Википедија

Hajnrih Šenker

Heinrich Schenker (1868-1935), аустријски музиколог

Hajnrih Šenker (nem. Heinrich Schenker; 19. jun 1868 – 14. januar 1935) je bio austrijski muzički teoretičar rođen u Galiciji čiji su spisi imali dubok uticaj na kasniju muzičku analizu. Njegov pristup, koji se sada naziva Šenkerova analiza, najpotpunije je objašnjen u tri toma pod naslovom Nove muzičke teorije i fantazije (nem. Neue musikalische Theorien und Phantasien) koja je uključivala Harmoniju (1906), Kontrapunkt (1910; 1922) i Slobodnu kompoziciju (1935).

Hajnrih Šenker
Šenker 1912.
Lični podaci
Datum rođenja(1868-06-19)19. jun 1868.
Mesto rođenjaVišnjivčik
Datum smrti14. januar 1935.(1935-01-14) (66 god.)
Mesto smrtiBeč

Rođen u Višnjivčiku, u Galiciji, studirao je pravo na Univerzitetu u Beču i muziku na današnjem Univerzitetu za muziku i scenske umetnosti u Beču, gde su njegovi nastavnici bili Franc Kren, Ernst Ludvig, Anton Brukner i Johan Nepomuk Fuks. Uprkos diplomi prava, prvenstveno se fokusirao na muzičku karijeru uz delimične uspehe kao kompozitor, dirigent i korepetitor. Od 20. veka pa nadalje, Šenker je sve više usmeravao svoje napore ka teoriji muzike, razvijajući sistemski pristup za analizu osnovnog melodijskog i harmonskog materijala tonske muzike. Njegove teorije su predložile prisustvo fundamentalnih struktura (Urzac - Ursatz) koje se pojavljuju u pozadini (Hintergrund - Hintergrund) kompozicija, koje je ilustrovao raznim novim specijalizovanim terminima i metodama notacije.

Šenkerovi stavovi o rasnim pitanjima su bili pod lupom i kritikama u 21. veku.[1] [2]

Rane godine i obrazovanje

uredi

Hajnrih Šenker je rođen u jevrejskoj porodici od oca Johana Šenkera i majke Julije (rođene Mosler).[3] Šenkerov otac je bio lekar kome je bilo dozvoljeno da se naseli u Višnjivčiku, selu od samo 1.759 stanovnika, prema popisu iz 1869. godine.[4]

Šenker je bio peto od šestoro dece: Markus (navodno umro 1880. u Lembergu); Rebeka (navodno umrla 1889. u Gradišci); Vilhelm, lekar; Šifr; i Moric (Mojsije), rođen 31. avgusta 1874.[5] [6] Postoji malo dokumentacije o Šenkerovom detinjstvu.[5] Sam Šenker nije rekao ništa o svom srednjoškolskom obrazovanju. Njegovi muzički instinkti mora da su bili otkriveni u ranoj mladosti, jer je otišao u Lemberg (današnji Lavov) gde je učio kod Karla Mikulija, a zatim nastavio studije u Berežaniju.[5]

Šenker je dobio stipendiju da se preseli u Beč. Dokumenti na Univerzitetu u Beču pokazuju ga na spisku na početku sezone 1884/85, gde je diplomirao pravo.[5] Pored studija na Univerzitetu u Beču, bio je upisan na Konzervatorijum društva ljubitelja muzike u Beču (nem. Konservatorium of the Gesellschaft der Musikfreunde - danas Univerzitet za muziku i scenske umetnosti) od 1887. do 1890.[7] Njegovi rezultati prijemnog ispita. ukazuju da je u početku studirao kompoziciju kod Franca Krena i klavir kod Ernsta Ludviga.[7] Drugi dokumenti ukazuju na to da je Šenker prve godine diplomirao harmoniju kod Antona Bruknera.[7] Šenkerov otac je umro 1887.[8] ostavivši porodicu u bedi.

Karl Fleš, takođe na Konzervatorijumu, opisao je Šenkera kao studenta „koji je izgledao prilično gladan a koji je opet bio daleko iznad nas ostalih ... Bio je to Hajnrih Šenker, koji je kasnije postao veoma cenjen zbog svojih originalnih muzičkih teorija i njegove sveobuhvatne muzikologije, praktične i teorijske.“[9]

Šenkerova negativna osećanja prema Brukneru otkrivena su u citatu u njegovoj Harmoniji, u kojem je izjavio da „Ako učitelj nije u stanju da objasni svoje stavove..., Student ... može biti zadovoljan što ne razume predloženu doktrinu ... Učitelj skladno zatvara svoje časove; zatvara svoje časove u kontrapunktu, završava ih na svoj način; ali nije učinjen ni prvi korak ka umetnosti.“[10] U fusnoti se dodaje: „Moj učitelj, kompozitor visokog ugleda [Brukner, očigledno], je u takvim prilikama govorio: Priča se gospodo da je takvo pravilo, no ja naravno, tako ne bih napisao (u žargonu nem. Segn's, mein' Herrn, dass ist die Regl, i schreib' natirli not a so).[11] U prvom tomu Kontrapunkta, Šenker navodi primere iz Bruknerovih dela kao primere loše konstruisanih.[12] Šenker je imao lepo mišljenje o Ernstu Ludvigu.[13] Kada je video neke od Šenkerovih muzičkih kompozicija, Ludvig ih je preporučio pijanisti Julijusu Epštajnu.[13] Ludvig je slao studente da uče kod Šenkera, i puno je cenio njegova dela Nastava Harmonije i Kontrapunkt.[14]

Karijera kompozitora i izvođača

uredi

Nakon što je diplomirao prava na Univerzitetu u Beču, Šenker se u potpunosti posvetio muzici. Njegova prva velika prilika došla je sa Maksimilijanom Hardenom, koji je objavio svoje najranije spise.[15] Usledile su publikacije u drugim časopisima. Preživela pisma u Šenkerovoj arhivi sugerišu da tokom školovanja Šenker nije imao nikakve prihode i da je preživljavao isključivo od poklona i pomoći svojih simpatizera.[16] Tu praksu je nastavio i nakon diplomiranja. Šenker je posvetio svoje Izume op. 5 Ireni Gredener (devojačko prezime Majerhofer). Nakon njene smrti (9. avgusta 1923), on se u svom dnevniku priseća da je u njenoj kući uspeo da pronađe sebe i ostvari svoj budući poziv.[17] U ovom trenutku svoje karijere, Šenker je sebe video pre svega kao kompozitora i pokušao je da se dodvori radi promocije svojih kompozicija. Nekoliko pisama svedoči o njegovim susretima sa Eduardom Hanslikom.[18]

