Википедија

Hronologija istorije LGBT+ zajednice

Ovo je kratak pregled LGBT+ istorije (istorije neheteroseksualnih i necisrodnih osoba).

Pre nove ere uredi

10. milenijum p. n. e. — 3. milenijum p. n. e. uredi

  • 9600. p. n. e. — 5000. p. n. e. - Mezolitski pećinski crteži na Siciliji predstavljaju falične muške figure u parovima predstavljene u raznim ulogama, uključujući lovce, akrobate, religiozne figure, kao i predstave homoseksualnih seksualnih odnosa.[1][2]
  • 7000. p. n. e. — oko 1700. p. n. e. - Među neolitskim i bronzanim crtežima i figurinama sa Mediterana, kako jedan autor navodi, pronađene su „figure ljudi trećeg pola”, koje imaju ženstvene grudi i muške genitalije ili bez istaknutih polnih karkteristika. U neolitskoj Italiji, prikazi žena su u kontekstu domaćinstava, dok se prikazi sa seksualnim karakteristikama pojavljuju u pokopima ili religijskim postavkama. U neolitskoj Grčkoj i Kipru, figure su često dvopolne ili bez polnih karakteristika.[3]
  • 2900. p. n. e. — 2500. p. n. e. - Biološki muškarac je zakopan na predgradskom groblju u Pragu, u Češkoj, u odeći koja je bila predviđena za žene. Arheolozi spekulišu da je pokojnik bila transrodna osoba ili osoba trećeg pola.[4]

2. milenijum p. n. e. — 1. p. n. e. uredi

20. vek p. n. e. — 7. vek p. n. e. uredi

„Ako muškarac kaže drugom muškarcu privatno ili u svađi, „Tvoja žena je promiskuitetna, tužiću je sam,” ali nema ništa čime bi potkrepio tvrdnju i nema dokaza za tvrdnju, biće išiban, osuđen na mesec dana teškog rada za kralja, odsečen i platiće jedan talenat olova.”

— Kod Asure, §18

„Ako muškarac tajno započne glasine o svom komšiji tvrdeći da „je on dozvolio muškarcima da imaju seks sa njim” ili u svađi u prisustvu drugih kaže „muškarci imaju seks sa tobom” i „tužiću te sam”, ali nema ništa čime bi potkrepio tvrdnju i nema dokaza za tvrdnju, biće išiban, osuđen na mesec dana teškog rada za kralja, odsečen i platiće jedan talenat olova.”

— Kod Asure, §19

„Ako čovek ima seks sa svojim komšijom koji je tužen i osuđivan, smatraće se ukaljanim i postaće evnuh.”

— Kod Asure, §20

„Ako čovek siluje svoju majku, to je kapitalni zločin. Ako čovek siluje svoju ćerku, to je kapitalni zločin. Ako čovek siluje svog sina, to je kapitalni zločin.”

— Kod Asure, §189
  • 1000. p. n. e. — 500. p. n. e. - Videvdat potiče iz ovog vremena[19][20] a u njemu je navedeno sledeće:

„Ahura Mazda odgovara: „Čovek koji leže sa čovekom kao sa ženom, ili kao žena koja leže sa čovekom, je čovek Deve; ovaj je čovek koji slavi Devu, to je muški ljubavnik Deve, ženski ljubavnik Deve, žena Devi; to je čovek koji je onoliko loš koliko je Deva loš, koji je ceo kao Deva; to je čovek koji je Deva pre nego što umre i postaje jedan od nevidljivih Deva posle smrti: kao i on, bez obzira da li je legao sa muškarcem kao muškarac, ili kao žena.”[21]

— Avesta, Vendidad, Fargard 8. Funerals and purification, unlawful sex, Section V (32) Unlawful lusts.

Onaj koji je kriv može biti ubijen od strane bilo koga, bez naredbe Dastura, a izvršenjem ovog pogubljenja kapitalni zločin se može oprostiti.[21]

  • 630. p. n. e. - Doračka aristokratija na Kritu usvaja zvanične zajednice između odraslih aristokrata i adolescentnih dečaka; zapis sa Krita je najstajiji zapis društvene institucije pederastije[23] Brak između muškaraca nije priznat od strane zakone, ali su muškarci kroz pederastiju ulazili u veze za ceo život. Ove veze se nisu razlikovale od heteroseksualnih brakova, osim toga što je stariji muškarac služio kao učitelj ili mentor ovom drugom.[24]
  • Negde između 630. p. n. e. i 612. p. n. e. je na ostrvu Lezbos rođena Sapfo, grčka pesnikinja. Aleksandrijci su je svrstali na listu devet lirskih pesnika. Bila je poznata po svojim lezbijskim temama, pozajmljujući svoje ime i ime svoje domovine lezbijanizmu i sapfizmu. Proterana je 600. p. n. e. iz razloga nepovezanih za lezbijanizam, a kasnije joj je dopušteno da se vrati.

