Ticanova buna
Ticanova buna je bila pobuna na prostoru dela Sremske županije od 3. do 9. aprila 1807. godine. Izazvao ju je težak položaj Srba kmetova (paora) u Sremu.[1] Ona je bila jedna od manjih buna na prostoru juga Ugarske koje su tekle paralelno sa Prvim srpskim ustankom. Iako se njena veličina i uloga često preuveličava, u sklopu srpskog nacionalnog diskursa o "uticajima Srpske revolucije na okolni srpski narod", u njoj nije učestvovalo više od dvadesetak sela sa prostora rumskog i iločkog spahiluka (između sremskog dela Vojne granice i južnih obronaka Fruške gore), te da uzroci bune nisu direktno povezani sa Srpskom revolucijom.[2] Po zvaničnom izveštaju Petra Komaromija, učestvovalo je 15.000 ljudi (ustanika) iz 45 sela. Teodor Avramović-Tican je bio samo jedan od vođa pobune, što znači da i ime same bune nije prikladno.
Uzroci bune uredi
Austrijsko carstvo se već godinama nalazilo u ratu sa Napoleonovom Francuskom, što je predstavljalo ogroman teret njenoj privredi. Sredstva za rat, kao i za opšte funkcionisanje privrede, davala je najvećim delom poljoprivreda feudalnog tipa. Kako je država povećavala poreze, našavši to za najlakši način povećanja prihoda, spahije su istovremeno povećale obaveze u radu na svojim imanjima, tako osiguravši da njihov deo poreza ne bude smanjen. Centralna vlast nije želela da interveniše po pitanju kršenja urbarijalnih propisa (zakonskih propisa koji su ograničavali feudalnu eksploataciju). Urbarijalni zakoni su toliko kršeni, da su se seljaci iz Stejanovaca 1807. žalili kako su spahije propisale pravilo da seljaci pet dana rade spahijsku, a šesti dan svoju zemlju. Seljaci Inđije su se takođe žalili da su spahije zabranile seljacima da gaje najrentabilnije kulture na svojim posedima (vinograde i voćnjake). Prilikom premeravanja, spahije su seljacima takođe oduzimale krčevine i pašnjake (najbolja zemljišta). Spahije su takođe uvodile razne mahinacije, poput smanjenja veličine seljačkih imanja, ali povećanja njihovog broja (radi povećanja poreza) ili ometanja normalne trgovine. Na sve zloupotrebe nadovezale su se i nerodne godine.[3]
Bune u Sremu i Baranji tokom 1806. godine uredi
Prvi sigurno utvrđeni pokušaj bune u Sremu desio se tokom zime 1806. godine u selu Maradiku. O ovom događaju zna se isključivo na osnovu iskaza voganjskog učitelja Andrije Popovića pred sudom, 20. aprila 1807. godine. Seljaci su se pobunili pre svega zbog obaveza teškog rada u šumama na seči drva za spahiluk. Nejasno je kako je buna tekla i kako se završila, ali su se seljaci iz Maradika pridružili Ticanovoj buni.
Nova pobuna seljaka izbila je juna 1806. godine na mitropolitskom daljskom spahiluku. Pobuna je zahvatila seljake Dalja, Borova i Belog Brda. Seljaci daljskog spahiluka su ustali protiv "regulacije" kojom im se oduzimala zemlja, te su zbacivali i postavljali nove knezove sela. Mitropolit Stevan Stratimirović je morao da ceo slučaj prepusti županijskim vlastima, koje su tek pod pretnjom vojne intervencije uspele da uspostave red i mir.
Kontakti sa Srbijom uredi
Šabački zapovednik, pop Luka Lazarević, je slao ljude preko Save da izveštavaju o stanju u Austrijskom carstvu, kupuju hranu i oružje. Početkom 1806. godine pomenuti učitelj iz Vognja, Andrija Popović, prognan iz Vojne granice zbog simpatija prema srpskim ustanicima, boravio je kod popa Luke Lazarevića, slušajući o njegovim planovima za oslobođenje svih Srba. Sredinom 1806. godine Andrija Popović se nastanio u Vognju, vodeći propagandnu aktivnost prema sremskom stanovništvu, i u Granici, i u Paoriji (Provincijalu). Andrija Popović se ubrzo sprijateljio sa mesnim knezom i Pantelijom Ostojićem. Sa njima je bio saglasan i lokalni sveštenik, Maksim Atanacković.