Do 1900. Šenker je aktivno pokušavao da promoviše svoje muzičke kompozicije, o čemu svedoči prepiska sa Ignjacom Brulom, Karlom Goldmarkom, Eugenom d'Alberom i Feručijem Buzonijem.[19] Njegov op. 1 nosi posvetu Julijusu Epštajnu, op. 2 posvećena je Feručiju Buzoniju, op. 4 je posvećen Eugenu d'Alberu. D'Alber je obećao da će svirati neka od Šenkerovih dela, a Buzoni je bio posebno oduševljen Fantazijom, op. 2.[20] Prepiska pokazuje da je Šenker bio u kontaktu sa Maksom Kalbekom. O sličnom pokroviteljstvu svedoči i posveta na Sirijskim igrama (bez broja opusa), posvećena baronu Alfonsu de Rotšildu. Na Buzonijevo insistiranje, plesove je orkestrirao Arnold Šenberg, a svirao ih je 5. juna 1903. ansambl pod vođstvom Buzonija.[21]

Objavljivanje Šenkerovog Vorubera op. 7, br. 3, svedoči o prijateljstvu između kompozitora i dirigenta organizacije, Karla Lafita.[21] [22]

U poslednjoj deceniji 19. veka, Šenker je bio aktivan i na koncertnoj sceni. Nije držao solo koncerte, ali je učestvovao kao korepetitor ili učesnik u kamernoj muzici, povremeno stvarajući svoja dela.[23] Postoje izvedbe koji pokazuju da je Šenker pratio virtuoza na francuskoj horni Luja Savarta u Šenkerovoj Serenadi za Valdhorn 5. novembra 1893. (u sali bečke berze) i 5. marta 1894. (u Bezendorfer sali). Šenker je takođe bio korepetitor pevača Johana Mešarta na turneji koju je organizovao Ludvig Grunfeld. Ova turneja je omogućila Šenkeru da odsvira sopstvene komade, odnosno Fantaziju op. 2 i Alegreto graciozo iz op. 4, br. 2.[21] Šenker je takođe povremeno pratio bas pevača Eduarda Gertnera, a Gertner je izveo Šenkerovu pesmu "Mirno more" op. 6, br. 3 (nem. Meeresstille) i Pozdrav cveću (nem. Blumengruß) na koncertu u Bezendorfer sali (nem. Bösendorfersaal) 19. januara 1895. Na Gertnerovom koncertu 26. januara 1900. godine, Šenker i Moric Violin su izveli premijeru Sirijskih igara 1. decembra 1900. Gertner je, u pratnji Aleksandra fon Zemlinskog, otpevao Šenkerovu Uspavanku, op. 3 br. 2 (nem. Wiegenlied) i 13. marta 1902. Gertner je pevao Završetak, op. 3, br. 4 (nem. Ausklang), a 26. januara 1905. u Bezendorfer sali), Gertner je pevao op. 6, br. 1 i 2.[21]

Godine 1897, Šenker je otišao na turneju da bi podneo izveštaje o učinku sa raznih mesta. Bio je razočaran velikim delom nove muzike koju je čuo i dokumentovao je u recenzijama koje je napisao. [24]

Karijera muzikološkog teoretičara

uredi

Pošto nije uspeo da stekne priznanje kao kompozitor, dirigent i korepetitor, do 1900. je sve više pomerao fokus na probleme muzičke dorade i teorije muzike. Prema Federhoferu, kompozitorska aktivnost za Šenkera nije bila sredstvo za postizanje cilja, već pedagoška, put ka razumevanju želja kompozitora.[25] Vremenom je Šenker uvideo kako tradicionalno shvatanje muzike nestaje i smatrao je neophodnim da revidira pedagogiju muzikološke teorije i ukloni kasnije uređivačke dodatke iz muzičkih tekstova.[25] Već u svom članku iz 1895. „Duh muzičke tehnike“ (nem. Der Geist der musikalischen Technik),[26] govorio je o falsifikovanju savremenih muzičkih izdanja klasičnih kompozitora.[24]

Već sa svojom prvom publikacijom, „Prilog proučavanju ornamentike“, Šenker je shvatio da će njegov teorijski rad biti dugotrajno istraživanje.[25] Kada je pokušao da objavi svoju Harmoniju (prvi deo njegove Nove muzičke teorije i fantazije) prvi izdavač je to odbio, ali se drugi izdavač predomislio nakon D'Alberove intervencije, pa je anonimno objavio Harmoniju sa novcem Alfonsa de Rotšilda.[27]

Šenker se nadao da će njegova monografija o Betovenovoj 9. simfoniji (objavljena 1912.) imati razotkrivajući efekat, ali je verovao da će prijem knjige biti pomućen zbog lošeg teorijskog obrazovanja muzičara i muzičke publike.[28] Kako je nastavio da radi na svojoj Novoj muzičkoj teoriji i fantazijama, istraživački rad i obaveze su narasli.

Između 1913. i 1921. Šenker je izdao objašnjenje četiri od poslednjih pet Betovenovih sonata. Dok je ispitivao Betovenovu sonatu, op. 109 Šenker pomenuo kako je to delo inspirisano Ernstom Rudorfom i Jozefom Joakimom.[29] Godine 1912, Šenker je pisao Emilu Hercku o „senzacionalnim novim promenama“ koje će ugraditi u svoje novo izdanje Betovenove op. 109, nakon što je pregledao autogram, revidiranu Betovenovu kopiju, originalno izdanje i druga kasnija izdanja.[29] Federhofer pripisuje Šenkeru zasluge za pokretanje modernog pokreta urteksta koji ispituje više autentičnih izvora.[30]

Šenkerova dela su predstavljala politički izazov za njegove izdavače: iako su izdavači gradili svoju reputaciju kao promotera savremene muzike, moglo bi biti politički neprijatno da se jedan od njihovih autora (Šenker) svrsta protiv njihove glavne klijentele.[31]

Počevši od objavljivanja Tonvila 1921. godine, na svim Šenkerovim objavljenim delima pojavljuje se latinski moto: Semper idem sed non eodem modo („uvek isti, ali ne uvek na isti način“). Vilijam Pastil je predložio da se ovo zasniva na stihu u Avgustinovim Ispovestima, knjiga 8, poglavlje 3: nam tu semper idem, quia ea quae non-semper nec eodem modo sunt eodem modo semper nosti omnia („Za tebe [su] uvek ista stvar, jer na isti način poznaješ sve one stvari koje nisu iste niti na isti način“).[32] Vilijam Helmke je dodao da bi to takođe moglo biti zasnovano na odlomku iz Irenejevog Adversus Haereses (Protiv jeresi): sine initio et sine fine, vere et semper idem et eodem modo se habens solus est Deus („Bez početka i bez kraja, samo Bog nastavlja istinski i uvek isto i na isti način“).[33]

