Termomineralni izvori Niške Banje
Termomineralni izvori Niške Banje su značajni hidrografski objekti i prirodno dobro od nacionalnog značaja za Republiku Srbiju, pre svega zbog fizičkih i hemijskih odlika voda sa tih izvora. Prava balneološka vrednost Niške Banje nije bila poznata sve do 1909. godine, kada je fizičko-hemijski sastav i radioaktivnost njenih termomineralnih voda ustanovio doktor Marko Leko.
Raznovrsnost hemijskog sastava i značajna radioaktivnost, termomineralnih voda Niške Banje ima veliku medicinsku, balneološku i turističku vrednost pre svega zbog njihove primene u lečenju i rehabilitaciji različitih bolesti, i drugih stanja zdravlja, po čemu su termomineralni izvori Niške Banje poznati i van granica Srbije.[1]
Pojam i vrste mineralnih i termalnih voda uredi
Mineralne vode, ili lekovite vode su one vode koje u jednom litru sadrže više od jednog grama rastvorenih mineralnih materija. Mineralne vode u kojima količina mineralnih materija prevazilazi 50 grama po litru, svrstavaju se u rastvore. Postoje više vrsta podela mineralnih voda, ali jedna od najstarijih koju je predložio T. Mirkovića 1892. godine, mineralne vode, po grupama, dele na: sulfatne, bikarbonatne, gvožđevite i nedefinisanog karaktera.[2]
U lekovite mineralne vode ubrajaju se i one koje sadrže manje od 1 gram rastvorenih mineralnih materija po litru, ako se odlikuju povećanim sadržajem gasova. Takve vode se nazivaju gasnim vodama. Ako je reč o gasnim emanacijama radijuma (radon), u savremenoj balneologiji posebno se ceni i izdvaja dosta retka i nedovoljna istražena grupa radioaktivnih lekovitih voda.
Mineralne vode, rastvori, gasovi i radioaktivne vode, koje potiču iz većih dubina unutrašnjosti Zemlje, često imaju povišenu temperaturu, pa se takve vode nazivaju termomineralnim vodama. Prema temperaturi mineralne vode se dele na hladne ili akratopege i tople ili akratoterme.
- Hladne mineralne vode
U ovu grupu spadaju vode temeprature do 20 °C, koje se zbog prijatnog ukusa uglavnom se upotrebljavaju za piće. U balneologiji hladne mineralne vode se primenjuju za lečenje bolesti organa za varenje i mokraćnih kanala.
- Tople mineralne vode (akratoterme)
Akroterme su vode temperature veće od 20 °C, koje se koriste u balneoterapiji kod bolesti kod kojih za njihovo lečenje potrebna povišena temperatura (kupanje, obloge, orošavanje, ispiranje). Akratoterme se del u tri grupe:
- hipotermalne od 20 do 34 °C,
- homeotermalne od 34 do 38 °C,
- hipertermalne preko 38 °C.
Dokazano je da je voda iz izvora Niške Banje, zbog svoje toplote (38,2° do 38,5 °C), raznovrsnog hemijskog sastava, koji pored alkalija sadrži i određene količine gvožđa, aluminijuma, sulfata, nitrata i borata, i znatne radioaktivnost, termomineralna voda koja pripada grupi akratotermnih, radioaktivnih, mineralnih voda.[2]
Termalne pojave i izvori Niške Banje uredi
Termomineralni izvori Niške Banje izbijaju na južnom obodu Niške kotline pod visovima Koritnjaka (808 m), krajnjem zapadnom ogranku Suve planine. Oni su u rasednoj zon, ograničenoj severnim stranama kretacejskih krečnjaka Kovanluka. Ti su krečnjaci ispresecani mnogobrojnim dijaklazama ispunjeni belim kalcitskim žilicama. U samoj Niškoj Banji na nišavskoj terasi zastrveni su debelim slojem bigra, čija je prosečna debljina naslaga oko 10 m, ali mestimično i do 20 m.[3]
U termalnom području Niške Banje, oko Koritnjaka, utvrđeni su rasedi (sa svih strana osim sa one koja se veže za Suvu planinu). Tu počinje, i snop zaplanjskih raseda pravcem severozapad—jugoistok, duž kojih je spuštena Zaplanjska kotlina.