6. vek p. n. e. — 4. vek p. n. e. uredi

  • 540. p. n. e. — 530. p. n. e. - Oslikani zidovi Etrurske Grobnice bikova (ital. Tomba dei Tori), pronađene 1892. u nekropoli Monteroci, u Tarkviniji, prikazuju homoseksualne seksualne odnose. Grobnica je nazvana po paru bikova koji gledaju scene ljudskog seksa, jedan gleda odnos muškarca i žene, dok drugi gleda odnos dva muškarca.[25]
  • 538. p. n. e. — 330. p. n. e. - Napisana je Knjiga Levitska i u njoj je napisano sledeće:

„Nećeš leći sa muškarcem kao sa ženom; to je grozota.”[28]

— Tora / Biblija, Knjiga Levitska, 18. poglavlje, 22. stihovi

„Ako muškarac legne sa muškim kao sa ženom, obojca su počinili grozotu; biće ubijeni; njihova krv je na njima samima.”[29]

— Tora / Biblija, Knjiga Levitska, 20. poglavlje, 13. stihovi
  • 440. p. n. e. - Herodot objavljuje knjigu Istorija, a u knjizi tvrdi da su Persijanci s dobrodošlicom prihvatali strane običaje, uključujući prihvatanje pederastije od Grka.[31]
  • 385. p. n. e. - Platon objavljuje Gozbu u kojoj Pedrus [en], Eriksimekas [en], Aristofan i drugi grčki intelektualci tvrde da je ljubav između muškaraca najviša forma ljubavi, a seks sa ženama požudan i utilitaristički.[32] Sokrat se ipak nije slagao[33] i pokazuje jaku samokontrolu kad je prelepi Alkibijan pokušao da ga zavede.[34]
  • 350. p. n. e. - Platon objavljuje Zakone, u kojoj Atinski stranac i njegovi saputnici kritikuju homoseksualnost i nazivaju je požudnom i pogrešnom zato što ne produžava vrstu i vodi ka neodgovornom građanstvu.[35]
  • 346. p. n. e. - Eshinov govor „Protiv Timarha”, koji je bio na sudu za mušku prostituciju, otkriva stav Atinjana ka homoseksualnosti. Eshin je pobedio, a Timarh je bio obespravljen i biva mu zabranjeno da se obraća Skupštini.[36]
  • 338. p. n. e. - Sveta tebanska četa, prethodno nepobeđen elitni bataljon sastavljen od 150 pederastih parova je uništen od strane vojske Filipa II Makedonskog koji žali za njihovim gubitkom i odaje slavi njihovu čast.[37]

3. vek p. n. e. — 1. p. n. e. uredi

  • 227. p. n. e., 226. p. n. e., 216. p. n. e. ili 149. p. n. e. - Tokom Rimske republike, Lex Scantinia kažnjava one koji počinjuju seksualne zločine (nazivani stuprum) protiv slobodnorođene omladine. Retko pominjan i sprovođen, možda se koristio i za progon muškaraca koji su bili pasivni u homoseksualnim odnosima [en].[39] Nije jasno da li je kazna bila smrt ili novčana. Želja i ulazak u istopolne odnose su se smatrali prirodnim i društveno prihvatljivim ponašanjima, sve dok je njihov partner bio prostitutka [en], rob ili infamis, obespravljena osoba. U periodu Carstva, Lex Scantinia-u je oživljeo Domicijan kao deo njegovih pravnih i moralnih reformi.[40]
  • 90-te p. n. e. i 80-te p. n. e. - Kvint Lutacije Katul je bio deo kruga pesnika koji su pisali kratke, pevljive helenističke pesme, koje su bile u modi u kasnoj Republici. Oba njegova dela koja su preživela su o muškarcu kao objektu požude, što ukazuje na homoerotsku estetiku u rimskoj kulturi.[41]
  • 57. p. n. e. — 54. p. n. e. - Katul piše Carmina, koji uključuje pesme Juventusu, hvalisanje seksualnim umećem sa mladima i jake kritike protiv pasivnih homoseksualaca.
  • 50. p. n. e. - Zakon Lex Julia de vi publica biva donešen i definiše silovanje kao prinudan seks prema „dečaku, ženi ili bilo kome”, a silovatelj je kažnjavan pogubljenjem. Muškarci koji su bili silovani su isključeni iz gubitka legalnog ili društvenog statusa koji su kao kaznu dobijali oni koji su predavali svoja tela da budu korišćena za zadovoljstvo drugih. Muške prostituke i zabavljači su bili infamis i isključeni iz zakonske zaštite koje pokrivaju one koji imaju dobar status. Prema zakonu, robovi nisu mogli da budu silovani; smatrani su posedništvom, a ne ljudima u očima zakona. Ipak, vlasnik roba može da tuži silovatelja za oštećenje imovine.[42][43][44][41]
  • 44. p. n. e. - Posle atentata na diktatora i konzula Gaja Julija Cezara, Gaj Oktavije je u Cezarovom testamentu imenovan za njegovog sina i naslednika. Marko Antonije, je optužio Oktavija da je svoje usvajanje dobio zbog svojih seksualnih usluga Cezaru.[45]
  • 42. p. n. e. — 39. p. n. e. - Vergilije piše Ekloge, istaknut primer latinske homoerotične literature.
  • 27. p. n. e. - Osnovano je Rimsko carstvo pod Oktavijanom Avgustom. Prvi zabeležen istopolni brak u istoriji se desio tokom njegove vladavine, homoseksualna prostitucija je oporezovana, a ako je neko bio uhvaćen u pasivnoj ulozi sa drugim muškarcem, mogao je da izgubi državljanstvo Rima.[46]
  • 26, 25. i 18. p. n. e. - Tibul piše svoje elegije, sa referencama na homoseksualnost.