Različiti pasusi u izdanjima Tonvila morali su biti uklonjeni jer je izdavač Hercka smatrao da su previše politički i socijalno osetljivi [34] Šenker je podsetio na sukob sa Herckom, gde je Hercka zauzeo „pacifistički stav prema međunarodnim odnosima, kosmopolitskim, demokratskim uverenjima, radeći na kompromisima“.[34] Vremenom je Šenkerov stav prema Hercki i njegovoj izdavačkoj kući porastao od neslaganja do neprijateljstva, optužujući izdavačku kuću da ne čini dovoljno da promoviše njegov rad i optužujući ih da mu ne plaćaju odgovarajući honorar.[35]

Već se divio svom učeniku Hansu Vajseu što je otišao iz Beča u Minhen, a takođe je pozitivno ocenio želju svojih drugih studenata da se presele u Nemačku.[36] Godine 1931, Hans Vajse je otišao u Njujork, gde je sa svojim štićenikom Feliksom Zalcerom uspostavio Šenkerijansku analizu kao osnovni nastavni plan i program na Muzičkoj školi Manes. Vilhelm Furtvengler je pozvao Karla Štraubea da vidi da li bi Šenker mogao da predaje u Minhenu.[36] Ali Šenker nikada nije napustio Beč i nije mogao da dobije poziciju negde drugde, delom zbog svojih beskompromisnih stavova.[37]

Šenkerov lični život bio je zaokupljen brakom sa Žanet Kornfeld (rođenom Šif). Poznavao ju je od 1907. godine, ali je mogao da se oženi tek nakon što je njen prvi muž pristao na razvod. Šenker se oženio sa Žanet 10. novembra 1919.[38] Njoj je posvetio Slobodnu kompoziciju, svoje poslednje delo. Nisu imali dece.

Šenker je takođe mogao da računa na pokroviteljstvo grupe pristalica. Pored Alfonsa de Rotšilda, tu su bili Sofi Dojč, Angi Elijas, Vilhelm Furtvengler, industrijalac po imenu Kuner, i Anton van Hoboken. Dojč, Elijas i Hoboken bili su u njegovom neposrednom krugu učenika. Dojč, koji je umro u sanatorijumu 1917., ostavio je nasledstvo koje je omogućilo Šenkeru da objavi drugi tom svoje knjige o kontrapunktu (1922).[39] Ostala sredstva su došla od Roberta Brinauera, jednog od Šenkerovih učenika i vlasnika firme za proizvodnju čokolade.[39] Hoboken je bio odgovoran i za plaćanje izdavanja 2. toma knjige Remek delo (nem. Das Meisterwerk) i Slobodna Kompozicija (engl. Free Composition).[40]

Furtvengler se konsultovao sa Šenkerom još dok je bio njegov student.[39] U pismu Alfonsu de Rotšildu, Šenker je napisao da je Furtvenglerovo interesovanje najpre izazvala Šenkerova monografija o Betovenovoj 9. simfoniji i da od tada:

Za sve godine, nikada nije propustio da me poseti, provede sate sa mnom i svašta od mene nauči. Za sebe kaže da je jedan od mojih učenika i to me ispunjava ne malim ponosom.[41]

Godine 1908. Šenker se nadao imenovanju na bečku Akademiju za Muziku i scensku umetnost (nem. Akademie für Musik und darstellende Kunst).[42] Međutim, sukob između njegovih uverenja i potrebe za kompromisom zbog rada u okviru akademskog sistema na kraju je osujetio tu priliku.[43] Čak i krajem 1932–1933, Furtvengler je pokušao da interveniše kod Ludviga Karpata da dobije poziciju za Šenkera, ali bezuspešno.[44]

Šenker nikada nije predavao u školi, ali je najčešće predavao u svojoj kući za klavirom. Cilj njegovog podučavanja bio je sticanje sveobuhvatnog muzičkog obrazovanja isprepletenog sa umetnošću izvođenja, pošto su one bile zavisne jedna od druge. Razumevanje umetničkog dela bio je predmet i svrha njegovog učenja, gde su teorija i praksa bile u neraskidivom jedinstvu.[45]

Oboljevanje i smrt

uredi
 
Grob Hajnriha Šenkera u jevrejskom delu Središnjeg groblja u Beču

U kasnijim godinama Šenker se žalio na umor.[40] On i Žanet su provodili leta obično u tirolskim planinama, najčešće u gradu Galtur.[45] U svojoj prepisci sa Viktorom Hamerom, Šenker je otkrio da je bio veoma kratkovid što ga je sprečilo da bolje razume slikarstvo.[45] Pored toga, patio je od gušavosti i gojaznosti, zbog čega mu je odobreno trajno oslobađanje od služenja vojnog roka.[45] Već 1914. godine dijagnostikovan mu je dijabetes.

Čak i pred kraj života, Šenker je vredno radio. Radio je korekcije za Slobodnu kompoziciju od 16. do 23. decembra 1934. godine. Negativno je komentarisao radio emisiju od 30. decembra 1934. godine, ali je potom čuo Slepog miša Johana Štrausa u izvedbi Bečke državne opere i proglasio je „najbriljantnijim izvođenjem“.[46] Na lekarskom pregledu od 4. januara 1935. dobio je nepovoljan izveštaj, primećujući simptome uključujući oticanje stopala i ekstremnu žeđ. Odveden je u sanatorijum na terapiju insulinom.[46]

Žanet je zabeležila Šenkerove poslednje trenutke u svom dnevniku:

Iznutra u laganoj omamljenosti čula sam ga kako govori „... Od..." "Od čega?" Kažem ja, „još ćemo biti zajedno“ – i ja se iznenadim, jer nisam razumela. On je nastavio: „od... od Stradanja po Mateju nešto mi je palo na pamet..." Ovo su bile poslednje reči mog voljenog.[46]

Šenker je umro 14. januara 1935. godine, uzrok smrti je naveden kao dijabetes i arterioskleroza. Sahranjen je 17. januara u Središnjem bečkom groblju, kapija 4, grupa 3, serija 4, broj 8.[47] Natpis na njegovom grobu glasi: „Ovde leži onaj koji je ispitao i otkrio zakone koji se tiču duše muzike kao niko drugi pre njega" (nem. Hier ruht, der die Seele der Musik vernommen, ihre Gesetze im Sinne der Großen verkündet wie Keiner vor ihm).