.jpg)
Najizdašniji izvori Niške Banje izbijaju na „podmlađenim banjskim rasedima“; terma Suva banja[a] na studenskom; Glavno vrelo na ukrštanju tog i zaplanjskog raseda. Sem ovih, u razbijenom izvorištu termalne zone Niške banje, uočena je pojava i drugih izvora; vrela Malo grlo (oko 320 m istočno od Suve banje) i povremenog, vrlo slabog termalnog izvora Avuz (kaptiranog u u današnjoj Školskoj česmi).
Istraživanja su ukazala da termalne terase nisu postale samo taloženjem bigra iz vode glavnog vrela, već i iz drugih izvora na zagatu. Novi profili bigrenih saliva, otkriveni prosecanjem pristupnog puta za niškobanjsku pećinsku termu 1968. potvrđuju, da se na relativnom zagatu, isticanje termomineralne vode vršilo iz niza izvora verovatno na celom niškobanjskom podnožju Koritnjaka.[3]
Od termalnokraških izvora Niške Banje potiče termalni vodotok, dužine oko 80 m (kroz središnji deo Banje), po kome je Niška Banja poodavno poznata. U 19. veku i kasnije, hidroenergija ovog vodotoka bila je iskorišćena za neprekidni rad nekoliko vodenica, a topla voda za gajenje pirinča,[b], potapanje konoplja, pranje ponjava i veša, kupanje siromašnog stanovništva, a nešto kasnije i automobila motorizovanih Nišlija. Oko 1930. niškobanjske vodenice, na ovom potoku, mlele su oko 20 vagona brašna. Ove vodenice bile su od velikog značaja za meštane, naročito zimi, kada su sve vodenice potočare bile zamrznute.[4] Tako je termalna voda Niške Banje okretala neprekidno i snažno tokom cele godine teško vodenično kamenje.[3] Izgradnjom hotela „Radon“, na ovom termalnom vodotoku koji po količini vode spada u najveće na banjskim vodama Srbije, na odseku bigrene terase ispred samog hotela izgrađen je ukrasni vodopad (vidi slike).[3]
Poreklo termalnih voda Niške Banje uredi
Na osnovu geoloških i hidrogeoloških istraživanja,[5][6], pretpostavlja se da je termalna voda Niške Banje vadozna, meteorska voda sa sliva Suve planine koja ponire u veće dubine gde se zagreva, da bi ponovo izbila na površinu koristeći Nišavski rased.
Sabirnu oblast voda Niške Banje predstavlja pojas koji se pruža između Studenskog i Zaplanjskog raseda pravcem severozapad-jugoistok na dužini od oko 50 km i površina oko 150 km2. Najveći deo sabirne oblasti čine lijaski peščari, koji su pokriveni intenzivno skrašćenim krečnjacima Suve planine i Koritnjaka.
U dubinu, ova voda prodire do kontakta crvenih peščara i škriljaca koji je ispred Nišavskog raseda na dubini od oko 1.500 m, na kojoj se voda, uz lagano kretanje, može da zagreje do preko 50 °C. Sabirna oblast u južnom delu nalazi se na 2.000 m iznad ovog kontakta, te je voda na rasedu pod dovoljnim hidrostatičkim pritiskom da se popne do površine. Prilikom penjanja, voda se rashlađuje usled priliva hladnije vode iz viših horizonata peščara i hladne kraške vode.[7]
Tek početkom 20. veka dokazano da je topla voda Niške Banje mineralna, jer pored alkalija sadrži i minimalne količine gvožđa, aluminijuma, sulfata, nitrata i borata. Zbog svega toga uvrštena je u akratoterme. Međutim, prava balneološka vrednost Niške Banje bila je nepoznata do 1909, kada je radioaktivnost ustanovio dr Marko Leko.[3]
Karakteristike termalnih vrela Niške Banje uredi
Voda iz izvora Niške Banje ističe kao mešavina tople i hladnih komponenata, od čije razmere zavisi njena izdašnost i temperatura. Lekovita mineralna voda u Niškoj Banji koristi se iz tri izvora različite temperature i radioaktivnosti. Najtopliju vodu ima Glavno vrelo dok najhladniju Školska česma. U pogledu stepena radioaktivnosti, najveću radioaktivnost pokazuje Školska česma a najnižu Suva banja.
