Википедија

Futurizam

Futurizam je italijanski pokret avangardne umetnosti, nastao 1909. godine, koji je slavio dinamičnost modernog sveta. Bio je književnog porekla u svom začetku, ali većina njegovih glavnih predstavnika su bili slikari, a obuhvatao je i skulpturu, arhitekturu, muziku, film i fotografiju. U Italiji se zadržao do 1930-ih, a imao je jak uticaj i u drugim zemljama, posebno u Rusiji. [1] Kubizam je doprineo formiranju italijanskog futurističkog umetničkog stila.[2]

Umberto Bočoni, Ispod pergole
Umberto Bočoni - Jedinstveni oblici kontinuiteta prostora
Primer futurističke arhitekture Antonia Sant Elia

Osnivač futurizma bio je Filipo Tomazo Marineti, koji je pokrenuo pokret manifestom objavljenim na francuskom jeziku u pariskim novinama Figaro, 20. februara 1909. godine. Bombastičnim i zapaljivim jezikom napao je utvrđene vrednosti i tradicije: „Zapalite police biblioteka … poplavite vodom muzeje …”, neke su od njegovih reči, i pozvao na kulturno podmlađivanje Italije pomoću nove umetnosti koja će slaviti tehnologiju, brzinu i „sve druge moderne stvari”.

Doprinos futurizma modernoj umetnosti uredi

Futurizam kao i kubizam se može smatrati jednim od potpokreta u okviru apstraktne umetnosti.[2] Futurizam je zapravo forma kubizma koju su stvorili italijanski slikari, a koji su se našli u Parizu u vreme kada su Brak i Pikaso potresli umetničke krugove svojim novim likovnim poduhvatom, koji je kasnije dobio ime kubizam. Najznačajniji umetnici ovoga pokreta su Umberto Bočoni i Đakomo Bala. Obojica su studirali umetnost u Francuskoj i po povratku u Italiju bili su zaintrigirani naglim napretkom industrije. Zajedno sa pesnikom Filipom Tomazom Marinetijem oformili su jednu idejnu grupu. Svoj likovni izraz su formulisali na bazi modernih mašina, brzini i žestini savremenog života, kao i psihološkom uticaju ovoga fenomena na ljudski mentalitet i aktivnost. Bočoni, Severini i njihovi sledbenici nastojali su da prikažu lepotu modernih mašina pomoću snopova linija i ravni koje na slikarskoj površini stvaraju efekat dinamičnog kretanja i napetosti. Predstavljanje brzog kretanja u likovnoj formi bila je njihova osnovna preokupacija. Takođe su pokušali da interpretiraju savremene socijalne događaje, kao što su pobune, štrajkovi, rat, odnosno sve one koje su smatrali da će biti od uticaja na buduća dešavanja u društvu.

Strastvenost ideja ove grupe nije bila u adekvatnoj razmeri sa njihovim umetničkim doprinosom, jer su oni samo dali energiju pokreta statičnoj geometriji kubizma i ponovo vratili bogatstvo kolorita. Moglo bi se reći da njihovo obraćanje mašinama kao novom tematikom slikarstva, bilo njihov najznačajniji doprinos modernoj umetnosti, jer su time upozorili druge umetnike i publiku na njihov potencijal i prirodu vremena u kojem su živeli.

Istorija futurizma uredi

U vreme kada je Marineti objavio „Manifest futurizma” mnogi u Italiji su delili mišljenje da njihova nacija nije uspela da postane istinski moderna. Tadašnji političi režim na čelu sa premijerom Đovanijem Đoltijem, bio je omražen zbog naglašavanja kompromisa i posredovanja između suprotstavljenih interesa, što je ljutilo one koji su smatrali da država zaostaje u napretku prema modernom društvu. Ipak, u samom manifestu malo je novih ideja, ako ih uopšte i ima, već je najveći deo već bio prisutan u zamršenoj mreži političkih, kulturnih i filozofskih struja s početka prošlog veka. Sam manifest je privukao pažnju zbog svog silovitog govora i zapaljive retorike, ali i zbog veštine kojom je objavljen. Marineti je bio izvrstan medijski manipulator i svoj manifest je objavio ne u nekim opskurnim, već na naslovnoj strani jedne od najprestižnijih novina na svetu, Figaro. Ipak, treba imati u vidu da je bio vrlo bogat i prosto je platio prostor. Futurizam je takođe bio nov kao pokret u tome što je sam odabrao svoje ime i prvo započeo sa idejom, a tek posle je postepeno tražio način da se ona izrazi kroz umetnost.