Žanet Šenker je posle anšlusa ostala u Beču. Dva puta je spasavana od nacista pre nego što je uhapšena i transportovana 29. juna 1942. godine. Umrla je u Terezijenštatu 8. januara 1945. [48]

Šenkerovi pogledi na rasu

uredi

Šenkerovi stavovi o rasi izazvali su kontroverze još za njegovog života[49] [50] [51] [52] i izazvali su sve veću pažnju u 21. veku.[53] [54] Američki muzički teoretičar Filip Juel tvrdio je da je Šenker verovao da su crnci nesposobni za samoupravu i da se protivio mešovitim brakovima na osnovu „mongrelizacije“.[55] Juel je dalje smatrao da su Šenkerove stavove o ovim pitanjima „izbelili“ akademski teoretičari muzike kasnog dvadesetog veka.[56] Drugi su, međutim, među njima i profesor teorije muzike Timoti L. Džekson, odgovorili da su ove interpretacije zasnovane na pogrešnim prevodima, pogrešnim tumačenjima i propustima, i da je Šenker u stvari bio kritičar rasističkih teorija, posmatrajući ih kao pseudonaučne.[57]

Juelovu publikaciju je takođe kritikovao lingvista i profesor istorije muzike na Univerzitetu Kolumbija Džon Mekvorter, koji je rekao da je „[Šenker] bio genije – i takođe otvoreni rasista koji je opširno pisao o svojim osećanjima o tome beskompromisnim jezikom“. ali je tvrdio: „Ako je Juelova tvrdnja da je muzika rasistička kada uključuje hijerarhijske odnose između elemenata, onda se moramo zapitati gde to stavlja veliki deo muzike koju stvaraju nebelci. Možda je još važnije pitanje: kakve veze ovi hijerarhijski odnosi u muzičkoj strukturi imaju sa ljudskom patnjom?" [58]

Kofi Agavu, profesor na Gradskom univerzitetu u Njujorku, je napisao:

„Ako neko tvrdi da je hijerarhijsko mišljenje koje leži u srži Šenkerijanske teorije belo i rasističko, šta treba reći o činjenici da su i u zapadnoj Africi načini hijerarhijskog mišljenja izraženi i funkcionalno neophodni za razumevanje mnogih ekspresivnih struktura, muzičkih i nemuzičkih? Najgora posledica zahtevanja tehničkih procedura za 'belinu' je poricanje postojanja zajedničkih načina postupanja, i zapravo nalaženje našem hipotetičkom zapadnoafričkom teoretičaru da traži nešto drugačije, novi princip utemeljenja, bolje ako je usidren u nehijerarhiji, u nečemu jedinstvenom svojem, nečemu 'crnom'. Domen crnine je tako definisan u njegovom neukrštanju sa belinom. Ne vidim kako takva strategija može osnažiti crne naučnike.[59]

Bibliografija

uredi

Teorijski spisi

uredi
  • Ein Beitrag zu Ornamentik. Vienna: Universal Edition, 1904. Revised 1908.
    • Prevod na srpski: „Prilog proučavanju ornamentike“
  • Harmonielehre. Neue Musikalische Theorien und Phantasien part 1. Stuttgart: J. G. Cotta, 1906.
    • Prevod na srpski: Nastava harmonje. Nove muzikološke teorije i fantzije, deo prvi.
  • Kontrapunkt, vol. 1. Neue Musikalische Theorien und Phantasien part 2.
    • Prevod na srpski: Kontrapunkt, tom prvi. Nove muzikološke teorije i fantzije, deo drugi.
  • Beethovens neunte Sinfonie: eine Darstellung des musikalischen Inhaltes unter fortlaufender Berücksichtigung auch des Vortrages unter der Literatur. Vienna: Universal Edition, 1912.
    • Prevod na srpski: Betovenova deveta simfonija: prikaz muzičkog sadržaja, uz komentare i literaturu.
  • Kontrapunkt, vol. 2. Neue Musikalische Theorien und Phantasien part 2.2.
    • Prevod na srpski: Kontrapunkt, tom drugi. Nove muzikološke teorije i fantzije, deo 2.2.
  • Der Tonwille: Flugblätter zum Zeugnis unwandelbarer Gesetze der Tonkunst einer neuen Jugend dargebracht. Vienna: Tonwille-Flugblätterverlag.
    • broj 1: 1921.
    • broj 2: 1922.
    • broj 3: 1922.
    • broj 4: 1923.
    • broj 5: 1923.
    • broj 6: 1923.
    • broj 7: januar–mart 1924. godine.
    • broj 8/9: april–septembar 1924. godine
    • broj 10: oktobar 1924. godine.
      • Prevod na srpski: Tonvile: Leci koji omladini svedoče o nepromenljivim zakonima muzičke umetnosti.
  • Das Meisterwerk in der Musik
    • Godišnjak br. 1. Minhen: Drei Masken Verlag, 1925.
    • Godišnjak br. 2. Minhen: Drei Masken Verlag, 1926.
    • Godišnjak br. 3. Minhen: Drei Masken Verlag, 1930.
      • Prevod na srpski: Majstorsko delo u muzici: Godišnjak.
  • Fünf Urlinie-Tafeln.
    • Prevod na srpski: Pet grafičkih muzičkih analiza.
  • Der freie Satz. Neue Musikalische Theorien und Phantasien part 3. Vienna: Universal Edition, 1935.
    • Prevod na srpski 2. izdanja (1954): Slobodna kompozicija: tom treći, Nove muzičke teorije i fantazije.

Izdanja sa ili bez tekstova objašnjenja

uredi
  • Bach, Carl Philipp Emanuel. Klavierwerke. Neue kritische Ausgabe von Heinrich Schenker. Vienna: Universal Edition, 1902.
  • Handel, Georg Frideric. Zwolf Orgel-Concerte fur Klavier zu 4 Handen bearbeitet von Heinrich Schenker. Vienna: Universal Edition, 1904.
  • Bach, Johann Sebastian. Chromatische Phantasie und Fugue, Erläuterungsausgabe. Vienna: Universal Edition, 1909.
  • Beethoven, Ludwig van. Die letzten fünf Sonaten von Beethoven. Erläuterungsausgabe der Sonate A-Dur, op. 109. Kritische Edition mit Einführung und Erläuterung. Vienna: Universal Edition, 1913.
  • Beethoven, Ludwig van. Die letzten fünf Sonaten von Beethoven. Erläuterungsausgabe der Sonate A-Dur, op. 110. kritische Ausgabe mit Einführung und Erläuterung. Vienna: Universal Edition, 1914.
  • Beethoven, Ludwig van. Die letzten fünf Sonaten von Beethoven. Erläuterungsausgabe der Sonate A-Dur, op. 111. kritische Ausgabe mit Einführung und Erläuterung. Vienna: Universal Edition, 1916.
  • Beethoven, Ludwig van. Die letzten fünf Sonaten von Beethoven. Erläuterungsausgabe der Sonate A-Dur, op. 101. kritische Ausgabe mit Einführung und Erläuterung. Vienna: Universal Edition, 1921.
  • Beethoven, Ludwig van. Sonate Op. 27, Nr. 2 (Die sogenannte Mondscheinsonate) mit 3 Skizzenblättern des Meisters. Vienna: Universal Edition, 1921.
  • Beethoven, Ludwig van. Klaviersonaten, nach den Autographen rekonstruiert von Heinrich Schenker. Vienna: Universal Edition, 1928.
  • Johannes Brahms, Oktaven und Quinten u. A., aus dem Nachlass herausgegeben und erläutert. Vienna: Universal Edition, 1933.

