Википедија

Tomas Pinčon

Tomas Ragls Pinčon Mlađi (engl. Thomas Ruggles Pynchon, Jr.;[1][2] Glen Kouv, 8. maja 1937), američki pisac, kultni autor savremene (postmodernističke) američke proze.[3]

Tomas Pinčon
Tomas Pinčon 1953.
Lični podaci
Datum rođenja(1937-05-08)8. maj 1937. (86 god.)
Mesto rođenjaGlen Kouv, SAD
ObrazovanjeUniverzitet Kornel

Biografija uredi

Odrastao je na Long Ajlendu.[4] U srednjoškolskim godinama objavljuje prve pripovetke u školskom časopisu i dobija priznanje za „učenika generacije“. Proveo je dve godine u ratnoj mornarici pre nego što je diplomirao engleski jezik na Univerzitetu Kornel. Tokom studiranja pohađao je i časove Vladimira Nabokova, koji je tada predavao na tom univerzitetu. Nakon što je objavio nekoliko novela krajem 1950-ih i početkom 1960-ih, započeo je rad na romanima po kojima je danas najpoznatiji: V. (1963), Objava broja 49 (1966), Duga gravitacije (1973), Vajnlend (1990), Mejson i Dikson (1997) i Protiv dana (2006).

Sredinom 1960-ih potpuno se povukao iz javnosti a mesto njegovog boravka je već više od četiri decenije nepoznato. Dostupan je veoma mali broj njegovih fotografija, i sve su iz njegove mladosti, tako da malo ko sem njegovih najbližih prijatelja i saradnika zna kako on danas izgleda.

Pinčona karakterišu duge i složene proze i teme kao što su čudna imena, nezreo humor, ilegalna upotreba droga, paranoja, rasizam, imperijalizam, religija, dekonstrukcija... Njegova beletristička i publicistička dela koriste različite žanrove i pokrivaju širok dijapazon tema, uključujućči istoriju, nauku i matematiku.

Mnogi čitaoci i kritičari smatraju da je Pinčon jedan od najboljih savremenih pisaca. Dobitnik je Mekarturove stipednije kao i Nacionalne književne nagrade, a često ga nazivaju redovnim kandidatom za Nobelovu nagradu za književnost.[5]

Obrazovanje i vojna karijera uredi

Pinčon je pohađao srednju školu Ojster Bej u Ojster Beju, gde je nagrađen kao „učenik godine” i doprineo je kratkim fikcionim člancima u svojim školskim novinama. Ovi rani radovi uključivali je neke od književnih motiva i ponavljajućih tema koje je koristio tokom svoje karijere: čudna imena, studentski humor, upotreba zabranjenih droga i paranoja.[6][7][8][9]

 
 
Kao mornar Američke mornarice, Pinčon (levo, oko 1955.) služio je na brodu USS Hank tokom Suecke krize.

Pinčon je završio gimnaziju 1953. sa 16 godina. Te jeseni počeo je da pohađa Univerzitet Kornel na smeru inženjerske fizike. Na kraju druge godine upisao se da služi u Američkoj mornarici. Prošao je kroz obuku u kampu za obuku u Američkom pomorskom centru za obuku Bejnbridž, Meriland, a zatim je prošao obuku za električara u bazi u Norfoku u Virdžiniji.[10] Godine 1956, bio je na razaraču USS Hank na Mediteranu tokom Suecke krize.[11] Prema sećanjima njegovih prijatelja iz mornarice, Pinčon je tada rekao da ne namerava da završi fakultetsko obrazovanje.[12]

Godine 1957, vratio se na Kornel kako bi stekao diplomu iz engleskog jezika. Njegova prva objavljena priča, „The Small Rain”, pojavila se u časopisu Cornell Writer marta 1959. godine i opisuje stvarna iskustva prijatelja koji je služio u vojsci; kasnije, međutim, epizode i likovi u Pinčonovoj fikciji slobodno se oslanjaju na njegova lična iskustva u mornarici.[13] Njegova kratka priča, „Mortality and Mercy in Vienna”, objavljena je u prolećnom izdanju magazina Epoch 1959. godine.[14]

