Urinoterapija
Urinoterapija ili lečenje sopstvenom mokraćom je oralna, parenteralna, rektalna ili lokalna konzumacija sopstvenog urina (mokraće) kao terapeutskog „sredstva.[1] I pored nesumnjive bizarnosti ove vrste terapije njeni začetnici koji su na mokraću gledali kao na panaceu (hipotetički lek koji bi lečio sve bolesti i produžio život beskonačno), smatrali su da posebna medicinska dijagnoza za primenu ove terapije nije potrebna, i mokraću su veličan kao terapiju za astmu, probleme sa bešikom, opekotine, rak, šećernu bolest, groznicu, gangrenu, bolesti srca, malariju, bubrežnu insuficijenciju, tuberkulozu, rane i druga stanja, a neki idu toliko daleko da tvrde da je ljudska mokraća lek koji leči svaku bolest i oduševljeno je proglašavaju „božanskom manifestacijom kosmičke inteligencije”.[2]
| Urinoterapija | |
|---|---|
 | |
| Klasifikacija i spoljašnji resursi |
Iako današnji zagovornici terapije mokraćom, posebno oni u Aziji, na Bliskom istoku i u Južnoj Americi, navode njenu istorijsku upotrebu kao dokaz njene efikasnosti, za sada ne postoje recenzirane studije koje bi sugerisale da mokraća ima bilo kakvu terapeutsku ulogu. Nedavne studije su otkrile da ova vrsta terapije može biti čak i opasna, jer iako je u početku mokraća sterilna ostavljena van tela tokom dužeg vremenskog perioda može lako da razvije bakterije. Ako se takva mokraća konzumiraa ili utrlja po koži, bakterije iz mokraće mogu izazvati infekciju.
Kako je terapija mokraćom rizična jer je zdravstveno neregulisana, treba je izbegavati dok istraživači ne pronađu dovoljno dokaza da dokažu njene prednosti. Postoji mnogo zdravijih (i mnogo osvežavajućih) načina za borbu protiv bolesti i jačanje zdravlja.[3]
Istorija
urediU drevnim vremenima mokraća se smatrala svetim elementom i bila je povezana sa hinduističkim ceremonijama i tantričkim verskim tradicijama.[4] Mokraća se nije smatrala otpadnim proizvodom tela, već destilovanim proizvodom odabranih sastojaka iz krvi.
Sanskritska knjiga koja se sastoji od 107 stihova, Podmlađivanje pijenjem mokraće (Shivambu’ kalpa Vidhi) iz 5000 godine pre nove ere, navodi da mokraća može biti koristan proizvod za ljude.
Sumerski lekari su bili prvi koji su koristili uroskopiju kao što je prikazano na grafičkim glinenim pločama (4000 godina pre nove ere), dok su asirsko-vavilonci mešali mokraću žene sa alkoholom da bi dijagnostikovali trudnoću.[4]
Egipćani su prvi dijagnostikovali šećernu bolest koristeći „višak mokraće“. Libri Ermetici, od Boga Tota, egipatski izvor iz kasnog drugog veka pre nove ere, opisuje različite karakteristike mokraće kao belu, crnu, masnu, maglovitu i penastu tečnost.[4] Pretpostavlja se da su Egipćani koristili mokraću žene kao test na trudnoću. Izvodili su ga tako što su zalivali semenke mokraćom i ako bi seme niknulo, test se smatrao pozitivnim (verovatno zbog prisustva faktora rasta u mokraći).[4]
_LACMA_M.87.271a-g_(1_of_8).jpg)
Esenci, Jevreji i hrišćani koristili su mokraću za masažu tela.