Neteorijski članci, prikazi i eseji

uredi
  • "Johannes Brahms. Fünf Lieder für eine Singstimme mit Pianoforte, Op. 107", Musikalisches Wochenblatt, Jahrgang 22 (1891), pp. 514–517.
  • "Hermann Grädener. Quintett No. 2, Cmoll für Pianoforte, zwei Violinen, Viola und Violoncell, Op. 19", Musikalisches Wochenblatt, Jahrgang 23 (1892), pp. 214–216.
  • "Johannes Brahms. Fünf Gesänge für gemischten Chor a cappella, Op. 104", Musikalisches Wochenblatt, Jahrgang 23 (1892), pp. 409–412, 425, 437.
  • "Mascagni in Wien", Die Zukunft, Band 1 (1892), pp. 137–139.
  • "Eine jung-italienische Schule?", Die Zukunft, Band 1 (1892), pp. 460–462.
  • "Mascagnis "Rantzau, Die Zukunft, Band 2 (1893), pp.280–284.
  • "Anton Bruckner. Psalm 150 für Chor, Soli und Orchester". Musikalisches Wochenblatt, Jahrgang 24 (1893), pp. 159ff.
  • "Ein Gruß an Johannes Brahms. Zu seinem 60. Geburtstag, 7. Mai 1893", Die Zukunft, Band 3 (1893), p. 279.
  • "Notizen zu Verdis Falstaff", Die Zukunft, Band 3 (1893), pp. 474–476.
  • "Friedrich Smetana", Die Zukunft, Band 4 (1893), pp. 37–40.
  • "Der Sonzogno-Markt in Wien", Die Zukunft, Band 4 (1893), pp. 282ff.
  • "Anton Bruckner", Die Zukunft, Band 5 (1893), pp. 135–137.
  • "Die Musik von heute. (Neue Variationen über ein altes Thema.)" Neue Revue, Jahrgang 5, Band 1 (1894), pp. 87ff.
  • "Johannes Brahms. Phantasien für Pianoforte, Op. 116", Musikalisches Wochenblatt, Jahrgang 25 (1894), pp. 37ff.
  • "Ruggiero Leoncavallo", Die Zukunft, Band 6 (1894), pp. 138–140.
  • "Ondficek – Popper – Door", Neue Revue, Jahrgang 5, Band 1 (1894), pp. 278–280.
  • "Im Wiener Konservatorium – Johann Nepomuk Fuchs", Neue Revue, Jahrgang 5, Band 1 (1894), p. 318.
  • "Smetana's 'Kuß' (Zur ersten Aufführung in der Hofoper)", Neue Revue, Jahrgang 5, Band 1 (1894), pp. 34–50.
  • "Hofoper – Smetana's 'Kuß, Neue Revue, Jahrgang 5, Band 1 (1894), p. 375.
  • "Theater an der Wien – Adolphe Adam, Jacques Offenbach, Vilem Blodek", Neue Revue, Jahrgang 5, Band 2 (1894), p. 377.
  • "Hofoperntheater – Ferdinand Hummel, Mara", Neue Revue, Jahrgang 5, Band 2 (1894), pp. 475–76.
  • "Konzertdirigenten", Die Zukunft, Band 7 (1894), pp. 88–92.
  • "Anton Rubinstein", Neue Revue, Jahrgang 5, Band 1 (1894), pp. 566ff.
  • "Verdis Falstaff", Die Zukunft, Band 7 (1894), pp. 230–233.
  • "Zum Jubiläum der Hofoper", Neue Revue, Jahrgang 5, Band 1 (1894), pp. 754–756.
  • "Tantiemen für Instrumentalkomponisten?", Die Zukunft, Band 7 (1894), pp. 477–479.
  • "Das Hören in der Musik", Neue Revue, Jahrgang 5, Band 2 (1894), pp. 115–121.
  • "Anton Rubinstein", Die Zukunft, Band 8 (1894), pp. 326–329.
  • "Aus dem Leben Smetana's. (Ein Besuch bei Fr. Smetana's Witwe.)", Neues Wiener Tagblatt, Jahrgang 28 (1894), no. 245, 6 September.
  • "Eugen d' Albert", Die Zukunft, Band 9 (1894), p. 33–36.
  • "Volksmusik in Wien", Neue Revue, Jahrgang 5, Band 2, (1894), p. 516–521.
  • "Deutsch-Oesterreichischer Musikverkehr", Die Zukunft, Band 11 (1895), p. 182–185.
  • "Der Geist der musikalischen Technik", Musikalisches Wochenblatt, Jahrgang 26 (1895), pp. 245ff., 257–259, 273ff., 285, 297, 309, 325.
  • "Rubinstein-Preis", Die Zeit, Band 4 (1895), p. 157.
  • "Eduard Hanslick. 70. Geburtstag", Die Zeit, Band 4 (1895), p. 174.
  • "Zur musikalischefi Erziehung", Die Zeit, Band 4 (1895), pp. 185, 200–202.
  • "Le comte de Chambrun et Stanislaus Legis: Wagner, Paris 1895", Die Zeit, Band 4 (1895), pp. 206ff.
  • "Hofoperntheater – Jules Massenet, Das Mädchen von Navarra", Die Zeit, Band 5 (1895), p. 12.
  • "H. Berte, Ballett Amor auf Reisen", Die Zeit, Band 5 (1895), p. 14.
  • "Arthur Prüfer – Johann Hermann Schein, Leipzig 1895", Die Zeit, Band 5 (1895), p. 30.
  • "Hofoperntheater – Heinrich Marschner, Der Templer und die Jüdin", Die Zeit, Band 5 (1895), p. 44.
  • "Ludwig Hartmann, Richard Wagner's Tannhäuser, Dresden 1895", Die Zeit, Band 5 (1895), p. 44.
  • "Eine neue Haydn-Oper (Zur Matinee im Carlstheater am 3. November [1895])", Die Zeit, Band 5 (1895), pp. 90ff.
  • "B. Todt, Vademecum durch die Bach'schen Cantaten, Leipzig 1895", Die Zeit, Band 5 (1895), p. 94.
  • "Gesellschaft der Musikfreunde in Wien -Gesellschaftsconcert, Ben Davies-Quartett Rosé", Die Zeit, Band 5 (1895), p. 108.
  • "Hofoperntheater – François Adrien Boieldieu, Rotkäppchen", Die Zeit, Band 5 (1895), p. 126.
  • "Philharmonisches Konzert – Hans Richter", Die Zeit, Band 5 (1895), p. 126.
  • "Kammermusik – Das böhmische Streichquartett", Die Zeit, Band 5 (1895), p. 142.
  • "Theater an der Wien – Johann Strauß, Waldmeister", Die Zeit, Band 5 (1895), p. 157.
  • "Zweites philharmonisches Konzert – Antonin Dvorak, Othello-Ouverture", Die Zeit, Band 5 (1895), p. 173.
  • "J. S. Bach, "Weihnachtsoratorium", Eugen Gura, Eugen d' Albert-Soiree des böhmischen Streichquartetts- Drittes philharmonisches Konzert", Die Zeit, Band 5 (1895), p. 186ff.
  • "Bülow-Weingartner", Musikalisches Wochenblatt, Jahrgang 26 (1895), pp. 610ff.
  • "Viertes philharmonisches Konzert – Peter Iljitsch Tschaikowsky, Symphonie Nr. 6", Die Zeit, Band 6 (1896), p. 13.
  • "Wilhelm Kienzl, Der Evangelimann – Erstaufführung in Wien", Die Zeit, Band 6 (1896), pp. 44ff.
  • "Fünftes philharmonisches Konzert – Zweites Konzert der Gesellschaft der Musikfreunde in Wien", Die Zeit, Band 6 (1896), p. 46.
  • "Die jungen Dirigenten", Die Zeit, Band 6 (1896), p. 57ff.
  • "Lilian Bailey (Henschel)", Die Zeit, Band 6 (1896), p. 78.
  • "Böhmisches Streichquartett; Karel Bendl, Rose-Quartett, Giovanni Sgambati, Johann Nepomuk Hummel, Alfred Grünfeld", Die Zeit, Band 6 (1896), p. 94.
  • "Drittes Konzert der Gesellschaft der Musikfreunde in Wien – Jules Massenet, Mystere Eve – Liederabend Johannes Messchaert,Julius Röntgen", Die Zeit, Band 6 (1896), p. 113.