Nova era uredi

1. milenijum uredi

1. vek uredi

  • 5 — 15 - Napravljen je Varenov pehar koji predstavlja rimski pehar za pijenje koji je ukrašen sa dve reljefne slike muških homoseksualnih odnosa.
 
Zidna slika ženskog para u kupatilu predgrađa Pompeja.
  • 98 - Počinje vlast Trajana, jednog od omiljenih rimskih careva. Trajan je bio poznat po svojoj homoseksualnosti i naklonosti mladićima. Kralj Edese Abgar VII je to iskoristio u svoju korist kad je zbog Trajanovog besa zbog nekih od njegovih dela, poslao svog zgodnog mladog sina da se izvini u njegovo ime, čime je dobio pardon.[49]
Iste godine, Publij Kornelije Tacit je napisao knjigu Germanija. U Germaniji, Tacit piše da je kazna za one koji se upuste u „telesnu sramotu” „gušenje u blatu pod gomilom prepreka”. Takođe je napisao da se sveštenici pod-plemena Švaba, Naharvali, „oblače kao žene” da obavljaju svoje svešteničke dužnosti.[50]

2. vek uredi

 
Antinoj prikazan kao Bah, Vatikanski muzej, Sala Rotonda.
  • 130 - Antinoj, ljubavnik cara Hadrijana, je umro udavivši se u Nilu. Hadrijan je bio slomljen Antinojevom smrću i odao je vrlo ekstravagantnu počast svom ljubavniku. Na mestu gde je Antinoj umro, Hadrijan je podigao grad Antinopolj. Samog Antinoja proglasio je bogom. Antinoj je ujedno bio i poslednjim novi bog antike. Njegove statue postavljene su širom Rimskog carstva, takođe su podignuti hramovi u Bitaniji, Atini i Mantineji, kao i proročišta. Po divinaciji, Antinoj je u Egiptu poistovećen sa Ozirisom. S obzirom na veliki broj statua, Antinoj je jedan od najbolje sačuvanih likova antike.
  • 200 - knjiga o pironizmu je objavljena. U knjizi, Sekst Empirik je izjavio da „među Persijancima, uobičajeno je da se ulazi u odnose sa muškarcima, ali među Rimljanima, to je protivzakonito". U knjizi je takođe rekao da „među nama, sodomija je sramotna ili ilegalna, ali među Germanima, to nije sramota već stvar običaja. Ljudi kažu i da u Tebi, pre mnogo vremena ova stvar nije bila sramotna.” Takođe ukazuje na „goruću ljubav Ahila i Patrokla”.[51][52]
  • 193 — 211 - Rimski car Septimije Sever naređuje da se za homoseksualno silovanje izvršava smrtna kazna u Rimu.[53]

3. vek uredi

  • 218 — 222 Rimski car Elagabal započinje svoju vladavinu. Kroz svoju vladavinu, Elagabal ženi 5 žena i jednog muškarca pod imenom Aurelije Zotik, atletu iz Smirne, u bogatoj javnoj ceremoniji u Rimu.[54] Ipak, Elagabalova najstabilnija veza je bila sa kočijašem Heroklom [en], a Kasije Dion tvrdi da Elagabal uživa u titulama Heroklove ljubavnice, žene i kraljice.[55] Nosi šminku i perike, preferira da titulu gospođe nego gospodina i nudi pozamašne sume novca lekarima koji bi mogli da Elagabalu daju vaginu.[56][55] Iz ovog razloga, neki pisci smatraju Elagabala prvom zabeleženom transrodnom figurom koja traži operaciju promene pola.[56][55][57][58]

4. vek uredi

  • 305 — 306 - Održan je Elvirski sabor, osnova zapadne crkve koji, među drugim stvarima, zabranjuje pederastima da se pričešćuju.
  • 314 - Održan je Ankirski sabor, osnova istočne crkve koji, među drugim stvarima, isključuje neoženjene muškarce ispod 20 godina koji su uhvaćeni u homoseksualnim radnjama iz svetih tajni, a one koji su oženjeni i stariji od 50 godina doživotno.[61]
  • 342 - Rimski car Konstancije II i rimski car Konstans I izdaju carski dekret za Rimsko carstvo:[66][67]

„Kada se muškarac oženi kao žena, žena koja se sprema da se odrekne muškaraca, šta će on, kada je seks izgubio sav svoj značaj; kada je zločin onaj za koji nije isplativo znati; kada se Venera promeni u drugi oblik; kada se ljubav traži a ne nalazi? Naređujemo da se postave statuti, da se zakoni naoružaju mačem osvete, da one zloglasne osobe koje su sada, ili koje mogu biti u budućnosti, krive mogu biti podvrgnute izuzetnoj kazni.”