Pored u nastavku teksta, navedenih izvora termomineralne vode, na teritoriji Niške Banje postoji još nekoliko lekovitih izvora, a takođe je utvrđeno i da radioaktivne vode ima i u pojedinim bunarima. Rezerve lekovite vode termomineralnih izvora Niške Banje su velike, kako za potrebe lečenja i proširenja zdravstveno balneološke ponude banje, tako i za potencijalnu primenu za toplofikaciju Niške Banje i Niša.
Glavno vrelo uredi
Na koti 248,47 na steni oko 2,5 metra ispod površine terena nalazi se Glavno vrelo, i glavni banjski objekat sa prvobitnom rimskom kaptažom, izvedenom u vidu kupolastog bunara ozidanog u slojevima od opeke i bigra, iz koje odozdo izbija topla voda i penje se pod vrh kupole. Glavno vrelo spada među najizdašnije homeotermne srpske banjske izvore, sa minimalnim proticajem vode od 35 l/sec i temperaturom vode od 38,2° do 38,5°С. Sadržaj minerala u vodi je neznatan.
| Katjona | Grama | Milimola | Milivala | Milivala u % |
|---|---|---|---|---|
| Natrijuma | ||||
| Kalijuma | ||||
| Kalcijuma | ||||
| Magnezijuma | ||||
| 5,2817 | 100,0000 | |||
| Anjona | Grama | Milimola | Milivala | Milivala u % |
| Bikarbonata | ||||
| Hlorida | ||||
| Sulfata | ||||
| Nitrata | ||||
Suvi ostatak je 0,286 g/1 pri temperaturi 37,3 °C. Voda sa Glavnog vrela pripada radioaktivnim homeotermama, čija radioaktivnost iznosi 10,53 do 13,4 Mahovih jedinica. Lekovito svojstvo voda ove tereme potiče od radona i brojnih mikroelemenata.[9]
Glavno vrelo snabdeva vodom: Staro kupatilo (bazen broj 3) koje potiče iz sedamnaestog veka, Glavno kupatilo (bazene broj 1 i 2), izgrađeno 1932, i kupališne objekte novijeg datuma: „Ozren“, „Zelengora“, „Radon“ i „Terme“, izgrađene u drugoj polovini 20. veka.
Suva banja uredi
Vrelo Suva banja javlja se na ukrštanju Nišavskog i Studenskog raseda, 300 m jugoistočno od „Glavnog vrela“ i prvobitno se pojavljivalo samo povremeno, posle otapanja snega i obilnih prolećnih kiša, kao mlaki izvor, na koti za oko 30 m višoj od „Glavnog vrela“ (kota 274). Zato je pećinska terma Suva banja, okarakterisana kao primer prividnog presušivanja vrela u kraškim terenima (pa otuda i potiče njen naziva). Objašnjava se bifurkacijom podzemnog toka koji „hrani vrelo“, bitnim procesom morfološko-hidrološke evolucije kraških terena. Zbog takvog hidrotermalnog mehanizma ranije je ova snažna pećinska terma bila pseudoperiodski izvor, jer je za vreme niskog stanja ceo podzemni tok oticao kanalom i izbijao na nižim stalnim izvorima.
Hidrotehnički je 1931. otvoranjen ulaza u pećinu i spuštnjem nivoa preliva, tj sifonskog lakta, za oko 70 metara ispod kote isticanja vrela, odnosno preko 40 metara ispod korita reke Nišave, povremeni izvor Suva banja postao je stalni izvor sa temperaturom vode za nekoliko stepeni nižom od temperature Glavnog vrela. Radioaktivnost vode ovog izvora je nižeg stepena, a mineralni sastav sličan ostalim. Godine 1931. se pristupilo izgradnji „Hladnog kupatila“ (bazen 5) za lečenje bolesnika sa labilnim nervnim sistemom.[10].