  • "Damen-Streichquartett Soldat Roeger – Böhmisches Streichquartett, Alexander Borodin, Robert Hausmann, Bronislaw Huberman," Die Zeit, Band 6 (1896), p. 130.
  • "Vianna da Motta, Nachtrag zu Studien bei Hans von Bülow von Theodor Pfeiffer, Berlin-Leipzig 1896", Die Zeit, Band 6 (1896), p. 146.
  • "Zweiter Liederabend Johannes Messchaert, Julius Röntgen – Sechstes und siebentes philharmonisches Konzert", Die Zeit, Band 6 (1896), pp. 158ff.
  • "Albert Kauder, Walther von der Vogelweide", Die Zeit, Band 6 (1896), p. 160.
  • "Holländisches Terzett", Die Zeit, Band 6 (1896), p. 161.
  • "Carl Reinecke", Die Zeit, Band 6 (1896), p. 178.
  • "Gaetano Donizetti: Lucia di Lammermoor", Die Zeit, Band 6 (1896), p. 193.
  • "Bronislaw Huberman – Damen-Streichquartett Soldat-Roeger – Richard Mühlfeld – Felix Weingartner", Die Zeit, Band 6 (1896), p. 194.
  • "Carl Goldmark, Das Heimchen am Herd -Erstaufführung in Wien", Die Zeit, Band 6 (1896), p. 207.
  • "Siegfried Wagner", Die Zukunft, Band 14 (1896), pp. 281–283.
  • "Das Heimchen am Herd", Die Zukunft, Band 15 (1896), pp. 132–134.
  • "Der Chor des Laibacher Musikvereins Glasbena Matica (Leitung Matej Hubad) – Richard Strauss, Till Eulenspiegels lustige Streiche – Friedrich Kiel, Christus", Die Zeit, Band 7 (1896), pp. 26ff.
  • "Zur Mozartfeier", Die Zeit, Band 7 (1896), p. 60.
  • "Giuseppe Verdi, Aida", Die Zeit, Band 7 (1896), p. 62.
  • "Oper. (Ein Vorschlag zur Inscenierung des Gluck'schen Orpheus')", Die Zeit, Band 7 (1896), pp. 91ff.
  • "Marie Lehmann", Die Zeit, Band 7 (1896), pp. 93ff.
  • "Francisco d'Andrade", Die Zeit, Band 7 (1896), p. 109ff.
  • "Ehrenzeichen für Johannes Brahms", Die Zeit, Band 7 (1896), p. 110.
  • "Anton Bruckner", Die Zeit, Band 7 (1896), pp. 184–186.
  • "Carl Reinecke, Die Beethoven'schen Clavier-Sonaten, Leipzig 1896", Die Zeit, Band 8 (1896), pp. 14ff.
  • "Ernst Possart, Über die Neueinstudierung und Neuinscenierung des Mozart'schen Don Giovanni (Don Juan) auf dem kgl. Residenztheater zu München, München 1896", Die Zeit, Band 8 (1896), p. 78.
  • “Daniel François Esprit Auber, Fra Diavolo-Pietro Mascagni, Zanetto", Die Zeit, Band 8 (1896), p. 157.
  • "Routine in der Musik", Neue Revue, Jahrgang 7, Band 2 (1896), pp. 555–558.
  • "Konzert Carl Reinecke", Neue Revue, Jahrgang 8, Band 1 (1897), p. 438ff.
  • "Ein Epilog zur Schubertfeier", Neue Revue, Jahrgang 8, Band 1 (1897), pp. 211–216.
  • "Unpersönliche Musik", Neue Revue, Jahrgang 8, Band 1 (1897), pp. 464–468.
  • "Die Berliner 'Philharmoniker, Neue Revue, Jahrgang 8, Band 1 (1897), pp. 495–497.
  • "Johannes Brahms (geb. am 7. Mai 1833, est. am 3. April 1897)", Neue Revue, Jahrgang 8, Band 1 (1897), pp. 516–520.
  • "Johannes Brahms. (Die Zukunft)", Die Zukunft, Band 19 (1897), pp. 261–265.
  • "Theater an der Wien: Engelbert Humperdinck, Königskinder", Neue Revue, Jahrgang 8, Band 1 (1897), p. 646.
  • "Capellmeister-Regisseure", Neue Revue, Jahrgang 8, Band 1 (1897), pp. 669–672.
  • "Musikalische Reisebetrachtungen", Neue Revue, Jahrgang 8, Band 1 (1897), pp. 788–793.
  • "Mehr Kunst!", Neue Revue, Jahrgang 8, Band 2 (1897), pp. 409–412.
  • "Hofoper – Friedrich Smetana, Dalibor, Erstaufführung in Wien unter Gustav Mahler", Neue Revue, Jahrgang 8, Band 2 (1897), pp. 448ff.
  • "Theater an der Wien – Giacomo Puccini, La Boheme, Erstaufführung in Wien", Neue Revue, Jahrgang 8, Band 1 (1897), pp. 473ff.
  • "Hofoperntheater – P. I. Tschaikowsky, Eugen Onegin, Erstaufführung in Wien", Neue Revue, Jahrgang 8, Band 2 (1897), pp. 654ff.
  • "Ein Wort zur Mozartrenaissance", Neue Revue, Jahrgang 8, Band 2 (1897), p. 685–688.
  • "Hofoperntheater – Richard Heuberger, Ballett Struwwelpeter", Neue Revue, Jahrgang 9, Band 1 (1898), p. 82.
  • "Hofoperntheater – Georges Bizet, Djamileh, Erstaufführung in Wien unter Gustav Mahler", Neue Revue, Jahrgang 9, Band 1 (1898), pp. 143ff.
  • "Hofoperntheater – Ruggiero Leoncavallo, La Boheme, Erstaufführung in Wien unter Gustav Mahler", Neue Revue, Jahrgang 9, Band 1 (1898), p. 292.
  • "Componisten und Dirigenten", Neue Revue, Jahrgang 9, Band 1 (1898), pp. 349ff.
  • "Beethoven-'Retouche, Wiener Abendpost (supplement to the Wiener Zeitung) (9 January 1901), pp. 6ff.
  • "Heinrich Schenkers Beethoven Ausgaben". Der Merker, Jahrgang 7, no. 3 (1 February 1916), pp. 81–89.
  • "Joh. Seb. Bach: Wohltemperiertes Klavier, Band 1, Präludium c-moll", Die Musik, Jahrgang 15, no. 9 (Jun. 1923), p. 641–651. (Subsequently, subsumed into an article in Das Meisterwer in der Musik, Band 2).
  • "Die Urlinie", Die Musikanten Gilde (1 July 1923), pp. 77–80. (Reprint of the article from Der Tonwille vol. 1)
  • "Franz Schubert". Moderne Welt (1 December 1925), pp. 20.
  • "Beethoven und seine Nachfahren". General-Anzeiger für Bonn und Umgegend (26 March 1927), pp. 3–4.
  • "Eine Rettung der klassichen Musik-Texte: Das Archiv für Photogramme in der National-Bibliothek, Wien". Der Kunstwart vol. 42 (March 1929), pp. 359–367.
  • "Miszellen". Zeitschrift für Musikwissenschaft, vol. 12, no. 7 (April 1930), p. 446.
  • "Gedanken über Kultur, Kunst und Musik". Der Kunstwart, vol. 44 (January 1931), pp. 222–230. (A reprint of the "Vermischtes" sections from Das Meisterwerk in der Musik, vols. 1–3)
  • "Ein verschollener Brief von Mozart und das Geheimnis seines Schaffens". Der Kunstwart vol. 44 (July 1931), pp. 660–666.
  • "Eine Anzeige und eine Selbstanzeige". Der Kunstwart, vol. 46 (December 1932), pp. 194–196.
  • "Was wird aus der Musik?" Deutsche Allgemeine Zeitung (28 April 1933).
  • "Erinnerung an Brahms". Der Kunstwart vol. 46 (May 1933), p. 475–482.
  • "Vom Unterschied zwischen der italienischen und der deutschen Musik", Deutsche Zeitschrift, vol. 47 (August 1934), p. 700–703.