— Teodosijev zakonik 9.7.3
  • 350 - Konstans I je ubijen.
  • 361 - Konstantin II umire.
  • 380 - Amijan Markelin objavljuje Res Gestae. U njemu, Markelin piše da Persijanci „su ekstravagantno odani častoljublju i jedva se zadovoljavaju mnoštvom konkubina; daleko su od nemoralnih odnosa sa dečacima." Takođe piše: „Saznali smo da su ovi Tajfali bili sramni narod, koji je toliko potonuo u život sramote i bezobrazluka, da su u njihovoj zemlji dečaci spojeni sa muškarcima u zajednici nepominljive požude, da bi progutali cvet svoje mladosti u zagađenom snošaju sa svojim ljubavnicima.”[68][69]

„Ne možemo tolerisati da grad Rim, majka svih vrlina, bude više ukaljan kontaminacijom muške ženstvenosti, niti možemo dozvoliti da tu agrarnu snagu, koja silazi od osnivača, narod tiho slomi, gomilajući tako sramotu na vekove naših osnivača i knezova, Orijentija, dragih i voljenih i naklonjenih. Vaše hvale vredno iskustvo kazniće, dakle, među osvetničkim plamenom, u prisustvu naroda, kako to zahteva grubost zločina, sve one koji su se predali sramoti da svoje muško telo, pretvoreno u žensko, osude na nošenje. običaji rezervisani za drugi pol, koji se ništa ne razlikuju od žena, prenose se – stidimo se da kažemo – iz muških javnih kuća, kako bi svi znali da kuća muške duše mora biti sveta za sve, i da onaj ko napusti svoj pol ne može težiti polu drugog a da ne bude podvrgnut najvišoj kazni.”

— Collatio Mosaic and Roman Laws[41]

"Sva lica koja imaju sramni običaj da osude muško telo, delujući kao žena na patnju stranog pola (jer izgleda da se ne razlikuju od žena), iskupiće se za zločin ove vrste osvetom plamena pred očima naroda.”

— Teodosijev zakonik 9.7.6
  • 390 — 405 - Nonova Dionysiaca je zadnji znani komad zapadne literature u sledećih 1000 godina da slavi homoseksualnu strast.[35]

5. vek uredi

6. vek uredi

„U krivičnim slučajevima, javno gonjenje se odvija prema različitim zakonima, uključujući Lex Julia de adulteris, „...koji kažnjava smrću ne samo one koji krše brakove drugih, već i one koji se usude da činiti dela podle požude sa muškarcima”

— Institutes IV. xviii .4, Justinijanov zbornik
  • 589 - Vizigotsko kraljestvo prelazi sa Arijanstva na Katolicizam. Ova konverzija dovodi do revizije zakona kako bi se uklopili sa onima u katoličkim državama. Ove revizije uključuju stavke o progonu gejeva i jevreja.[76]

7. vek uredi

  • 693 - U Iberiji, vizigotski vladar Egika zahteva da se crkveni sabor suprotstavi homoseksualnosti u kraljevstvu. Sikstinski sabor u Toledu daje iskaz koji Egika usvaja koji kaže da homoseksualne činove treba kazniti kastracijom, isključenjem iz svetih tajni, brijanjem glave, 100 bičevanja i izgnanstvom.[79]

8. vek uredi

9. vek uredi

10. vek uredi

2. milenijum uredi

11. vek uredi

  • 1051 - Peter Damjan piše Knjigu Gomore u kom smatra da klerici koji ne uspeju u svojoj obavezi da se bore protiv „poroka protiv prirode” treba da imaju strožije kazne.[81]
  • 1100 - Ivo iz Šartra pokušava da ubedi Papu Urbana II o rizicima homoseksualnosti. Ivo optužuje Rodolfa, arhibiskupa Tura, da je nagovorio kralja Francuske da Điovanija postavi na mesto biskupa Orleana. Bilo je poznato da je Đovani bio Rodolfov ljubavnik, kao i da je imao odnose sa kraljem, o čemu se kralj otvoreno hvalio. Papa Urban je ipak ovo odbacio i tvrdio da tvrdnja nije konkluzivna. Đovani je vladao kao biskup skoro 40 godina, a Rodolfo nastavlja da bude poznat i poštovan.[83]

12. vek uredi

  • 1102 - Londonski sabor [en] se stara da engleska javnost zna da je homoseksualnost grešna.
  • 1140 - Italijanski monah Gracijan sastavlja svoje delo Gracijanov dekret u kome tvrdi da je sodomija najgori od svih seksualnih grehova jer uključuje upotrebu svoga na neprirodan način.[35]
  • 1164 - Engleski monarh Aelred iz Rivaksa piše De spiritali amicitia, dajući dubok izraz ljubavi između osoba istog pola.