Posle Drugog svetskog rata izvor Suva banja ponovo presušuje, pa je po projektu profesora Pećinara (1956) izvršeno drugo spuštanje izliva Suva banja za 8,5 m, na kotu 265,70, čime su nastale promene u kraškom hidrauličkom sistemu Glavno vrelo-Suva banja. U novonastalom hidrološkom režimu vrela Suva banja, minimalni doticaj vode u sušnom periodu iznosi 25 litara u sekundi i temperaturom vode oko 39 °C, i maksimalnim doticajem u kišnom periodu i nakon topljenja snega od oko 500 lit/sek sa temperaturom vode oko 11 °C.[10]
Sadržaj minerala u jednom litru vode Suve banje[8]
| Katjona | Grama | Milimola | Milivala | Milivala u % |
|---|---|---|---|---|
| Natrijuma | ||||
| Kalijuma | ||||
| Kalcijuma | ||||
| Magnezijuma | ||||
| 4,9054 | 100,0000 | |||
| Anjona | Grama | Milimola | Milivala | Milivala u % |
| Bikarbonata | ||||
| Hlorida | ||||
| Sulfata | ||||
| Nitrata | ||||
Vrelo Suva banja daje od 14 do 42 litra vode u sekundi, čija temperatura varira od 12 °C do 39 °C. Vode sa ovog vrela pripadaju radioaktivnim homeotermama. Radioaktivnost se kreće između 5,96 i 6,75 Mahovih jedinica. Radioaktivnost je najveća pri maksimalnoj temperaturi vode Suve banje.[11]
Školska česma uredi
Prema balneološkoj klasifikaciji, Školska česma pripada hipotermama, sa znatnim sadržajem kalcijuma, magnezijuma, hidrokarbonata, oksida aluminijuma, oksida gvožđa i silicijum-dioksida. (Stanković S., 2009.god.)
Vrelo Školska česma (kod stare banjske škole, odatle i naziv), čija je izdašnost 2,5 litara u sekundi, a temperatura vode od 17°-19 °C. Prema balneološkoj klasifikaciji, Školska česma pripada hipotermama, sa znatnim sadržajem kalcijuma, magnezijuma, hidrokarbonata, oksida aluminijuma, oksida gvožđa i silicijum-dioksida. Specifična težina je 1,0002, reakcija blago alkalna pH 7,3, a suvi ostatak na temeperaturi od 180 °C je 0,3516 grama po litru.[8]
Sadržaj minerala u jednom litru vode Školske česme[8]
| Katjona | Grama | Milimola | Milivala | Milivala u % |
|---|---|---|---|---|
| Natrijuma | ||||
| Kalijuma | ||||
| Kalcijuma | ||||
| Magnezijuma | ||||
| 8,2365 | 100,0000 | |||
| Anjona | Grama | Milimola | Milivala | Milivala u % |
| Bikarbonata | ||||
| Hlorida | ||||
| Sulfata | ||||
| Nitrata | ||||
Njena radiokativnost dostiže d 36,38 do 54,70 Mahovih jedinica, zbog čega se voda sa ovog izvora koristi samo za piće. Vrelo Školska česma spada među najradioaktivnije izvore vode u Srbiji, čija radioaktivnost ne zavisi od meteoroloških prilika.[12]
Zbog neujednačenog priliva vode sa vrela Suva banja 1958. izvršeno je dovođenje vode ovog vrela do Glavnog vrela i na tom sastavu ugrađen je privremeni razdeljivač za mešanje ovih dveju voda sa prelivom za suvišne vode. Time je omogućeno ujednačenje temperature vode između 39 °C koliko iznosi na Glavnom vrelu i temperature vode Suve banje koja se kreće između 12° i 37 °C. Preko tri odvoda razdeljivačem je omogućeno snabdevanje kupatila vodom sa tri temperature.[3] Višegodišnjim uporednim meteorološkihm i hidrološkim osmatranja konstatovano je da je termalna komponenta banjske vode stalna i po temperaturi i po izdašnosti, a da prome nastaju usled promenljivosti hladnih kraških komponenata, čije količine zavise od atmosferskih padavina u slivnom (sabirnom) području Suve planine i Koritnika.[13][14][15][16]
Merenja sprovedena od 1931. do 1999. godine pokazala su da je maksimalna temperatura vode „Glavnog vrela“ iznosila 41,3 °C, a minimalna 19 °C, dok su se temperaratura vode vrela Suva banja kretale između 39,4 °C i 11 °C.
Karakteristike termalnih voda Niške Banje uredi
Termalne vode radonskih oligomineralnih izvora Niške Banje sačinjavaju tri komponente: topla, hladna stalna i hladna povremena (bujično-kraška) komponenta. Vode termalnih radonskih oligomineralnih izvora, glavnog vrela i Suve banje su istog porekla, što se vidi po hemijskom sastavu, količini radijum emanacije, po temperaturi i mestu izbijanja.