Lista Šenkerovih kompozicija

uredi

Sastavio Miler: [60]

  • Zwei Clavierstücke, op. 1. Vienna: Ludwig Doblinger, n.d. [1892]. Reprint Vienna, Doblinger, 1982.
    • No. 1: Etude.
    • No. 2: Capriccio.
  • Serenade für Waldhorn. Unpublished. Played by Louis Sawart and Heinrich Schenker in Vienna, 5 November 1893 and 5 March 1894.
  • Fantasie, op. 2. Leipzig: Breitkopf und Härtel, 1898.
  • Sechs Lieder für eine Singstimme mit Begleitung des Pianoforte, op. 3. Leipzig: Breitkopf und Härtel, 1898, 1901.
    • No. 1: Versteckte Jasminen (Detlev von Liliencron)
    • No. 2: Wiegenlied (Detlev von Liliencron)
    • No. 3: Vogel im Busch (Detlev von Liliencron)
    • No. 4: Ausklang (Ludwig Jacobowski)
    • No. 5: Allein (Ludwig Jacobowski)
    • No. 6: Einkleidung (Wilhelm Müller)
  • Fünf Klavierstücke, op. 4. Leipzig: Breitkopf und Härtel, 1898.
    • No. 1: Andante, C minor
    • No. 2: Allegretto grazioso, G major
    • No. 3: Andante con moto e rubato, B flat minor
    • No. 4: Allegretto poco agitato e rubato, E flat major
    • No. 5: Quasi allegretto, D major
  • Zweistimmige Inventionen, op. 5. Leipzig: Breitkopf und Härtel, 1898, 1901.
    • No. 1: Allegro amabile, G major
    • No. 2: Con moto appassionato e con molto sentimento, F sharp minor
    • No. 3: Vivace, quasi presto, D minor
    • No. 4: Allegro deciso, A major
  • 3 songs for mixed chorus a capella, op. 7
    • No. 3: Vorüber (Johanna Ambrosius) in: Sammlung von 51 gemischten Chören (a capella). Herausgegeben von der Wiener Singakademie, zusammengestellt und zum Teile in Bearbeitung von ihrem artistischen Leiter Carl Lafite. Vienna: Albert Jungmann and C. Lerch, [1903]
  • Ländler, op. 10. Berlin: N. Simrock, 1899.
  • Syrische Tänze für Pianoforte zu 4 Händen. Vienna: Josef Weinberger, [n.d., composed 1899]. Orchestration (lost) by Arnold Schoenberg, 1903, created by the Berlin Philharmonic Orchestra under the direction of F. Busoni, 5 November 1903. Another orchestration by Moriz Violin is preserved in the Oswald Jonas Collection.
    • Issue 1
      • No. 1: Andante espressivo, Allegro scherzando, D minor
      • No. 2: Allegro con fuoco, C minor
    • Heft 2
      • No. 1: Allegretto, G minor
      • No. 2: Allegro molto passionate, D major

Više od 500 stranica rukopisnih kompozicija sačuvano je u Zbirci Osvalda Jonasa i neka neobjavljena horska dela u Nacionalnoj biblioteci u Beču.