Marineti u manifestu često ponavlja „mi” mada futuristička grupa nije postojala u vreme kada je objavljen. Ipak, brzo je privukao pristalice, posebno iz grupe slikara sa sedištem u Milanu, kojima je Marineti pomogao da napišu „Manifest futurističkih slikara”, objavljen kao letak u njegovom časopisu „Poezija” u februaru 1910. godine. Napisali su ga Bočoni, Kara i Rusolo, a potpisali Bala (koji je živeo u Rimu) i Severini (koji je u to vreme boravio u Parizu). Ista petorica su potpisali i „Tehnički manifest futurističkog slikarstva” objavljen u aprilu 1910. godine. Iako je prvi slikarski manifest tek nešto više od ponavljanja Marinetijevog, „Tehnički manifest” sugeriše – mada u nejasnim terminima – tok razvoja koji bi futurističko slikarstvo imalo, sa naglaskom na prenošenje kretanja, ili iskustva kretanja, na slikarsko platno: „Gesta koju ćemo reprodukovati na platnu više neće biti jedan fiksni trenutak vremena iz dinamike univerzuma, već prosto sam osećaj dinamičnosti.”

 
Buđenje grada, Umberto Bočoni. 301 × 199 cm, ulje na platnu, MoMA.

U pokušaju da razviju vizuelni jezik kojim bi izrazili svoje preokupacije, futuristički slikari su u početku bili pod uticajem divizionizma, gde su plohe podeljene na male mrlje boje, a koji je bio pogodan za sugerisanje urbanih svetlosnih efekata, ili zamućenja uzrokovanih velikom brzinom kretanja, kao u Bočonijevom „Buđenje grada” (1910–11, Muzej moderne umetnosti u Njujorku). Međutim, 1911. godine, Bočoni i Kara su posetili Marinetija i Severinija u Parizu, gde su ubrzo pali pod uticaj kubizma. Ubrzo posle i sledeći njegove principe, počeli su da koriste fragmentirane plohe i poglede iz više uglova, postižući osećaj pokreta naglašenim i snažnim dijagonalama. Bala je razvio drugačiji pristup za njegovo sugerisanje, imitirajući efekte fotografije sa višestrukom ekspozicijom, gde preklapajuće i zamućene uzastopne slike nastaju u deliću sekunde (ovu fotografsku tehniku je prvi upotrebio Etjen-Žul Marej [Étienne-Jules Marey] 1880-ih). Predmeti futurističkih slikara obično pripadaju kontekstu urbanog života, a neretko poseduju i jedan politički akcenat.

Slike futurista su prvi put prikazane na mešovitoj izložbi u Milanu 1911. godine, a prva samostalna izložba grupe održana je u februaru 1912. godine u galeriji Bernajm-Žan u Parizu. Potom su izlagali u Londonu (galeriji Sakvil), Berlinu (galeriji Storm, gde je mnoga dela kupio jedan privatni kolekcionar), Amsterdamu, Cirihu, Beču i Budimpešti. Marinetijeve spretnne tehnike promocije (podržane njegovim ličnim bogatstvom) obezbedile su da izložba dobije veliki publicitet. Reakcije na dela su bile vrlo pomešane, ali futuristi nikada nisu bili ignorisani. Predgovor za katalog, a koji su potpisali Bala (koji tada nije izlagao), Bočoni, Kara, Rusolo i Severini, zapravo je bio ažurirani manifest u kom se raspravlja o nejasnom principu „linija sila”, kroz koje se objekti stapaju sa okolinom. Njihove ideje Džordž Herd Hamilton je sažeo na sledeći način: „Prema ovom dokumentu želeli su da zbroj vizuelnih i psiholoških utisaka prikažu kao sintezu onoga što je čoveku u sećanju i onoga što on trenutno vidi.”