U knjizi Sušruta Samhita opisano je 10 različitih tipova mokraće.[4]
U Kini i Indiji ispuštanje mokraće na zemlju korišćeno je kao mogući test za šećernu bolest. Test je bio potvrdan ako bi se mravi skupljali na kapima mokraće zbog prisustva šećera u njoj.[5]
Rane jevrejsko-hrišćanske tradicije pokazivale su interesovanje za urinoterapiju. U Bibliji (Priče 5:15–19, Isus 36, 16) mokraća je tumačen kao slika mira i blagostanja.[5]
Urinoterapija se takođe navodi i u Apokalipsi.[5]
Pitagora (580—495. p. n. e.) i Hipokrat (460-377. p. n. e.) dijagnostikovali su gonoreju i tuberkulozu koristeći različike u boji mokraće.[5]
Diodor sa Sicilije (90—27. p. n. e.) u 33. tomu svoje „Biblioteke“ izveštava da je u njegovo vreme mokraća korišćena za poboljšanje zdravlja zuba.[4]
Galen (129—201) je usmerio svoju pažnju na mokraću i krv koristeći sistematsku uroskopiju; tako se čini da je prvi sistematski pristup istraživanju mokraće započeo on u Staroj Grčkoj.[4] Galen, Plinije (23—79 ) i drugi grčki lekari su preporučivali upotrebu mokraće za lečenje opekotina, upala i kožnih oboljenja.[5]
Teofil (813—842), poznat u Vizantiji u 9. veku, prijavio je promene mokraće koje su bile povezane sa različitim patološkim stanjima.[5]
U Rimskom carstvu postojale su osobe po imenu „felone“ koje su sakupljale mokraću od kuće do kuće jer se ona preporučivala za lečenje čireva.[4]
U antičkim Pompejima, postojao je javni službenik po imenu „latrinaro“, koji je delovao pod carevim mandatom i koji je primoravao muškarce da mokre u javnim objektima. Za kaznu onim osobama koje nisu mokrile u javnim ustanovama „latrinaro“ je gnječio testise.[4]
Katul (84—54. p. n. e.), poznati rimski pesnik, izvestio je da su Keltiberi koristili mokraću za pranje zuba,kao i da je Ciceronov apotekar lečio zubobolju čajem od bobičastog voća pomeđanog sa mokraćom prikupljenom od nevine žene. Dok su, Rimljanke pravile maske za lepotu od magareće mokraće.[4]
U srednjem veku, bilo je uobičajeno da tadaljši lekari probaju mokraću da bi identifikovali prisustvo šećera u njoj i tako dijagnostikovala šećernu bolest.[6]
Paracelzus (1493—1541) je podvukao dijagnostički značaj mokraće i preporučio jutarnje dijagnostičko prikupljanje mokraće tokom posete bolesniku.[4]
U doba renesanse, nemački biolog Burk opisao je neke pacijente koji su se oporavili od raka kože koristeći mokraću ljudi koji jedu kupus.[4]
U Japanu urinoterapija je poznata od četrnaestog veka za lečenje astme, šećerne bolesti, hipertenzije, a odnedavno i za lečenje raka i AIDS.[4]
Šamani su pili sopstvenu mokraću nakon uzimanja halucinogena da bi produžili njihov halucinogene efekte. Takođe su i Sibirci pili sopstvenu mokraću nakon gutanja halucinogenih pečuraka.[6]
U Parizu početkom osamnaestog veka zubari su propisivali mokraću za lečenje nekoliko zubnih bolesti.[6] U Evropi se koristiolo i ispijanje urina kao odbrana od kuge.[4]
U knjizi Englišamana Treasure objavljenoj 1841. godine opisan je metod za čišćenje površinskih povreda mokraćom.[4]
Pijenje mokraće bilo je uobičajeno i među američkim Indijancima, Tuarezima iz Sahare kao nekim plemenima iz Australije i Lamama sa Tibeta u svrhu rehidratacije.[5]
Terapiju mokraćom je početkom 20. veka sa entuzijazmom prihvatio Britanac JV Armstrong, koji je verovao da je njena konzumacija efikasna za astmu, probleme sa bešikom, opekotine, rak, dijabetes, groznicu, gangrenu, bolesti srca, malariju, bubrežnu insuficijenciju, tuberkulozu, rane i druga stanja.