13. vek uredi

  • 1232 - Papa Grgur IX započinje inkviziciju u italijanskim gradovima-državama. Neki gladovi su pozivali na proterivanje i/ili amputaciju za prve i druge prekršaje, a spaljivanje za treće ili učestale prekršaje.
  • 1260 - U Francuskoj kraljevini, oni koji bi prvi put prekršili zakon o sodomiji bi izgubili svoje testise, drugi svoga, a treći su bili spaljivani. Žene uhvaćene u istopolnim seksualnim radnjama bi takođe mogle biti unakažene ili pogubljene.[35]
  • 1283 - Običaji Boveza kaže da osuđeni sodomiti ne treba da budu samo spaljeni, već i njihova imovina oduzeta.

14. vek uredi

  • 1308 — 1314 - Filip IV od Francuske naređuje hapšenje svih Templara pod optužbom za jeres, idolopoklonstvo i sodomiju, ali ove optužbe su samo izgovor da oduzme bogatstvo reda. Vođe reda su osuđene na smrt i spaljene na lomači 18. marta 1314. od strane Notr Dama.
  • 1321 - Dante u Paklu [sh] stavlja sodomite u sedmi krug Pakla.
  • 1327 - Svrgnuti kralj Engleske Edvard II je ubijen, navodno užarenim kolcem kroz rektum. Edvard II je imao istoriju konflikata sa plemstvom, koje je više puta prognalo njegovog ljubavnika Pirsa Gavstona [en], Grofa Kornvola.
  • 1347 - Rolandinju Ronkalji sudi se za sodomiju, događaj koji je izazvao senzaciju u Italiji. Priznao je da „nikada nije imao seksualni odnos, ni sa svojom ženom ni sa bilo kojom drugom ženom, jer nikada nije osetio telesni apetit, niti je ikada mogao da ima erekciju svog muževnog člana“. Nakon što mu je žena umrla od kuge, Rolandino je počeo da se prostituiše noseći ženske haljine jer „pošto ima ženski izgled, glas i pokrete – iako nema ženski otvor, ali ima muški član i testise – mnogi su smatrali da je žena zbog njegovog izgleda“.[84]
  • 1370-te - Jan van Aersdon i Vilem Kas su pogubljeni u Antverpu u 1370-tima. Bili su optuženi za istopolni seks koji je bio ilegalan i žestoko ocrnjavan u srednjovekovnoj Evropi. Oni se ističu jer su zapisi njihovih imena preživeli. Imena još jednog para iz 14. veka su preživela i to su bili Đovani Braganza i Nikoleto Marmagna iz Venecije.[85]