Dok je bio na Kornelu, Pinčon je započeo svoja prijateljstva sa Ričardom Farinom, Kirkpatrikom Sejlom i Dejvidom Šeclajnom. Pinčon je posvetio svoje delo Gravity's Rainbow Farini, a takođe bi mu je bio i kum. Njih dvojica su zajedno vodili ono što je Pinčon nazvao „mikro-kult” oko Okli Halove novele Warlock iz 1958. Pinčon se kasnije prisećao svojih studentskih dana u uvodu koji je napisao 1983. godine za Farinin roman Been Down So Long It Looks Like Up to Me, koji je prvi put objavljen 1966. Navodno je pohađao predavanja Vladimira Nabokova, koji je tada predavao književnost na Kornelu. Iako je Nabokov kasnije rekao da se ne seća Pinčona, Nabokovljeva supruga Vera, koja je ocenjivala studentske radove svog muža, prokomentarisala je da se seća njegovog prepoznatljivog rukopisa kao mešavine štampanih i kurzivnih slova, „pola štampe, pola pisma“.[15][16] Godine 1958, Pinčon i Sejl su napisali deo ili ceo naučno-fantastični mjuzikl, Minstrel Island, koji je prikazao distopijsku budućnost u kojoj IBM vlada svetom.[17] Pinčon je stekao diplomu sa odlikovanjem kao član Fi Beta Kapa u junu 1959. godine.

Karijera uredi

Rana karijera uredi

 
V. (1963)

Nakon napuštanja Kornela, Pinčon je počeo da radi na svom prvom romanu: V. Od februara 1960. do septembra 1962. bio je zaposlen kao tehnički pisac u Boingu u Sijetlu, gde je sastavljao bezbednosne članke za Bomark servisne vesti, bilten za podršku BOMARC raketa zemlja-vazduh koju su uvele u upotrebu Američke vazdušne snage.[18] Pinčonovo iskustvo u Boingu inspirisalo je njegove prikaze korporacije „Jojodajn” u V. i The Crying of Lot 49, a njegovo poznavanje fizike i staž u oblasti tehničkog novinarstva stečen u Boingu dali su izobilnu podlogu za Gravity's Rainbow. Kada je objavljen 1963. godine, V. je osvojio nagradu Vilijam Folknerove fondacije za najbolji prvi roman godine. (On je bio finalista Nacionalne nagrade za knjigu.)[19] Nakon što je dao otkaz u Boingu, Pinčon je proveo neko vreme u Njujorku i Meksiku pre nego što se preselio u Kaliforniju, gde je navodno bio baziran tokom većeg dela 1960-ih i ranih 1970-ih, pre svega u stanu u Menhetn Biču,[20] dok je radio na onome što će postati veoma cenjeno delo Gravity's Rainbow. Pinčon je tokom tog perioda koketirao sa životnim stilom i nekim navikama kontrakultura Bit i hipi.[21]

Negativan aspekt koji je Pinčon retrospektivno pronašao u hipi kulturnom i književnom pokretu, kako u obliku ritmova 1950-ih, tako i u obliku ponovnog oživljavanja 1960-ih, bio je taj što je „stavio previše akcenta na mladost, uključujući večnu raznolikost“.[13]

Godine 1964, odbijena je njegova prijava za studiranje matematike kao apsolvent na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju.[22] Godine 1966, Pinčon je iz prve ruke napisao izveštaj o posledicama i nasleđu Vatsovih nemira u Los Anđelesu. Naslovljen „Putovanje u Votsov um”, članak je objavljen u časopisu The New York Times Magazine.[23]

Zanimljivosti uredi

  • Pojavio se na snimanju dve epizode Simpsonovih, gde je glas pozajmio svom liku, koji je nosio kesu na glavi.