Od posebnog značaja je činjenica da je spektrohemijskom analizom 1956. prvi put konstatovano prisustvo mikroelemenata, oligominrala, rubidijuma i cezijuma u termalnoj vodi Niške Banje.[17] Prisustvo oligominerala u termalnoj vodi, pored balneološke vrednosti, ima poseban značaj za izučavanje porekla termalne vode Niške Banje.
Prema kategorizaciji iz 1997. prirodne oligominralne vode iz Glavnog izvora Niške Banje pripadaju kategoriji kalcijum-hidrokarbonatnih, radonskih oligomineralnih, hipertermalnih voda.[v]
Banjska voda, prema savremenim istraživanjima u sebi sadrži - alkalne karbonate sa tvrdoćom 5,0, i pH 7,4, natrijum hlorid 0,90 mg/lit, natrijum sulfat, kalcijum karbonat, magnezijum karbonat, silicijum dioksid, oksid gvožđa i aluminijuma, slobodnu ugljenu kiselinu, litijum 0,022 mg/lit, cezijum 0,01 mg/lit, stroncijum 0,22 mg/lit.
Radioaktivnost voda Niške Banje je od 2,85 do 9,69.10−9 Ci/lit. Termalne vode Glavnog vrela Niške Banje sadrži veoma malu koncentraciju radijuma, koji je u ovoj vodi mogao biti određen tek posle uparavanja veće količine vode. Dobijena vrednost iznosi oko 3,8.10−12 g/lit, i značajno je manja od sadržaja radijuma u drugim vodama. Skoro sva radioaktivnost vode Glavnog vrela potiče od sadržaja radona i kreće se oko 4.9,69.10−9 Ci/lit (koncentracija radona u ovoj vodi menja se u toku raznih perioda režima ovog vrela). Prema tome, može se zaključiti da u ovoj vodi ne postoji radioaktivna ravnoteža između radijuma i radona. Voda ima nesrazmerno više radona nego što bi prema uslovima ravnoteže trebalo da ima. Voda Glavnog vrela se delom rastura i posle podzemnog toka kroz radioaktivni teren ona izbija na više mesta nizvodno duž potoka Glavnog vrela. Koncentracija radona u vodi ovih izvora je znatno veća i na jednom od izvora kod „Školske česme“ ona dostiže vrednosti 40.9,69.10−9 Ci/lit. Istraživavima je dokazano da ove vode potiču od Glavnog vrela a da su se naknadno aktivirale radonom prolaskom kroz teren koji sadrži radijum koji nakon radioaktivne transformacije permanentno prelazi u radon.[18]
Zamućivanjem termalnih vrela uredi
Na termalnim vrelima Niške Banje povremeno se javljaju „crvena“ i „bela“ zamućivanja.
- Crvena mućenja
Ova mućenja povezana su sa naglim nadolaženjem vode na vrelo Suva banja i Glavno vrelo i u načelu nemaju nikakve veze sa običnim mućenjima koja nastaju kod oba vrela i daju beličastu vodu, sličnu koloidnoj mutnoći. Crvena mućenja bujičnih voda potiču od spiranja crvene zemlje, kojom obiluju tvorevine lijasa izvorne čelenke Rautovačkog potoka.
Naiame na levoj padini srednjeg dela sliva Rautovačkog potoka javljaju se tvorevine lijasa sa veoma izraženom erozijom. Kako su te površine ujedno i setvene površine, to se erozija zemljišta intenzivira, a isprani mulj crvene boje spira u korito Rautovačkog potoka i njegovog dela koji ponore, i odatle zamućenje nesmetano i brzo, razrađenom podzemnom hidrografskom mrežom stiže do termalnih vrela i muti ih.
Deo ove mutnoće podtiče i od ispiranja nataloženog crvenog mulja u pukotinama krečnjaka na putu podzemnih bujičnih tokova.
