia. „Tasmanian devil (marsupial)”. Britannica.com. Pristupljeno 16. 3. 2010.
- ^ Sanderson 1967.
- ^ a b v Guiler, E.R. 1970. Observations on the Tasmanian devil, Sarcophilus harrisii II. Reproduction, Breeding and Growth of Pouch Young. Australian Journal of Zoology 18:63–70
- ^ Fisher, D.O. et al. 2001. The ecological basis of life history variation in marsupials, Appendix A. Ecology 82:3531–3540
Literatura uredi
- Boitard, [Pierre] (n.d). „L'Ursin de Harris”. Le Jardin des plantes: Description et mœurs des mammifères de la Ménagerie et du Muséum d'histoire naturelle. Paris: Gustave Barba. str. 204.
- Guiler, ER (1992). The Tasmanian devil. Hobart, Tasmania: St David's Park Publishing. ISBN 978-0-7246-2257-3.
- Figueroa, Don; Furman, Simon; Yee, Ben; Khanna, Dan M.; Guidi, Guido; Isenberg, Jake; Matere, Marcelo; Roche, Roche; Ruffolo, Rob; Williams, Simon (2008). The Transformers Beast Wars Sourcebook. San Diego, California: IDW Publishing. ISBN 978-1-60010-159-5.
- Owen, D; Pemberton, David (2005). Tasmanian Devil: A unique and threatened animal. Crows Nest, New South Wales: Allen & Unwin. ISBN 978-1-74114-368-3. Pristupljeno 22. 8. 2010.
- Paddle, Robert (2000). The Last Tasmanian Tiger: The History and Extinction of the Thylacine. Oakleigh, Victoria: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-53154-2.
- Tyndale-Biscoe, Hugh (2005). Life of marsupials. Collingwood, Victoria: CSIRO Publishing. ISBN 978-0-643-06257-3.
- Hesterman, H.; Jones, S. M.; Schwarzenberger, F. (2008). „Pouch appearance is a reliable indicator of the reproductive status in the Tasmanian devil and the spotted-tailed quoll”. Journal of Zoology. 275 (2): 130—138. doi:10.1111/j.1469-7998.2008.00419.x.
- McDonald-Madden, E.; Probert, W. J. M.; Hauser, C. E.; Runge, M. C.; Possingham, H. P.; Jones, M. E.; Moore, J. L.; Rout, T. M.; Vesk, P. A.; Wintle, B. A. (2010). „Active adaptive conservation of threatened species in the face of uncertainty” (PDF). Ecological Applications. 20 (5): 1476—1489. PMID 20666263. doi:10.1890/09-0647.1.
Spoljašnje veze uredi
- Parks and Wildlife Tasmania – Tasmanian Devil – vocalisation, movie, FAQ
- Save the Tasmanian Devil Архивирано на сајту Wayback Machine (21. март 2009) – Tasmanian government conservation program
- View the Tasmanian devil genome in Ensembl