Tokom 1990-ih održane su dve međunarodne konferencije (u Goa Indiji 1996. i Gersfeldu, Nemačka 1999. godine) na kojima su istraživači, lekari i ljudi iz više od 50 zemalja podelili svoja iskustva o primeni urinoterapiji u lečenju dijabetesa, astme, hipertenzije, raka i side.[4]
Premijer Indije Morardži Rančhodži Desai (1896 –1995) dugogodišnji praktikant terapije mokraćom 1978. godine, u razgovaru sa Denom Raterom o urinoterapiji tvrdio je...da je terapija mokraćom savršeno medicinsko rešenje za milione Indijaca koji ne mogu da priušte lečenje.[7]
Do sada je NASA potrošila više od 250 miliona dolara da napravi mašinu koja je sposobna da proizvede 23 litra vode dnevno za reciklažu i ponovno korišćenje mokraće astronauta i vlage iz svemirskog broda.[4]
Danas urinoterapiju i dalje koriste milioni ljudi u svetu na različite načine kao što su oralna, injekcija, inhalacija, ispiranje grla, klistir, utrljavanje u kožu i masaža za lečenje nekoliko bolesti.[5]
U januaru 2022. godine, antivakser Kristofer Ki, širilac dezinformacija o kovidu 19, pored toga što je tvrdio je da je terapija mokraćom protivotrov za ovu pandemiju,[8] tvrdio je da je to potvrdilo 9-mesečno istraživanje primenom terapije mokraćom.[9] Međutim ne postoje naučni dokazi koji podržavaju terapiju mokraćom kao lek za kovid 19.
Savremeni korisnici urinoterapije, u odnosu na svoje pretke, još su maštovitiji - oni piju mokraću u svežoj i toploj ili u rashlađenoj formi, mešaju je sa voćnim sokovima, služe je uz voće i slatkiše a salatu začinjavaju dodatkom mokraće i sirćeta koji kupuju u specijalizovanim prodavnicama za alternativnu terapiju.[10]
Suprotstavljeni stavovi
urediZagovornici urinoterapije polaze od otkrića da je veliki broj supstanci pronađen u mokraći, i na osnovu toga buduće implikacije mokraće pokušavaju da povežu ne samo sa naučnim istraživanjima već i sa društvenim i ekonomskim aspektima (pa i ličnim interesima).[2]
V. Antonić u svojoj knjizi Alternativna medicina, „Da li postoje stvari koje ne postoje: vodič za kritičko razmišljanje.[10] navodi... Neki entuzijasti, u oduševljenju, proglašavaju ovu terapiju za “božansku manifestaciju kosmičke inteligencije”. U čemu je njen toliki kvalitet? Urinoterapija je jeftina i uvek dostupna a mokraća je antiseptičan i neotrovna (sadrži 95% vode, 2,5% supstance koja se zove urea i 2,5% minerala, hormona i enzima). Van Der Kron u knjizi “Zlatna fontana: kompletni vodič za urinoterapiju” tvrdi da je mokraća manje štetna od osvežavajuñih pića i “manje neukusna od želatina spravljenog od kostiju i žila” (ma šta to značilo).[10]
Kada je klinička proteomika (koja izučava vitalne delove živih organizama) primenjena u masovnoj spektrometriji mokraće neki autori počeli su da navode da je proteom mokraće istaknuto sredstvo u kliničkoj bioanalizi.[4] Nekoliko nedavnih eksperimenata izveštava da je urinarni proteom biomarker otkriven kod bubrežne bolesti, uključujući nefropatije, šećernu bolest, IgA, fokalnu segmentnu glomerulosklerozu, lupus nefritis, membranoznu nefropatiju, akutnu povredu bubrega, renalni Fankoni sindrom i renalni alograft.[11][12][13] Urinarna proteomika zasnovana na spektrometriji mase ima veliki potencijal u razvoju neinvazivne dijagnostike u budućnosti.[14][15]
