Trubaštvo

Trubaštvo
Trubaštvo
	Spomenik trubaču u Guči
Nematerijalno kulturno nasleđe
Region	Teritorija Srbije, naročito u južnoj, zapadnoj i istočnoj Srbiji
Predlagač	Muzikološki institut SANU
Datum upisa	13.10.2020
Veb sajt	http://nkns.rs/cyr

Trubaštvo je sviračka praksa koja se imenuje po vodećem instrumentu ansambala prepoznatom kao truba. Zvuk združenih limenih duvačkih instrumenata jedan je od savremenih kulturnih simbola Srbije,^[1] zbog čega je 2020. godine, na predlog Muzikološkog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti upisano na listu Nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.^[2]

Pojam "trubaštvo"

Reč "trubaštvo" do sada nije zabeležena u rečnicima, ali je sasvim pravilno izvedena iz reči "trubač". Zato se može nazvati neologizmom i očekivati da bude zabeležena u nekom od budućih rečnika.^[3]

Istorija trubaštva u Srbiji

Trubački orkestar iz Sirogojna na Dragačevskom saboru u Guči

Trubaštvo u srpskom narodu nema duboki koren kao vokalna muzička tradicija. Činjenica je da je postalo popularno zahvaljujući muzičkom festivalu Dragačevski sabor u Guči, odakle se ta popularnost veoma brzo proširila širom Srbije, posebno u krajevima zapadne, istočne i južne Srbije. Prvi Festival održan je 16. oktobra 1961. ispred crkve u Guči. Na njemu je učestvovalo četiri orkestra. Osmislio ga je dugogodišnji novinar "Duge" Blagoje Blaža Radivojević, a podržali mnogi muzički pregaoci. Poseban doprinos u osmišljavanju ove priredbe dao je pisac Branko V. Radičević, koji je festivalu i dao ime Veliki narodni sabor "Sa Ovčara i Kablara".^[4]

Truba je u Srbiji prvi put ušla u širu upotrebu 1831. godine, kada je knjaz Miloš Obrenović naredio da se u Kragujevcu oformi Knjažesko srbska banda, a da taj prvi bleh orkestar predvodi kompozitor Josif Šlezinger (1794-1870), u to vreme prvi muzički pismen stručnjak u Srbiji. Odmah po dolasku u Kragujevac, Šlezinger se prihvatio organizovanja orkestra. Kako nije imao dovoljno osposobljenih svirača, od knjaza je tražio da se popuni momcima iz naroda koji imaju smisla i volje za taj posao. Knjaz Miloš je odmah izdao naredbu da svaka nahija pošalje po pet mladića.

Sredinom 19. veka jačaju u narodu strani muzički kulturni uticaji koji se početkom savremenog doba vide u narodnoj muzici Dragačeva, ispoljivši se naročito u razvoju trubaštva i u višeglasju homofonog stila, odnosno u pevanju na bas. Prvi narodni orkestri pojavljuju se pred Prvi svetski rat. Sa prvim orkestrima stasavali su i muzičari, pa su se brojno uvećavali njihovi članovi. Od četiri do pet svirača na početku, savremeni orkestri uobičajeno imaju do deset izvođača.^[5]

Trubački stilovi

Trubački orkestar iz Vladičinog Hana na Dragačevskom saboru u Guči

Po pitanju stila u Srbiji su se jasno izdiferencirala tri regiona, kao tri poznata centra sa najboljim trubačima. Stručnjaci navode da u nas postoje tri područja – okolina Leskovca i Vranja, zatim deo oko Boljevca i Zaječara, te Čačka i Užica:

U zapadnoj Srbiji (okolina Čačka i užica) izvođenje poletnih kola se odlikuje osobenim povremenim pauziranjem vodećih truba, dok pratnja basova preuzima njihovu glavnu melodiju, apostrofirajući osnovne harmonije. Preovladava ujednačeni parni ritam u taktu dve četvrtine, ili čuvena „dvojka”.
U južnoj Srbiji (okolinaLeskovca i Vranja) su kola obično orijentalno obojena. Južnjaci svoje čočeke počinju uzdržano pa nastavljaju sve življe u ritmu sedam ili devet osmina, odnosno delova takta. Taj temperament dodatno podstiče bubnjar, tako što desnom rukom kojom drži deblju palicu (čukanu) u kombinaciji sa tanjim prutićem u levoj ruci (kojim udara po obodu bubnja), naglašava osnovu čočeka.
U istočnoj Srbiji (okolina Boljevca i Zaječara) veliki broj starinskih kola (Batrna, Stara Vlajna, Timočka rumenka, Svrljiški laskavac) čuva genetske crte vlaškog i srpskog orskog igranja.^[5] Igre iz istočne Srbije uglavnom su motorične, što je odlika vlaškog melosa.^[6]

