Teodemir (umro 475.) je bio ostrogotski kralj iz dinastije Amali i otac Teodoriha Velikog.[1] Vladao je zajedno sa dvoje svoje braće, po imenu Valamer i Videmir[2] i bio je vazal Atilin. Teodemir je bio arijanac, dok je njegova žena Erelijeva bila hrišćanka, i pri krštenju je uzela rimsko ime Jevsevija.[3] Nakon smrti Atile Gepidi i Ostrogoti predvođeni Teodomirom pobjeđuju Hune u bici kod Neda 454. godine. Nakon jednog sklopljenog sporazuma sa Vizantijom bio je prinuđen da pošalje sina kao taoca u Konstantinopolj, da bi garantovao poštovanje sporazuma. Kada je Teodemir umro 475. godine,[4] Teoderih ga je nasledio na mestu kralja.

Za života Valamira, oba njegova mlađa brata, Teodemir i Vidimir, ne noseći kraljevsko dostojanstvo, učestvovali su u upravljanju ostrogotskim narodom i stajali na čelu njegovih pojedinih plemena. Prema podeli između braće zemalja u Panoniji, Teodemir se sa delom Ostrogota naselio kod jezera Pelso (danas Balaton). Imanja braće bila su toliko udaljena jedno od drugog da kada su Atilini sinovi napali kralja Valamira, Teodemir mu nije mogao pomoći (456). Kažu da je onog dana kada je stigla vest o porazu Huna, voljena konkubina Teodemira Erelieva rodila sina, koji je kasnije postao slavan Teodorih Veliki. Ovaj poslednji je sa osam godina poslat u Vizantiju kao talac. Brak Teodorihovih roditelja nikada nije bio potpun. Možda su ih razdvajale verske razlike, ili su imali različito etničko poreklo. Iako jedan od izvora Teodorihovu majku naziva Gotom, Erelieva možda nije ni imala germansko ime (reč „Ereleuva“ se tumači kao „voljeni mač“). Stoga je moguće da je Teodorihova majka bila iz rimskih provincija.

468. godine, dok su snage Ostrogota bile vezane na istoku u borbi protiv Atilinog sina Dengiziha, severnopanonski Svevi su se prebacili preko gotske Savije u Dalmaciju. Mogli su slobodno da prođu kroz teritoriju Teodemira, ukradu gotičku stoku i, natovareni plenom, vratili su se nazad. Međutim, Teodemir ih je sreo kod jezera Pelso i zarobio ih zajedno sa njihovim vođom Hunimundom. Da bi stekao slobodu, svevski kralj je morao da postane „Teodemirov sin u oružju“. Neželjena počast, koja je trebalo da ojača njegovu zavisnost od Gota, nije ostavila pravi utisak na svevskog kralja, i on je odmah počeo da kuje zaveru protiv Ostrogota. Pre svega je želeo da podeli i oslabi gotske snage. Godine 469. Teodemirov stariji brat Valamir pao je u borbi protiv Skira. Posle njegove smrti, Teodemir je postao visoki kralj Ostrogota[5].

Ratovi u Panoniji

uredi

Godine 469. nastala je rimsko-varvarska koalicija protiv Ostrogota. Suevski kralj Hunimund ujedinio je svoje trupe sa vojnicima Alariha, drugog suevskog kralja ili kralja Erula, sa Skirima pod komandom Edika, oca Odoakra, i Gunulfa, njegovog starijeg brata, takođe kao kod Sarmata od kraljeva Babaja i Bevke, i – uz podršku gepidskih i rugijskih odreda – prešli u gotsku Panoniju. Istovremeno, istočnorimski car Lav I Makela naredio je raspoređivanje redovne vojske u pozadinu Gota, koje su napali varvari. Bitka se odigrala na reci Boliji (lokalizacija je teška, samo se zna da je ovo desna pritoka Dunava u Panoniji). Ostrogoti su pobedili. Posle toga, carska vojska koja se približavala se okrenula nazad. Lav I je ustupio i pustio mladog Teodorika sa bogatim darovima njegovoj otadžbini, a ne pominje se nikakav recipročan ustupak Ostrogota.

Bitka na reci Bolija izazvala je jasne znake podele među pobeđenim. Prvo su otišli ​​sinovi poraženog skirskog kralja Edikija: najstariji, Hunulf, stupio je u istočnorimsku službu, najmlađi Odoakar je postao vojnik u Italiji. Pratili su ga brojni Eruli i Rugi, kao i Turkilingi; kasnije je Odoakar smatran njihovim kraljem. U zimu 469/470, Teodemir je krenuo u rat protiv Sveba, jezgra antigotske koalicije. Međutim, Hunimund i njegovi Svebi su se povukli i krenuli na zapad uz Dunav. Suevi koji su ostali u zapadnoj i južnoj Panoniji potpali su pod vlast Ostrogota. Alemani, koji su pokušali da priteknu u pomoć poraženim Svebima, oterani su nazad u svoje zemlje, u planine Alpa[6]. Ovaj proces je zabrinuo Rugie, pošto su sada Ostrogoti kontrolisali sve kontakte sa Italijom. Njihov kralj Flakcitej počeo je da vodi politiku zbližavanja sa Ostrogotima i oko 470. oženio je svog sina Feleteja (Feve) za Ostrogota Gizu iz porodice Amala.