Početkom 1807. godine je pop Luka Lazarević dao određena uveravanja o podršci voganjskim zaverenicima. U međuvremenu je novi voganjski knez postao Teodor Avramović, koji je sa mladim Markom Ognjanovićem, učenikom Andrije Popovića i artiljercem popa Luke Lazarevića, postao deo voganjskih zaverenika. Početkom 1807. godine Marko Ognjanović je, po nalogu grupe, otišao do popa Luke Lazarevića da dobije decidan odgovor da li će dobiti pomoć u buni. Pošto je obavestio Đorđa Petrovića-Karađorđa o namerama ustanika i dobio negativan odgovor, pop Luka Lazarević je obavestio zaverenike o nemogućnosti da pomogne. U martu je Marko Ognjanović opet otišao preko Save zajedno sa sinom Andrije Popovića. Nije jasno kakav odgovor su dobili, ali je izvesni graničarski dezerter i dobrovoljac u ustaničkoj vojsci, Andrija iz Šašinaca, tada uveravao Voganjce o tome da će ih u slučaju bune pomoći Stojan Čupić i Luka Lazarević. Posle ovih glasova Andrija Popović je otišao u Petrovaradin, da u Granici kupi praha i olova.
Po drugom izvoru, marta 1807. godine u Šabac su išli dva voganjska kmeta, Pantelija Ostojić i Marko Ognjanović. Razgovali su sa komandantom Šapca, pop Lukom Lazarevićem koji im je savetovao da dižu bunu. Kmetovi su se vratili u Srem i preneli svojim Voganjcima.[4]
Zemunski trgovci, koji su inače snabdevali srpske ustanike, obećavali su i Voganjcima pomoć u prahu i olovu. Jedan austrijski konfident je izvestio da su se voganjski notaroš i još mnogi povratili iz Beograda sedam dana pre izbijanja Ticanove bune. Baron Simbšen, komandant Granice, je 3. januara 1808. godine izvestio da su podsticaji za bunu dolazili od Stanoja Glavaša, koji je više puta dolazio u Zemun i Pančevo na pregovore i sastanke sa Sremcima, te da se morao organizovati nadzor da bi se njihove veze pohvatale. Austrijski izveštaji iz aprila i maja 1807. godine govore o određenim kurentama (proglasima) koje su ustaničke vođe slale u Srem. Ove kurente su govorile o obnovi Srpskog carstva. Ovi proglasi su verovatno uništeni pri kraju ustanka.
Izbijanje i tok bune uredi
Pobuna je izbila na rumskom vlastelinstvu grofa Karla Pejačevića, župana sremskog. Voganjci su čekali da Veliki župan grof Josif Pejačević ode iz Rume. Pobunu je pokrenuo knez voganjski, Teodor Avramović Vrbanjac, u subotu 3. aprila 1807. godine upućujući proglas.[4] Knez Teodor Avramović je odmah uputio pozive u Buđanovce, Brestač, Subotište, Dobrince, Sibač, Petrovce, Putince, Bešenovo i druga mesta da odmah sutra pošlju na skupštinu u Voganj izaslanike i druge ljude pod oružjem, da se dogovore šta da se uradi, pa da se njihovo stanje popravi... Ako bi kogod od sveštenika, ili od kneza, zatajio ovaj kurent, cela familija metnuće mu se pod sablju, neka otpravi u ta sela kuda nadleži. I u spailuk, i u varmeđu, koji bi javio, taj živiti neće, ni njegova familija cela. Ako ne dođe u nedelju, to jest 23. marta (4. aprila) k nama u Voganj, ovaj kurent u kom bi se selu zadržao, ili zatajao, to će sve, celo selo stradati kroz ovaj kurent.[5]
Do sastanka u Vognju nije došlo, jer su vlasti saznale za planove pobunjenika i poslale vojsku u Voganj, gde je već 4. aprila došlo do sukoba. Stoga su se pobunjenici, oko 40 njih, rešili na preseljenje u Vrdnik. Knez Teodor Avramović je 5. aprila uputio poziv na pobunu prnjavorskim knezovima u Krušedolu, Grgetegu i Neradinu. U pismu istog dana, poslatom u Buđanovce, Brestač, Subotište, Dobrince, Sibač, Petrovce, Putince, Male Radince i Kraljevce, knez je upozorio lokalne knezove: Taki da izabereš koliko više momaka sa oružjem, i poslati amo, k nama u Ravanicu, u naše čislo koje sodrži veće 405 momaka pod barjakom stoji. Ako li poslati nećeš, tvrdu veru imaj, nećeš dobro proći. Kako pismo primiš, tako kupi četu i četobaše pred njima. Naredi pametna, koji će ljude dovesti k nama. Prođi oko Rume i drugoga mesta kuda je komu put, nimalo ne misli da se plašiš, do tri dana biće nas 3000, ako više ne bude. Na kraju je dodao: nije protiv cara ova skupština.[5]