Trubački ansambli u Srbiji

Orkestri sastavljeni od najmlađih trubača, iz svih krajeva Srbije

Zvuk združenih limenih duvačkih instrumenata jedan je od savremenih kulturnih simbola Srbije. Ova sviračka praksa obično se imenuje po vodećem instrumentu ansambala prepoznatom kao „truba”, iako se na toj poziciji najčešće nalazi fligelhorna ili fligorna (nem. Flügelhorn – krilni rog), a ansamble čine i drugi limeni duvački instrumenti (tenor i bariton horne, kao i tuba). U nekim krajevima Srbije u sastav ovakvih ansambala ulazi i saksofon, ili drveni duvački instrumenti kakav je klarinet. Takvi primeri sreću se u romskim sredinama na jugu, odnosno u vlaškim na istoku zemlje. Uz duvačke bavezno su prisutni i udarački instrumenti i to veliki bubanj, često sa činelom i eventualno doboš. Orkestri su sastavljeni od 5, 6 do 10, često i 12 muzičara.^[1]

Pevanje uz pratnju trubača postaje danas sve popularnije. Pesme se najčešće zasnivaju na kratkim dvotaktnim motivima i melodijama, obično dvodelne strukture, od 4 – 5 tonova, dok su vlaške melodije raspevanije, uz povremeno izmenjivanje laganog dela sa obično bržim refrenom. Kao što su to bili prvi narodni trubači Miloševog doba, i savremeni su uglavnom samouki muzičari i sluhisti, koji sviraju obiman repertoar pesama i igara napamet i po sluhu.^[5]

Vidi još

Reference

^ ^a ^b „TRUBAŠTVO – SVIRANjE ANSAMBALA / ORKESTARA LIMENIH DUVAČKIH INSTRUMENATA / BLEH ORKESTARA”. Nematerijalno kulturno nasleđe Srbije. Ministarstvo kulture i informisanja RS i Etnografski muzej u Beogradu. Pristupljeno 28. 11. 2020.
^ „DRAGAČEVSKI SABOR TRUBAČA U GUČI I TRUBAŠTVO UPISANI U NACIONALNI REGISTAR NEMATERIJALNOG KULTURNOG NASLEĐA”. Nematerijalno kulturno nasleđe Srbije. Ministarstvo kulture i informisanja RS i Etnografski muzej u Beogradu. Pristupljeno 28. 11. 2020.
^ Klajn, Ivan (17. 8. 2017). „Jezik - trubaštvo”. NIN (pressreader.com). Pristupljeno 28. 11. 2020.
^ „Trezor: Premijera i reprize”. Zvanični veb-sajt. RTS. 1. 8. 2016. Pristupljeno 29. 11. 2020.
^ ^a ^b ^v „Istorijat srpskog trubaštva”. Zvanični veb-sajt. Dragačevski sabor trubača. Arhivirano iz originala 24. 11. 2020. g. Pristupljeno 28. 11. 2020.
^ Otašević, Gvozden (10. 8. 2017). „Samo jedan Dragačevac pobednik u Guči”. Politika. Pristupljeno 29. 11. 2020. CS1 održavanje: Format datuma (veza)^{[mrtva veza]}

Spoljašnje veze

Jaksić, Zoran (17. 3. 2018). „PORODICA JEVĐIĆ TRUBAŠTVO NEGUJE VIŠE OD JEDNOG VEKA”. Srpska televizija. Serbian Television Inc. Pristupljeno 28. 11. 2020.
Zatežić, N. (7. 8. 2005). „Sad i klinci, duvački svirci”. Novosti. Pristupljeno 29. 11. 2020.

[НКН-1] „TRUBAŠTVO – SVIRANjE ANSAMBALA / ORKESTARA LIMENIH DUVAČKIH INSTRUMENATA / BLEH ORKESTARA”. Nematerijalno kulturno nasleđe Srbije. Ministarstvo kulture i informisanja RS i Etnografski muzej u Beogradu. Pristupljeno 28. 11. 2020.

[2] „DRAGAČEVSKI SABOR TRUBAČA U GUČI I TRUBAŠTVO UPISANI U NACIONALNI REGISTAR NEMATERIJALNOG KULTURNOG NASLEĐA”. Nematerijalno kulturno nasleđe Srbije. Ministarstvo kulture i informisanja RS i Etnografski muzej u Beogradu. Pristupljeno 28. 11. 2020.

[3] Klajn, Ivan (17. 8. 2017). „Jezik - trubaštvo”. NIN (pressreader.com). Pristupljeno 28. 11. 2020.

[4] „Trezor: Premijera i reprize”. Zvanični veb-sajt. RTS. 1. 8. 2016. Pristupljeno 29. 11. 2020.

[сабор-5] v „Istorijat srpskog trubaštva”. Zvanični veb-sajt. Dragačevski sabor trubača. Arhivirano iz originala 24. 11. 2020. g. Pristupljeno 28. 11. 2020.

[6] Otašević, Gvozden (10. 8. 2017). „Samo jedan Dragačevac pobednik u Guči”. Politika. Pristupljeno 29. 11. 2020. CS1 održavanje: Format datuma (veza)^{[mrtva veza]}

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]