Književna dela uredi

Romani uredi

Reference uredi

  1. ^ „8/25/2013 New York Magazine profile based on interviews with lifelong friends and family members”. Pristupljeno 17. 9. 2013. 
  2. ^ "Pynchon". Random House Webster's Unabridged Dictionary.
  3. ^ "National Book Awards – 1974". National Book Foundation. Retrieved 2012-03-29.
    (With essays by Casey Hicks and Chad Post from the Awards 60-year anniversary blog. The mock acceptance speech by Irwin Corey is not reprinted by NBF.)
  4. ^ Krafft, John M. (2012). „Biographical note”. Ur.: Dalsgaard, Inger H.; Herman, Luc; McHale, Brian. The Cambridge Companion to Thomas Pynchon (na jeziku: engleski). Cambridge University Press. str. 10. ISBN 978-0-521-76974-7. 
  5. ^ „Nobel za ućutkane”. www.danas.rs. 12. 10. 2007. Pristupljeno 21. 09. 2011. 
  6. ^ His contributions to the Oyster High Purple & Gold were first reprinted on pp. 156–67 of Clifford Mead's Thomas Pynchon: A Bibliography of Primary and Secondary Materials (Dalkey Archive Press, 1989).
  7. ^ Pynchon, Thomas. „Voice of the Hamster”. The Modern Word. Arhivirano iz originala 15. 3. 2013. g. Pristupljeno 26. 9. 2014. 
  8. ^ Pynchon, Thomas. „The Boys”. The Modern Word. Arhivirano iz originala 15. 3. 2013. g. Pristupljeno 26. 9. 2014. 
  9. ^ Pynchon, Thomas. „Ye Legend of Sir Stupid and the Purple Knight”. The Modern Word. Arhivirano iz originala 19. 1. 2013. g. Pristupljeno 26. 9. 2014. 
  10. ^ Cowart, David (2011). Thomas Pynchon and the Dark Passages of History. Athens, Georgia: University of Georgia Press. str. 3. ISBN 978-0-8203-3709-8. 
  11. ^ Krafft, John M. (2012). „Chronology of Pynchon's Life and Works”. Ur.: Dalsgaard, Inger H.; Herman, Luc; McHale, Brian. The Cambridge Companion to Thomas Pynchon (na jeziku: engleski). Cambridge University Press. str. x. ISBN 978-0-521-76974-7. 
  12. ^ Kachka, Boris (25. 8. 2013). „On the Thomas Pynchon Trail: From the Long Island of His Boyhood to the 'Yupper West Side' of His New Novel”. Vulture. Pristupljeno 12. 2. 2020. 
  13. ^ a b Pynchon, Thomas (1984). Slow Learner. Little, Brown and Company. str. 8–32. ISBN 978-0-316-72442-5. 
  14. ^ McHale, Brian (1981), Thomas Pychon: A Portrait of the Artist as a Missing Person, in Cencrastus No. 5, Summer 1981, pp. 2 - 7, ISSN 0264-0856
  15. ^ Sweeney, Susan Elizabeth (25. 6. 2008). „The V-Shaped Paradigm: Nabokov and Pynchon”. Cycnos. 12. Arhivirano iz originala 19. 7. 2009. g. 
  16. ^ „Thomas Pynchon on 9/11: American literature's greatest conspiracy”. The Independent. 20. 9. 2013. Pristupljeno 12. 2. 2020. 
  17. ^ Gibbs, Rodney (2004). „A Portrait of the Luddite as a Young Man”. Denver Quarterly. 39 (1). Arhivirano iz originala 12. 11. 2006. g. 
  18. ^ Wisnicki, Adrian (2000). „A Trove of New Works by Thomas Pynchon? Bomarc Service News Rediscovered”. Pynchon Notes. No. 46-49 (Spring 2000). 
  19. ^ "National Book Awards – 1964". National Book Foundation. Retrieved March 29, 2012.
  20. ^ Frost, Garrison. „Thomas Pynchon and the South Bay”. The Aesthetic. Arhivirano iz originala 6. 3. 2003. g. Pristupljeno 26. 9. 2014. 
  21. ^ Gordon, Andrew. „Smoking Dope with Thomas Pynchon: A Sixties Memoir”. Arhivirano iz originala 12. 11. 2020. g. Pristupljeno 26. 9. 2014. 
  22. ^ Royster, Paul (23. 6. 2005). „Thomas Pynchon: A Brief Chronology”. 
  23. ^ Pynchon, Thomas (12. 6. 1966). „A Journey into the Mind of Watts”. The New York Times Magazine. Arhivirano iz originala 19. 2. 2006. g. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Томас_Пинчон&oldid=27554824”