15. vek uredi

16. vek uredi

17. vek uredi

18. vek uredi

19. vek uredi

Glavni članak: Hronologija istorije LGBT+ zajednice, 19. vek

20. vek uredi

Glavni članak: Hronologija istorije LGBT+ zajednice, 20. vek

21. vek uredi

Glavni članak: Hronologija istorije LGBT+ zajednice, 21. vek

Reference uredi

  1. ^ Mussi, Margherita (2001-10-31). Earliest Italy: An Overview of the Italian Paleolithic and Mesolithic. Kluwer Academic. str. 343—344. ISBN 978-0-306-46463-8. 
  2. ^ a b Schott, Landon (2016). „In the Beginning: Sexual History”. Gay Awareness: Discovering the Heart of the Father and the Mind of Christ On Sexuality. Austin, Texas: Famous Publishing. ISBN 978-1942306481. 
  3. ^ Talalay, Lauren E. (2005). „The Gendered Sea: Iconography, Gender, and Mediterranean Prehistory”. The Archaeology of Mediterranean Prehistory. Blackwell. str. 130—148, especially p. 136. ISBN 978-0-631-23267-4. 
  4. ^ „Grave of stone age transsexual excavated in Prague”. Archeology News Network. Czech Positions. 2011-04-05. Arhivirano iz originala 2014-02-04. g. 
  5. ^ Greenberg, David F. (2008). The Construction of Homosexuality. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-21981-3. 
  6. ^ Parkinson, R.B. (1995). „'Homosexual' Desire and Middle Kingdom Literature”. Journal of Egyptian Archaeology. 81: 57—76. JSTOR 3821808. doi:10.2307/3821808. 
  7. ^ Montserrat, Dominic (2000). Akhenaten: History, Fantasy and Ancient Egypt. Routledge. ISBN 978-1-134-69034-3. 
  8. ^ When writing about homosexuality, Meskell calls it "Another well documented example" Meskell, Lynn (1999). Archaeologies of Social Life: Age, Sex, Class Etcetra in Ancient Egypt. Wiley-Blackwell. str. 95. ISBN 978-0-631-21298-0. 
  9. ^ More details at [1] & [2]
  10. ^ a b „[PDF] The Construction of Homosexuality - Free Download PDF”. pdfsecret.com. 
  11. ^ Homoeroticism in the Biblical World: A Historical Perspective, by Martti Nissinen, Fortress Press, 2004, p. 24–28
  12. ^ Halsall, Paul. „The Code of the Assura”. Internet History Sourcebooks Project. Fordham University. Arhivirano iz originala 11. 9. 2015. g. Pristupljeno 16. 11. 2015. 
  13. ^ The Nature Of Homosexuality, Erik Holland, page 334, 2004
  14. ^ „Internet History Sourcebooks”. 
  15. ^ Wilhelm, Amara Das (18. 5. 2010). Tritiya-Prakriti: People of the Third Sex. ISBN 9781453503164. 
  16. ^ Pritchard, str. 181
  17. ^ Gay Rights Or Wrongs: A Christian's Guide to Homosexual Issues and Ministry, by Mike Mazzalonga, 1996, p.11
  18. ^ „Homosexuality in the Ancient Near East, beyond Egypt by Bruce Gerig in the Ancient Near East, beyond Egypt”. epistle.us. 
  19. ^ Rose, Jenny (2014). „Appendix 1”. Zoroastrianism: An Introduction (na jeziku: engleski). I.B.Tauris. ISBN 9780857735485. 
  20. ^ Boyce, Mary (2001). Zoroastrians: Their Religious Beliefs and Practices (na jeziku: engleski). Psychology Press. str. 40. ISBN 9780415239028. 
  21. ^ a b „Vendidad: Fargard 8” [Section V (32) Unlawful lusts.]. Avesta. 
  22. ^ a b Wilhelm, Amara Das (8. 5. 2014). „A Timeline of Gay World History”. Gay & Lesbian Vaishnava Association. Arhivirano iz originala 25. 2. 2017. g. 
  23. ^ Kenneth Dover, Greek Homosexuality (Harvard University Press, 1978, 1898), pp. 205–7
  24. ^ Boswell, John (1994). Same-Sex Unions in Pre-Modern Europe. New York: Vintage Books
  25. ^ Stephan Steingräber, Abundance of Life: Etruscan Wall Painting (Getty Publications, 2006), pp. 67, 70, 91–92; Otto Brendel, Etruscan Art, translated by R. Serra Ridgway (Yale University Press, 1978, 1995), pp. 165–170; Fred S. Kleiner, A History of Roman Art (Wadsworth, 2007, 2010), p. xxxii.
  26. ^ Dynes, Wayne R.; Donaldson, Stephen (20. 10. 1992). Homosexuality in the Ancient World. Taylor & Francis. ISBN 9780815305460 — preko Google Books. 
  27. ^ Dynes, Wayne R. (22. 3. 2016). Encyclopedia of Homosexuality. Routledge. ISBN 9781317368120 — preko Google Books. 
  28. ^ Leviticus 18:22
  29. ^ Leviticus 20:13
  30. ^ Dynes, Wayne R. (2016-03-22). Encyclopedia of Homosexuality. Routledge. ISBN 9781317368120 — preko Google Books. 
  31. ^ Herodotus (2010-05-15). The History. University of Chicago Press. ISBN 9780226327754 — preko Google Books. 
  32. ^ Plato. „Symposium”. Symposium 189c. Pristupljeno 18. 9. 2011. 
  33. ^ Plato. „Symposium 201d”. Symposium. 
  34. ^ Plato. „Symposium 214e”. Symposium. 
  35. ^ a b v g d đ e Fone, Byrne R. S. (2000). Homophobia: a history. New York: Metropolitan Books. ISBN 0-8050-4559-7. 
  36. ^ Joseph Roisman, Ancient Greece from Homer to Alexandria, Blackwell, 2011
  37. ^ Haggerty, George E. (2000). Gay histories and cultures: an encyclopedia. Taylor & Francis. str. 418. ISBN 978-0-8153-1880-4. 
  38. ^ ...with whom Darius was intimate and with whom Alexander would later be intimate... "Quintus Curtius Rufus"(BOOK VI. 5.23)
  39. ^ Thomas A.J. McGinn, Prostitution, Sexuality and the Law in Ancient Rome (Oxford University Press, 1998), pp. 140–141; Amy Richlin, The Garden of Priapus: Sexuality and Aggression in Roman Humor (Oxford University Press, 1983, 1992), pp. 86, 224; John Boswell, Christianity, Social Tolerance, and Homosexuality: Gay People in Western Europe from the Beginning of the Christian Era to the Fourteenth Century (University of Chicago Press, 1980), pp. 63, 67–68; Craig Williams, Roman Homosexuality: Ideologies of Masculinity in Classical Antiquity (Oxford University Press, 1999), p. 116.
  40. ^ Ben Nusbaum, "Some Myths and Anomalies in the Study of Roman Sexuality," in Same-Sex Desire and Love in Greco-Roman Antiquity and in the Classical Tradition (Haworth Press, 2005), p. 231.
  41. ^ a b v g d đ Cantarella, Eva (2017-10-20). Bisexuality in the Ancient World. Yale University Press. ISBN 978-0300093025 — preko Google Books. 
  42. ^ Digest 48.6.3.4 and 48.6.5.2.
  43. ^ Richlin, "Not before Homosexuality," pp. 562–563. See also Digest 48.5.35 [34] on legal definitions of rape that included boys.
  44. ^ Richlin, "Not before Homosexuality," pp. 558–561.
  45. ^ a b Suetonius, Augustus 68, 71
  46. ^ Myers, JoAnne (19. 9. 2013). Historical Dictionary of the Lesbian and Gay Liberation Movements. Scarecrow Press. ISBN 9780810874688 — preko Google Books. 
  47. ^ Ornamentis Augustarum: Suetonius, Life of Nero 28–29, discussed by Craig A. Williams, Roman Homosexuality (Oxford University Press, 1999), p. pp. 284, 400, 424.
  48. ^ Younger, John (2004-10-07). Sex in the Ancient World from A to Z. Routledge. ISBN 9781134547029 — preko Google Books. 