- Bela mućenja
Bela mućenja vode javljaju se na vrelima Suva banja i Glavno vrelo, i uopšte nemaju veze sa crvenim mućenjem. Ova mućenja se dešavaju nezavisno od proticaja. Prema istraživanjima prof, dr S. Stevanovića, bela mućenja potiču od hladnih komponenata, kada ojačaju, ili od promena atmosferskog pritiska, kada se na vrelima dešavaju pulzacije.[19] Obična „bela“ mućenja nije moguće sprečiti, no ona i ne predstavljaju nikakvu smetnju u balneoterapiji.
Napomene uredi
Vidi još uredi
Izvori uredi
- ^ Marija B. Lazić Turistički potencijali Niške Banje - master rad, Univerzitet u Nišu, Prirodno matematički fakultet, Niš, 2012. [1] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (9. februar 2015), Pristupljeno 18. 3. 2013
- ^ a b Stanković S. (2000), Turizam Srbije, Srpsko geografsko društvo, Beograd;
- ^ a b v g d đ Grupa autora, Geografske odlike niškog područja, Termalne pojave i izvori U: Istoriji Niša, knjiga I, Gradina, Niš 1986 str. 22- 25
- ^ Milan Đ. Milićević, (1884) Kraljevina Srbija-novi krajevi, Državna štamparija Kraljevine Srpske, Beograd, str.11
- ^ Luković M, Petković K. Niška Banja, geološki sastav šire okoline banje i pojava termalnih radiokativnih izvora. Beograd, Srpska kralj.akademija. Glas. CLVIII,1933: 2-37
- ^ Petković K. V. Geološki sastav i tektonski sklop Suve planine. Posebno izdanje, Beograd, Srpska kralj.akademija. 1930
- ^ Vujanovic V, Teofilović M, Arsenijević M. Regionalna proučavanja mineralnih voda i banja u Srbiji i AP Vojvodini i njihove osnovne geološke, geohemijske i genetske karakteristike. Beograd Institut za geološko-rudarska istraživanja i ispitivanja nuklearnih i drugih mineralnih sirovina. 1971:7: 125-6.
- ^ a b v g Stanković S. (2009), Banje Srbije, Zavod za udžbenike, Beograd;
- ^ Enciklopedija Niša-zdravstvo, Gradina, Niš, 1996, str.85
- ^ a b Pećinar, M. (1961). Hidrologija termalnih vrela Niške Banje i njihova zaštita od rashlađivanja i mućenja. Glas CCXLVII SANU. Beograd.
- ^ Vlastimir Vučić, (1950) Radioaktivnost voda i gasova Niške Banje i njihovo aktiviranje, Srpska akademija nauka, Beograd, str. 5
- ^ Toma Longinović, (1952) Niška Banja, str. 24
- ^ Minić V. Vodno blago Niške Banje-prirodni faktori i sanacija. Balneoklimatologija. Udr. banj. i klim. mesta Srbije. Niška Banja, Vrnjačka Banja 1999; (23) 2: 1-7.
- ^ Minić V. Uticaj prirodnih i antropogenih faktora na zamućivanje termalnih vrela u Niškoj Banji. Acta medica Medianae. Medicinski fak. Niš i Podr. SLD-Niš 2001; 3: 5-38.
- ^ Minić V. Hidrogeološki uticaj sliva Rautovačkog potoka na kvalitet termalnih voda Niške Banje. Acta medica Medianae. Medicinski fak. Niš i Podr. SLD-Niš; 4: 5-37.
- ^ Minić V. Uticaj kraških voda'na temperaturni režim termalnih izvora u Niškoj Banji, Korišćenje i zaštita voda 2002. Vrnjačka Banja, Jugoslovensko društvo za zaštitu voda, Beograd 2002: 287-92
- ^ Ristić, S, Arsenijević, S. i Milutinović, V. (1956). Spektrohemijski nalaz Rb и Cs u mineralnoj vodi Niške Banje. Glasnik hem.društva Beograd.
- ^ Vučić V. Radioaktivnost voda i gasova Niške Banje i njihovo aktiviranje. S. A. N. knj. CLXII, 1950
- ^ Stevanovic, S. (1941). Niška Banja, geološki sastav terena, poreklo radioaktivnih materija, hlađenje i mućenje vode glavnih vrela. Beograd.
Spoljašnje veze uredi
- Stevan M. Stanković Pisana reč o banjama Srbije - GLOBUS 37-38 – časopis za metodološka i didaktička pitanja geografije.