Da li je sve navedeno preporuka da se mokraća koristi kao terapeutsko sredstvo? Naravno da nije, jer sve što je prirodno, jeftino i netoksično ne mora da znači i da je lekovito. Poklonici urinoterapije na svom kongresu naveli su brojne prednosti koje ona donosi: reapsorpcija i ponovna upotreba hranljivih sastojaka, hormona i enzima, zatim imunološki efekat (kad se organizam “trenira” malom količinom toksičnih supstanci koje se ipak nalaze u urinu kad je čovek bolestan), kao i baktericidni i virucidni efakat (jer amonijak i so imaju antiseptičko dejstvo). Kao prednosti navode se i unošenje soli, diuretički efekat (kojim se ubrzava izdvajanje nove mokraće), ubrzavanje transmutacije (teorija koja ima veze sa sposobnošću tela da menja molekule jedne supstance u drugu, ali po svoj prilici ne i sa unošenjem mokraće) i, na kraju, pozitivan psihološki efekat (što je, nema sumnje, najčudniji od svih argumenata).[10]
Naučna medicina ima sasvim drugojačiji stav. Po njoj mokraća služi za to da se iz organizma izbace materije koje su nepoželjne i smatra da takve materije ne treba ponovu unositi u telo. Mokraća je otpadak, i nikako ne može biti zamena za krv kako tvrde zagovornici ove terapije, i ako zbog oboljenja bubrega prestane izdvajanje mokraće iz krvi život pacijenta je ugrožen. Ako nekome zatreba transfuzija sigurno je da mu neće pomoći mokraća nego krv. Drugi argument je da se vitamin C nalazi u mokraći, je delimično tačan, ali treba znati da ga tu ima samo kada ga u telu ima više nego što je to potrebno (jer se na taj način organizam oslobađa viška vitamina C). Pa zar je bolje da onaj koji želi da unese vitamina C pije urin umesto da uzme pomorandžu ili limun.[10]
Ako se u mokraći nalazilo bilo šta što bi moglo da doprinese boljem zdravstvenom stanju, zašto bi se organizam svakodnevno po više puta lišavao tako efikasnog leka?[10]
Društvena i ekonomska primena mokraće
urediDruštvena i ekonomska primena mokraće je takođe proučavana i evo nekih rezultata:
- Četiri afričke devojke su proizvele električnu struju iz mokraće elektrolizom i stvaranjem vodonika.
- Holandski istraživači otkrili su bakteriju sposobnu da transformiše amonijak iz mokraće u hidrazin za proizvodnju goriva za vozila.[16][17]
- Univerzitet u Sasriju, Italija, razvija projekat zamene goriva za motorna vozila iz mokraće.
- Korejski proizvođač proizveo je prenosivu bateriju koja se može puniti pomoću mokraće: jedna gorivna ćelija i 600 ml mokraće proizvode dovoljno energije za 3 sata telefonskih poziva putem pametnog telefona.[16][17]
- Student Peter Trumble je napravio veoma robusne stolice koristeći supstance mokraće.[16][17]
- Kroz mokraću je moguće razumeti klimatske promene koje su se dešavale u prošlosti proučavajući hidraks mokraće u biomarkerima.[16]
- Zanimljiva je i buduća perspektivna upotreba mokraće kao đubriva za poljoprivredu. U stvari, sadržaj supstanci u mokraći mogao bi da zameni hemijska đubriva nakon rešavanja mirisa mokraće.[18] Ovo rešenje bi moglo da izbegne zagađenje prirode upotrebom hemijskog đubriva i moglo bi da predstavlja biološki metod za đubrenje zemljišta.[19]
Izvori
uredi- ^ Urinotherapy medical-dictionary.thefreedictionary.com, Pristupljeno 2022-11-06
- ^ a b „Šta je urinoterapija - istina o lečenju urinom i mokraća kao lek”. Bašta Balkana Magazin (na jeziku: srpski). 2014-08-06. Pristupljeno 2022-11-06.