Iako se neki trendovi ka nastanku futurizma mogu pratiti i pre, za nastanak futurizma smatra se 1909. godina kada je italijanski pesnik Filipo Marineti objavio „Futuristički manifest“ u pariskom listu Le Figaro. U ovom manifestu Marineti je oglasio program u nekoliko tačaka i to su bili ljubav nemira, brzine, poezije, odvažnosti i revolta. Praktično se može prezentovati trijumf čoveka nad prirodom.

1910. izdali su sličan manifest slikari, a 1912. arhitekte.

Futurizam se proširio i u Rusiju, gde je postao veoma popularan i pomogao razvoj dva srodna ruska pravca, egofuturizma i kubofuturizma.

Ideološki futurizam je bio nejedinstven i njemu su se priključile sve političke grupe. Oko 1921. Marineti se sprijateljio sa Musolinijem, a na kongresu futurista iz 1924. godine zvanično se priklonio fašizmu.

Film uredi

Kada je intervjuisana o svom omiljenom filmu svih vremena,[3] poznata filmska kritičarka Polin Kejl izjavila je da je reditelj Dimitri Kirsanov u svom nemom eksperimentalnom filmu Menilmontant „razvio tehniku koja sugeriše pokret poznat u slikarstvu kao futurizam“.[4]

Tajis (Thaïs), u režiji Antona Đulija Bragagija (1917),[5][6][7] jedino je preživelo delo italijanskog futurističkog bioskopa 1910-ih do danas (35 minuta od originalnih 70 minuta).[8]

Svetski književnici uredi

Slikarstvo uredi

Futurizam je bio u ovoj oblasti jako sličan kubizmu i cilj je bio dobiti sliku u pokretu - predstaviti na slici pokret i kroz ove težnje se dolazilo do apstrakcije. Najvažniji predstavnici bili su:

Reference uredi

  1. ^ The 20th-Century art book (Reprinted. izd.). dsdLondon: Phaidon Press. 2001. ISBN 978-0714835426. 
  2. ^ a b Arnason; Harvard, H.; Mansfield, Elizabeth (decembar 2012). History of Modern Art: Painting, Sculpture, Architecture, Photography (Seventh izd.). Pearson. str. 189. ISBN 978-0205259472. 
  3. ^ Barra, Allen (20 November 2002). "Afterglow: A Last Conversation With Pauline Kael" by Francis Davis Arhivirano 2009-01-20 na sajtu Wayback Machine, Salon.com. Retrieved on 2008-10-19
  4. ^ Ebert, Roger. „Pauline Kael's favorite film”. Rogerebert.com. Pristupljeno 13. 1. 2018. 
  5. ^ Review, synopsis and link to watch the film: „A cinema history”. Pristupljeno 5. 6. 2014. 
  6. ^ Paulicelli, Eugenia (2016). Italian Style: Fashion & Film from Early Cinema to the Digital Age. New York, New York: Bloomsbury Publishing. str. 23. ISBN 978-1-62356-661-6. 
  7. ^ Marcus, Millicent (1996). „Anton Giulio Bragaglia's "Thaïs"; or, The Death of the Diva + The Rise of the Scenoplastica = The Birth of Futurist Cinema”. South Central Review. 13 (2/3): 63—81. JSTOR 3190372. doi:10.2307/3190372. 
  8. ^ 30 Essential Films for an Introduction to Italian Cinema « Taste of Cinema