  49. ^ Dio Cassius, Epitome of Book 68.6.4; 68.21.2–6.21.3
  50. ^ „Homosexuality and the Weerdinge Bog Men”. www.connellodonovan.com. Arhivirano iz originala 27. 10. 2016. g. 
  51. ^ „Internet History Sourcebooks Project”. sourcebooks.fordham.edu. Arhivirano iz originala 19. 10. 2016. g. 
  52. ^ Younger, John (7. 10. 2004). Sex in the Ancient World from A to Z. Routledge. ISBN 9781134547029 — preko Google Books. 
  53. ^ Prioreschi, Plinio (1996-10-20). A History of Medicine: Roman medicine. Horatius Press. ISBN 9781888456035 — preko Google Books. 
  54. ^ Augustan History, Life of Elagabalus 10
  55. ^ a b v Varner, Eric (2008). „Transcending Gender: Assimilation, Identity, and Roman Imperial Portraits.”. Memoirs of the American Academy in Rome. Supplementary Volume. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press. 7: 200—201. ISSN 1940-0977. JSTOR 40379354. OCLC 263448435. „Elagabalus is also alleged to have appeared as Venus and to have depilated his entire body... Dio recounts an exchange between Elagabalus and the well-endowed Aurelius Zoticus: when Zoticus addressed the emperor as 'my lord,' Elagabalus responded, 'Don't call me lord, I am a lady.' Dio concludes his anecdote by having Elagabalus asking his physicians to give him the equivalent of a woman's vagina by means of a surgical incision.” 
  56. ^ a b Tess deCarlo, Trans History ISBN 1387846353, page 32
  57. ^ Godbout, Louis (2004). „Elagabalus” (PDF). GLBTQ: An Encyclopedia of Gay, Lesbian, Bisexual, Transgender, and Queer Culture. Chicago: glbtq, Inc. Приступљено 6. 8. 2007. 
  58. ^ Benjamin, Harry; Green, Richard (1966). The Transsexual Phenomenon, Appendix C: Transsexualism: Mythological, Historical, and Cross-Cultural Aspects. New York: The Julian Press, Inc. Архивирано из оригинала 2007-07-17. г. Приступљено 3. 8. 2007. 
  59. ^ а б „A History of Homophobia: 3 The Later Roman Empire & The Early Middle Eages”. rictornorton.co.uk. Архивирано из оригинала 21. 1. 2017. г. 
  60. ^ Hirschfeld, Magnus (20. 10. 2017). The Homosexuality of Men and Women. Prometheus Books. ISBN 9781615926985 — преко Google Books. 
  61. ^ MEĐU NAMA: Neispričane priče gej i lezbejskih života - zbornik tekstova, стр. 28–29.
  62. ^ „Internet History Sourcebooks”. sourcebooks.fordham.edu. Архивирано из оригинала 19. 10. 2016. г. 
  63. ^ DiMaio, Constans I (337–350 A.D.)
  64. ^ Canduci, стр. 131
  65. ^ „The Historic Origins of Church Condemnation of Homosexuality”. Well.com. Приступљено 2018-06-12. 
  66. ^ Theodosian Code 9.7.3: "When a man marries and is about to offer himself to men in womanly fashion (quum vir nubit in feminam viris porrecturam), what does he wish, when sex has lost all its significance; when the crime is one which it is not profitable to know; when Venus is changed to another form; when love is sought and not found? We order the statutes to arise, the laws to be armed with an avenging sword, that those infamous persons who are now, or who hereafter may be, guilty may be subjected to exquisite punishment.
  67. ^ „Internet History Sourcebooks Project”. sourcebooks.fordham.edu. 
  68. ^ „LacusCurtius • Ammianus Marcellinus — Book XXIII”. penelope.uchicago.edu. 
  69. ^ „LacusCurtius • Ammianus Marcellinus — Book XXXI”. penelope.uchicago.edu. 
  70. ^ (Theodosian Code 9.7.6): All persons who have the shameful custom of condemning a man's body, acting the part of a woman's to the sufferance of alien sex (for they appear not to be different from women), shall expiate a crime of this kind in avenging flames in the sight of the people.
  71. ^ Dynes, Wayne R. (22. 3. 2016). Encyclopedia of Homosexuality. Routledge. ISBN 9781317368113 — преко Google Books. 
  72. ^ „Corpus Iuris Civilis: The Digest and Codex: Marriage Laws” (PDF). 
  73. ^ Laura Swan, The Forgotten Desert Mothers (2001. ISBN 0809140160.), pages 72–73
  74. ^ Dale Albert Johnson, Corpus Syriacum Johnsoni I (2015. ISBN 1312855347.), page 344-8
  75. ^ Conner, Randy P.; Sparks, David Hatfield; Sparks, Mariya; Anzaldúa, Gloria (1997), Cassell's Encyclopedia of Queer Myth, Symbol, and Spirit: Gay, Lesbian, Bisexual, and Transgender Lore, Cassell, str. 57, ISBN 0-304-33760-9 
  76. ^ Visigothic Code 3.5.5, 3.5.6; "The doctrine of the orthodox faith requires us to place our censure upon vicious practices, and to restrain those who are addicted to carnal offences. For we counsel well for the benefit of our people and our country, when we take measures to utterly extirpate the crimes of wicked men, and put an end to the evil deeds of vice. For this reason we shall attempt to abolish the horrible crime of sodomy, which is as contrary to Divine precept as it is to chastity. And although the authority of the Holy Scriptures, and the censure of earthly laws, alike, prohibit offences of this kind, it is nevertheless necessary to condemn them by a new decree; lest if timely correction be deferred, still greater vices may arise. Therefore, we establish by this law, that if any man whosoever, of any age, or race, whether he belongs to the clergy, or to the laity, should be convicted, by competent evidence, of the commission of the crime of sodomy, he shall, by order of the king, or of any judge, not only suffer emasculation, but also the penalty prescribed by ecclesiastical decree for such offences, and promulgated in the third year of our reign."
  77. ^ „SGS – Europe and homosexuality”. 
  78. ^ „Burned for Sodomy”. Queer Saints and Martyrs. 9. 10. 2012. Arhivirano iz originala 13. 3. 2016. g. 
  79. ^ (Fone, 2000)
  80. ^ David Bromell. Who's Who in Gay and Lesbian History, London, 2000 (Ed. Wotherspoon and Aldrich)
  81. ^ PETRI DAMIANI Liber gomorrhianus, ad Leonem IX Rom. Pon. in Patrologiae Cursus completus...accurante J.P., MIGNE, series secunda, tomus CXLV, col. 161; CANOSA, Romano, Storia di una grande paura La sodomia a Firenze e a Venezia nel quattrocento, Feltrinelli, Milano 1991, pp.13–14
  82. ^ M.J.A. (2011-02-27). „El primer matrimonio homosexual de Galicia se ofició en 1061 en Rairiz de Veiga”. Pristupljeno 2022-08-13. 
  83. ^ Opera Omnia. Arhivirano 22 oktobar 2007 na sajtu Wayback Machine
  84. ^ „storia completa qui”. Архивирано из оригинала 11. 5. 2015. г. Приступљено 6. 10. 2014. 
  85. ^ Crompton, Louis. Homosexuality and Civilization. Cambridge & London: Belknap Press of Harvard University Press, 2003