- ^ „Why Urine Therapy Is Actually Dangerous”. Health (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 06. 11. 2022. g. Pristupljeno 2022-11-06.
- ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o Savica V, Calo’ LA, Santoro D, et al (2011).: Urine Therapy through the centuries. J Nephrol; 24 (S 17): S123-S125
- ^ a b v g d đ e ž Savica, Vincenzo. „The historical relevance of urine and its future implications”. GIN (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-11-06.
- ^ a b v Savica V, Santoro D, Ricciardi CA, et al (2013): Morbus dominorum :gout as disease of the lords. J Nephrol; Dec 23;26 (S22),113-116
- ^ Chowdhury, Prasenjit (27 de julio de 2009). «Curative Elixir: Waters Of India». The Times of India (en inglés)
- ^ „Anti-vaxxers are touting another new Covid ‘cure’ – drinking urine. But they are not the only obstacles to ending the pandemic | Arwa Mahdawi”. the Guardian (na jeziku: engleski). 2022-01-11. Pristupljeno 2022-11-06.
- ^ „Fact Check-No evidence that ‘urine therapy’ cures COVID-19”. Reuters (na jeziku: engleski). 2022-01-12. Pristupljeno 2022-11-06.
- ^ a b v g d đ Antonić, V. „Urinoterapija U:3. Alternativna medicina, „Da li postoje stvari koje ne postoje: vodič za kritičko razmišljanje.” (PDF). Pristupljeno 5. 11. 2022.
- ^ Thomas S, Hao L, Riche WA, Li L. (2016): Biomarker discovery in mass spectrometry-based urinary proteomics. Proteomics Clin Appl,Apr. 10 (4): 358–370
- ^ Kalantari S, Jafari A, Moradpoor R, et al 2015): Human urine proteomics : analytical tecniques and applications in renal diseases. Int J Proteomics ;Nov 29,782-798
- ^ Santucci L, Candiano G, Bruschi M,; et al. (Jul-Agust 2013). „Urinary proteome in a snapshot : normal urine and glomeulonephritis”. J Nephrol. 26 (4): 61—616. Proverite vrednost paramet(a)ra za datum:
|date=(pomoć) - ^ Wu, Jing; Chen, Yi-Ding; Gu, Wei (2010). „Urinary proteomics as a novel tool for biomarker discovery in kidney diseases”. Journal of Zhejiang University Science B. 11 (4): 227—237. PMC 2852539
. PMID 20349519. doi:10.1631/jzus.B0900327.
- ^ Sigdel, T. K.; Gao, Y.; He, J.; Wang, A.; Nicora, C. D.; Fillmore, T. L.; Shi, T.; Webb-Robertson, B. J.; Smith, R. D.; Qian, W. J.; Salvatierra, O.; Camp Dg, 2nd; Sarwal, M. M. (jun 2016). „Mining the human urine proteome for monitoring renal transplant injury”. Kidney International. 89 (6): 1244—52. PMC 5221536 . PMID 27165815. doi:10.1016/j.kint.2015.12.049.
- ^ a b v g Albe’ M.(2015): Anche l’urina si ricicla: 10 usi della pipì che non ti aspetti. Green Me.it 2,6,
- ^ a b v Nicolau, Eduardo; Fonseca, José J.; Rodríguez-Martínez, José A.; Richardson, Tra-My Justine; Flynn, Michael; Griebenow, Kai; Cabrera, Carlos R. (2014). „Evaluation of a Urea Bioelectrochemical System for Wastewater Treatment Processes”. ACS Sustainable Chemistry and Engineering. 2 (4): 749—754. doi:10.1021/sc400342x.
- ^ Brash S.(2014): Can human urine replace chemical fertilizers? Modern Farmer, Jan 13,1-9.
- ^ „Use of urine - Resources • SuSanA”. www.susana.org. Pristupljeno 2024-05-27.
Spoljašnje veze
uredi- Zašto definitivno ne bi trebalo da pijete sopstvenu mokraću. (jezik: engleski)
 | Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja). |