Literatura uredi

  • The 20th-Century art book (Reprinted. izd.). dsdLondon: Phaidon Press. 2001. ISBN 978-0714835426. 
  • H. W. Janson, Istorija umetnosti, Beograd 1962.
  • Đina Piskel, Opšta istorija umetnosti, Beograd 1972.
  • Markus Steigman/ René Zey - Lexikon der Modernen Kunst Tehniken und Stile Hamburg 2002.
  • Dejiny umenia, Michael V, Altpatov, Martin 1976
  • Umění, Hendrik Willem van Lon, Praha 1939.
  • Enciklopedija likovnih umjetnosti, L.Z. FNRJ, Zagreb 1969.
  • Mala enciklopedija Prosveta, Beograd, 1959.
  • Svet umenia, IKAR, Bratislava 2002.
  • Spozname umenie R. Dickensova a M. Griffildova, B. Bystrica 2004.
  • Dejiny umenia, Mladé letá Bratislava 2001.
  • Svetové dejiny umenia, B.F. Groslier, Larusse, Praha 1996.
  • Coen, Ester (1988). Umberto Boccioni. New York: The Metropolitan Museum of Art. ISBN 9780870995224. 
  • Conversi, Daniele 2009 "Art, Nationalism and War: Political Futurism in Italy (1909–1944)", Sociology Compass, 3/1 (2009): 92–117.
  • D'Orsi Angelo 2009 'Il Futurismo tra cultura e politica. Reazione o rivoluzione?'. Editore: Salerno
  • Gentile, Emilo (2003). The Struggle for Modernity: Nationalism, Futurism, and Fascism. Praeger Publishers. ISBN 978-0-275-97692-7. 
  • I poeti futuristi, dir. by M. Albertazzi, w. essay of G. Wallace and M. Pieri, Trento, La Finestra editrice. Altomare, Libero (2004). I poeti futuristi: Libero Altomare, Mario Bétuda, Paolo Buzzi, Enrico Cardile, Giuseppe Carieri, Enrico Cavacchioli, Auro d'Aba, Luciano Folgore, Corrado Govoni, G. Manzella-Frontini, F.T. Marinetti, Armando Mazza e Aldo Palazzeschi. La finestra. ISBN 978-88-88097-82-4. 
  • John Rodker (1927). The future of futurism. New York: E.P. Dutton & company.
  • Lawrence Rainey, Christine Poggi, and Laura Wittman, ur. (2009). Futurism: An Anthology. Yale. ISBN 9780300088755. .
  • Futurism & Sport Design, edited by M. Mancin, Montebelluna-Cornuda, Antiga Edizioni. Mancin, Marco; Durante, Valentina (2006). Futurismo & Sport Design. Ediz. Italiana e inglese. Antiga Edizioni. ISBN 978-88-88997-29-2. 
  • Manifesto of Futurist Musicians by Francesco Balilla Pratella
  • Donatella Chiancone-Schneider (editor) "Zukunftsmusik oder Schnee von gestern? Interdisziplinarität, Internationalität und Aktualität des Futurismus", Cologne 2010 Congress papers
  • Berghaus, Gunter, Futurism and the technological imagination, Rodopi. Berghaus, Günter (2009). Futurism and the Technological Imagination. Rodopi. ISBN 978-9042027473. 
  • Berghaus, Gunter, International Yearbook of Futurism Studies, De Gruyter.
  • G. Aristarco, Teoria futurista e film d'avanguardia, ne «La Biennale di Venezia» n. 36/37 Luglio- Dicembre, Venezia, 1959
  • A. Bernardini, Cinema muto italiano, 3 vol., Laterza, Bari-Roma, 1980/81
  • R. Campari, Il fantasma del bello: iconologia del cinema italiano, Marsilio, Venezia, 1994
  • G. Lista, Cinema e fotografia futurista, Skira, Milano, 2001
  • M. Macola, Prima mostra di scenotecnica futurista, in «Il Secolo XIX», Genova, 11 febbraio 1933
  • F. T. Marinetti, Anton Giulio Bragaglia, in «Futurismo», n. 9, 6 novembre 1931
  • C. Tisdall e A. Bozzolla, Futurismo, Skira, Milano, 2003
  • M. Verdone, Cinema e letteratura del futurismo, Manfrini, Calliano, Trento, 1990

Spoljašnje veze uredi

 
Futurizam na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Футуризам&oldid=27548332”