Više detalja o planiranju skupljanja ljudstva i oružja izneo je knez Teodor Avramović u pismu manđeloskom knezu. Ima da se, brez svakoga uzroka...potrudi što brže može doći od dve glave po jedan, od četir glave dva, od pet ili šest glava koliko može se, kako vidi sa oružjem, kakve ima, duge i male puške, barut, i olovo, i gvozdene vile, noževe i sablje, kako koji ima, i dva kmeta opraviti u Ravanicu, u jutru do 7 sati da je u Ravanici pod pet barjaka. Neka ni malo ne sumnjaju. Ako to ne učine, neka gledu kuda će.[6]
Knez Teodor Avramović je pisma potpisivao kao knez cele armade naše, kao četobaša, zatim kao starešina insurekcije i komandat voganjski.[6]
Vlastelinstvo je bilo veoma dobro obavešteno o celom pokretu. Vojna vlast je odmah obaveštena, a ova je odmah zamolila mitropolita Stevana Stratimirovića da interveniše. Već 7. aprila je mitropolit pozvao područno sveštenstvo da umiruje narod. Međutim, u noći između 6. i 7. aprila su pobunjenici na putu iz Krušedola za Irig presreli vlastelinskog direktora Antala Felkiša i njegovog sina, odvevši ih u šumu. U jednom pismu krušedolski namesnik David Popović pisao je: u Irigu pobuna velika izmežu ljudi, i dućane pozatvarali jesu. U našemu pernjavoru ravnim načinom, i svi se klone k zlu. Sinoćke ostavšu mi u pernjavoru radi primirenija i sovjeta, zatečem kod seoske kuće vašar čitav, malo i veliko, među njima neke strane militarce, koji vopreki otvejstvovali mi da im je teško, i trpeti se ne može više i pravice nikakve nema i voledu poginuti neželi ovako živiti, a naši prnjavorci sekundiraju im. Kao vođe pobunjenika javili su se 8. aprila buljubaša Gavrilo Ernić (Rnić), Pantelija Ostojić i druge starešine insurekcije.
Na ove događaje mitropolit Stevan Stratimirović je reagovao tako što se lično iz Karlovaca uputio u pobunjenički logor. Na putu između prnjavora i manastira Vrdnika, zadržala ga je četa koja je ka njemu uperila puške. Kasnije je mitropolit saznao da je vođa ove čete bio Teodor Avramović-Tican, rodom iz Jaska. Knezu je tada bilo 44 godine, od čega je 17 godina proveo kao graničar. Mitropolit je četi saopštio da je on došao da im pomogne koliko može, i da zaustave pobunu. Tražio je da mu se u manastir pošalju stariji ljudi na razgovor. Knez Teodor Avramović iz Vognja je pristao, ali se tome usprotivio Teodor Avramović-Tican. Ipak, 9. aprila je nekolicina starijih ljudi došla na razgovor. Mitropolit je obećao da će se potruditi da vojna komanda donese odluku o opštoj amnestiji, te da će se formirati specijalna komisija koja će razmotriti njihove žalbe, te da će im se vratiti nedavno oduzeto zemljište. Neke opštine, poput buđanovačke, odmah su umolile vlastelinstvo da im se oprosti. Izgleda da je tad došlo do definitivnog rascepa između kneza Teodora Avramovića i Teodora Avramovića-Ticana.
Teodor Avramović-Tican je sa svojom četom od 300-400 ljudi napustio Vrdnik i zaputio se na iločko vlastelinstvo prinčeva Odeskalkija, da bi onde organizovao pobunu. Vojne vlasti, potpuno obaveštene o njegovom kretanju, poslale su na njega tri pešačke i jednu husarsku kompaniju. U kraju između Bingule, Vizića i Divše (Đipše) došlo je do sukoba 9. aprila. Dvanaest pobunjenika je ubijeno, mnogi su ranjeni, a ostatak se razbežao. Sa trojicom drugih vođa, Teodor Avramović-Tican je uhvaćen 10. aprila u Ležimiru. Odatle je sproveden u Manđelos, ali su ga lokalci oslobodili. Teodor Avramović-Tican se predao 16. aprila, te je odveden u zatvor u Irigu. On je, međutim, uspeo da razvali rešetke na prozoru i pobegne iz zatvora. Dok je verovatno pokušavao da pobegne u Srbiju, Teodor Avramović-Tican je uhvaćen u Grabovcima na Savi i kasnije streljan.