Izvori

uredi
  1. ^ Powell, Michael (14. 2. 2021). „Obscure Musicology Journal Sparks Battles Over Race and Free Speech”. New York Times. Pristupljeno 21. 7. 2021. 
  2. ^ Ross, Alex. „Black Scholars Confront White Supremacy in Classical Music”. The New Yorker (14 February 2021). Pristupljeno 21. 7. 2021. 
  3. ^ Federhofer 1985, str. 2.
  4. ^ Federhofer 1985, str. 1.
  5. ^ a b v g Federhofer 1985, str. 4.
  6. ^ Federhofer refers to documents preserved in the Oswald Jonas Memorial Collection, University of California, Riverside, Group I, G, box 35.
  7. ^ a b v Federhofer 1985, str. 6.
  8. ^ A citation to the death record is given in the JRI-Poland database, accessed 18 August 2012.
  9. ^ Carl Flesch, The Memoirs of Carl Flesch translated and edited by Hans Keller and C.F. Flesch (New York: MacMillan, 1959), p. 26–27.
  10. ^ Heinrich Schenker, Harmony, edited and annotated by Oswald Jonas, translated by Elisabeth Mann Borgese (Chicago: University of Chicago Press, 1954), pp. 177–178.
  11. ^ Which, in Austrian dialect, means "Look, gentlemen, this is the rule. Of course, I don't compose that way." Heinrich Schenker, Harmony, ibid, p. 177. In Schenker's Harmonielehre, Stuttgart and Berlin, Cotta, 1906, p. 228, the quotation reads: Segn's, meini Herrn, dos ist die Regl, i schreib' natirli net a so.
  12. ^ Heinrich Schenker, Counterpoint, vol. I (1910), translated by John Rothgeb and Jürgen Thym (New York: Schirmer, 1987), pp. 96–99. Schenker nevertheless recognizes that Bruckner "often enough could also write the most beautiful, original, and moving melodies".
  13. ^ a b Federhofer 1985, str. 7.
  14. ^ When Ludwig died, Schenker wrote is his diary (14 March 1915): "When my Harmonielehre and Kontrapunkt were published, it was alread too late for him to benefit from the blessing of the truth" (Federhofer, 1985, p. 7). Schenker's Harmony had been published in 1906, the first volume of his Counterpoint in 1910.
  15. ^ Federhofer 1985, str. 11.
  16. ^ Federhofer 1985, str. 10.
  17. ^ Federhofer 1985, str. 8.
  18. ^ Federhofer 1985, str. 12–14.
  19. ^ Federhofer 1985, str. 15.
  20. ^ Federhofer 1985, str. 16.
  21. ^ a b v g Federhofer 1985, str. 19.
  22. ^ Heinrich Schenker, Vorüber Op. 7, no. 3 in Sammlung von 51 gemischten Chören (a capella), herausgegeben von der Wiener Singakademie, zusammengestellt und zum Teile in Bearbeitung von ihrem artistischen Leiter Carl Lafite (Vienna: Albert Jungmann & C. Lerch, 1903), p. 151–54.
  23. ^ Federhofer 1985, str. 18.
  24. ^ a b Federhofer 1985, str. 20.
  25. ^ a b v Federhofer 1985, str. 21.
  26. ^ Musikalisches Wochenblatt, Jahrgang 26 (1895), p. 245f, 257–259, 273ff, 285, 297, 309, 325.
  27. ^ Federhofer 1985, str. 23.
  28. ^ Federhofer 1985, str. 24.
  29. ^ a b Federhofer 1985, str. 31.
  30. ^ Hans Bischoff had tried to do something similar with the Bach Gesellschaft edition, though without as much lasting influence.
  31. ^ Federhofer 1985, str. 33.
  32. ^ Email posted to SMT-TALK, November 15, 2012, 05:42:21 (access by subscription).
  33. ^ Email posted to SMT-TALK, November 17, 2012, 07:46:10 (access by subscription).
  34. ^ a b Federhofer 1985, str. 34.
  35. ^ Federhofer 1985, str. 34–35.
  36. ^ a b Federhofer 1985, str. 35.
  37. ^ Federhofer 1985, str. 36.
  38. ^ Federhofer 1985, str. 37.
  39. ^ a b v Federhofer 1985, str. 38.
  40. ^ a b Federhofer 1985, str. 43.
  41. ^ Federhofer 1985, str. 39.
  42. ^ Federhofer 1985, str. 25.
  43. ^ Federhofer 1985, str. 26.
  44. ^ Federhofer 1985, str. 41–42.
  45. ^ a b v g Federhofer 1985, str. 45.
  46. ^ a b v Federhofer 1985, str. 46.
  47. ^ Federhofer 1985, str. 47.
  48. ^ "Jeanette Schenker", Schenker Documents Online.
  49. ^ Eybl, Martin (1995). Ideologie und Methode : zum ideengeschichtlichen Kontext von Schenkers Musiktheorie. Tutzing. ISBN 3795208165. 
  50. ^ Rothstein, William (1986). „The Americanization of Heinrich Schenker”. In Theory Only. 9 (1): 5—17. 
  51. ^ Schachter, Carl (2001). „Elephants, Crocodiles, and Beethoven: Schenker's Politics and the Pedagogy of Schenkerian Analysis”. Theory and Practice. 26: 1—20. Pristupljeno 25. 8. 2022. 
  52. ^ Cook, Nicholas (2007). The Schenker project : culture, race, and music theory in fin-de-siècle Vienna. Oxford: Oxford University Press. ISBN 9780195170566. 
  53. ^ Powell, Michael (14. 2. 2021). „Obscure Musicology Journal Sparks Battles Over Race and Free Speech”. New York Times. Pristupljeno 21. 7. 2021. 
  54. ^ Ross, Alex. „Black Scholars Confront White Supremacy in Classical Music”. The New Yorker (14 February 2021). Pristupljeno 21. 7. 2021. 
  55. ^ Ewell 2020, "4.2 Schenker’s Racism".
  56. ^ Ewell 2020, "4.3 Whitewashing Schenker".
  57. ^ Jackson, Timothy. „A Preliminary Response to Ewell” (PDF). Journal of Schenkerian Studies. 12. 
  58. ^ McWhorter, John. „Is Music Theory Really #SoWhite”. Substack. Pristupljeno 5. 10. 2021. 
  59. ^ Kofi Agawu, "Lives in Musicology: My Life in Writings." Acta Musicologica 93/1, 2021, pp. 15-16.
  60. ^ P. Miller, "The Published Music of Heinrich Schenker: An Historical-Archival Introduction", The Journal of Musicological Research 10 (1991), p. 177.

 

Spoljašnje veze

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хајнрих_Шенкер&oldid=26670055”