Vrativši se 469/470 iz Vizantije, Teodorik je preuzeo vlast nad delom kraljevine svog strica Valamira i počeo da pomaže ocu u njegovim pohodima. Na čelu 6.000 ratnika iz trećeg dela plemena pod njegovom kontrolom, Teodorik je prešao Dunav i napao kralja Sarmata na Tisi Babai, koji je, iskoristivši teškoće koje su se pojavile među Gotima u novije vreme i uz podršku Carigrada počeli upadati u njihove posede. Teodorik je pobedio Sarmate, ubio Babaja, a zatim zauzeo njegovu rezidenciju Singidunum (savremeni Beograd). Teoderih je zadržao Singidunum za sebe.

Preseljavanje u Makedoniju i severnu Grčku

uredi

Ubrzo je došlo do raskida sa Vizantijom. Ostrogoti su bili nezadovoljni svojim položajem u Panoniji. Uz primitivan način obrade zemlje, zemlja nije mogla da prehrani brojni narod. Carska plata bila je oskudna (300 funti zlata), a pohodi protiv suseda donosili su sve manji plen. „Sa velikim vapajem“ narod je primorao kralja Teodemira da napusti Panoniju i potraži bolje zemlje. Ovo je moglo da se desi samo na račun obe imperije. Vidimir je poslat na zapad da napadne Italiju, dok je sam kralj prešao u Vizantiju. Razlog za podelu naroda bila je nemogućnost ishrane tako brojnih masa tokom putovanja. Zapadnorimski car je odbio udarac koji mu je pretio i ubedio Vidimira da se naseli u Galiji, gde su se Ostrogoti spojili sa Vizigotima.

Teodemir je, međutim, slobodno stigao do Naisa (savremeni Niš), gde su Goti verovatno proveli zimu 473/474. Teodorik je iskoristio prinudnu pauzu za oružani izviđački nalet, koji ga je preko Kosova odveo u dolinu Vardara, a odatle u okolina Larise u Tesaliji. Istovremeno, u njegove ruke su pali gradovi Kastrum Herkulis (savremeni Kurvingrad), Ulpijana (savremeni Lipljan), Stobi (kod modernog Gradskog) i Herakleja (savremeni Bitolj). Očigledno zadovoljan uspehom svog sina, Teodemir je napao Solun početkom leta 473. godine. Istina, nije mogao da zauzme ovaj veliki grad, ali je sklopljen sporazum koji je bio veoma koristan za Teodemira. Bili su naseljeni u sedam makedonskih gradskih okruga: Kir, Pela, Vereja, Metona, Pidna i Dion.

Teodemir je izabrao Kiru za svoju rezidenciju, ovde je sazvao skupštinu Gota da proglasi svog sina Teodoriha naslednikom, i ovde je umro 474. godine.

Vidi još

uredi

Reference

uredi
  1. ^ John N. Deely (7. 7. 2001). Four ages of understanding: the first postmodern survey of philosophy from ancient times to the turn of the twenty-first century. University of Toronto Press. str. 181—. ISBN 978-0-8020-4735-9. Pristupljeno 9. 10. 2010. 
  2. ^ Charles William Previté-Orton (24. 7. 1975). Cambridge Medieval History, Shorter: Volume 1, The Later Roman Empire to the Twelfth Century. CUP Archive. str. 109—. ISBN 978-0-521-09976-9. Pristupljeno 9. 10. 2010. 
  3. ^ Noel Harold Kaylor; Philip Edward Phillips (3. 5. 2012), A Companion to Boethius in the Middle Ages, BRILL, str. 10—, ISBN 978-90-04-18354-4, Pristupljeno 19. 1. 2013 
  4. ^ Joseph Thomas (2010). The Universal Dictionary of Biography and Mythology, Vol. IV (in Four Volumes): Pro - Zyp. Cosimo, Inc. str. 2114—. ISBN 978-1-61640-075-0. Pristupljeno 9. 10. 2010. 
  5. ^ „IORDAN->O PROISHOŽDENII I DEЯNIЯH GETOV->ČASTЬ 2”. www.vostlit.info. Pristupljeno 2023-06-05. 
  6. ^ „IORDAN->O PROISHOŽDENII I DEЯNIЯH GETOV->ČASTЬ 2”. www.vostlit.info. Pristupljeno 2023-06-05. 

Literatura

uredi