Kada su Voganjci stigli u Vrdnik, Andrija Popović u dogovoru sa drugim vođama posla pismo popa Luki Lazareviću, pišući (sa preterivanjem) da je okupio oko 6.000-7.000 ljudi i da čeka oko 10.000 ljudi iz Bačke. Od popa Luke Lazarevića je tražio da pošalje u Srem 50-100 konjanika, koji bi stvorili utisak da srpski ustanici masovno prelaze Savu. Kurir je prešao Savu kod Klenka, u kom je Andrija Popović imao brojne veze, i došao do Drine, predavši pismo popu Luki Lazareviću. Obavestivši Đorđa Petrovića-Karađorđa, pop Luka Lazarević je dobio naredbu da pozove 30 graničara-dezertera i zatraži da dvojica pođu do Ravanice i izvide situaciju. Javila su se dvojica, od kojih je jedan bio Teodor Plemečković iz Bačke. Dvojica graničara su stigli kada je buna već bila razbijena.
Knezovi Remetice i Petrovaca su redovno kurente predavali vlastima. Županijska skupština 1810. u Vukovaru odlikovala je knezove Brestača, Male Remete i Jaska što su sprečavali ustaničku prepisku i suzbijali otrov pobune.
Ciljevi ustanika uredi
Prvi koji je ukazao na značajne veze između vođa Ticanove bune i vođa Prvog srpskog ustanka bio je Benjamin Kalai u svojoj Istoriji Prvog srpskog ustanka. On je takođe začetnik teze da je Ticanova buna odjek Prvog srpskog ustanka, te da se seljaci ne bi sami pobunili bez spoljnog uticaja. Ova teza se od Kalaijevog dela prenela u srpsku istoriografiju, te i danas dominira osvrtima na Kalaijevu bunu u naučnoj literaturi i udžbenicima. Upravo Kalaijev je i zaključak da je konačni cilj ustanika bio spajanje sa Srbijom.
Ciljevi ustanka se vide u slučaja u Neptinu, žalbe jednog seljaka iz Čalme, iskaza Teodora Avramovića-Ticana pred sudom, te pisma grofa Stadiona caru od 28. jula 1807. godine. Cilj je bio da se istrebe feudalci, te da se traži da se Sremska županija inkorporira u Vojnu granicu.
Nacionalistički element uredi
Postoji izveštaj da su pobunjenici objašnjavali narodu da je Srem srpska zemlja u koju je jedan patrijarh preveo 20.000 Srba iz Srbije i osvojio oblast pošto je uništio Mađare, te oni sada hoće da Srem vrate Srbiji. Jedan Voganjac u Vrdniku je počeo da poziva seljake na nevernike Mađare, Nemce i Šokce, koji se naoružavaju protiv Karađorđa. Izvesni Aleksandar Manojlović je održao govor: Ovo je prava srpska zemlja: jednom nogom stojim ovde, a drugom na Savi. Ovamo vas, braćo, budimo složni za veru i krst, da probudimo srpskog kralja, koji je pre 400 godina umro. Ipak, ostaje zapaženo da su ovakvi nacionalistički momenti delo pojedinaca, a ne samog pokreta.
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ "Glasnik Istorijskog društva u Novom sadu", Novi Sad 1937.
- ^ Popović, Dušan J. (1963). Srbi u Vojvodini. Knjiga treća. Od Temišvarskog sabora 1790. do Blagoveštenskog sabora 1861. (naučno delo). Novi Sad: Matica srpska. str. 50. ISBN 9788636301746.
- ^ Gavrilović, Slavko (1954). „Seljački pokret u Sremu u doba Prvog srpskog ustanka”. Zbornik Matice srpske. Serija društvenih nauka. 7: 7—10.
- ^ a b "Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu", Novi Sad 1937.
- ^ a b Popović, Dušan J. (1963). Srbi u Vojvodini. Knjiga treća. Od Temišvarskog sabora 1790. do Blagoveštenskog sabora 1861. (naučno delo). Novi Sad: Matica srpska. str. 48. ISBN 9788636301746.
- ^ a b Popović, Dušan J. (1963). Srbi u Vojvodini. Knjiga treća. Od Temišvarskog sabora 1790. do Blagoveštenskog sabora 1861. (naučno delo). Novi Sad: Matica srpska. str. 49. ISBN 9788636301746.
Literatura uredi
- Enciklopedija Jugoslavije tom 8 (Srbija-Ž) - Jugoslavenski leksikografski zavod - Zagreb 1971. god.
- Mala enciklopedija Prosveta (M-Š) - Prosveta - Beograd 1969. god.