Литература uredi

  • Sabo, Adriana; Vuletić, Aleksandra; Stolić, Ana; Burmaz, Branko; Zec, Dejan; Duišin, Dragana; Stojanović, Dragana; Đurić, Dubravka; Maljković, Dušan; Erdei, Ildiko; Barišić, Jasmina; Petrović, Jelena; Višnjić, Jelena; Blagojević, Jelisaveta; Lončarević, Katarina; Radulović, Lidija; Kapetanović, Milorad; Jovanović, Nebojša; Savić, Nebojša; Knežević, Nenad; Dimitrijević, Olga; Dimitrov, Slavčo; Gočanin, Sonja; Bojanin, Stanoje; Kalinić, Tanja; Bjeličić, Vladimir; Jovanović, Vladimir; Ivanović, Zorica (2014). Blagojević; Jelisaveta; Dimitrijević; Olga; Stolić; Ana; Đurić; Dubravka; Lončarević; Katarina; Ivanović; Zorica; Radmanović; Mane; Popović; Tatjana; Savanović; Aleksandra; Knežević; Nenad, ур. MEĐU NAMA: Neispričane priče gej i lezbejskih života - zbornik tekstova (PDF). korak-hapi-step.eu. Београд: Hartefakt Fond за Andrej Nosov. ISBN 978-86-914281-4-3. Приступљено 2022-08-12. 

Спољашње везе uredi

  Mediji vezani za članak Хронологија историје ЛГБТ+ заједнице na Vikimedijinoj ostavi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хронологија_историје_ЛГБТ%2B_заједнице&oldid=25452547”