Википедија

Magnum Crimen

Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj (lat. magnum crimen — veliki zločin) je knjiga o razvoju klerikalizma u Hrvatskoj od kraja 19. veka do kraja Drugog svetskog rata, dr Viktora Novaka (1889—1977), hrvatskog katoličkog sveštenika i profesora Univerziteta u Beogradu, šefa Istorijskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti i dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti,[1] koja je prvi put izdata u Zagrebu 1948. godine. Novak je na 1119 stranica (u 18 poglavlja) predstavio razvoj klerikalizma u Hrvatskoj od početka 20. veka (to jest od održavanja Svehrvatskog katoličkog kongresa u Zagrebu 1900. godine) do kraja Drugog svetskog rata.

Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj
MAGNUM CRIMEN omot knjige
Nastanak i sadržaj
AutorViktor Novak

Neposredno po izlasku iz štampe, rimska kurija je anatemisala knjigu i stavila je na Index librorum prohibitorum (Spisak zabranjenih knjiga)[2][3][4].

Pisanje knjige — istorija i motivi

U uvodu knjige, Novak piše da je više od četrdeset godina potrošio na skupljanju materijala koje je kasnije koristio pri pisanju knjige. Sa skupljanjem materijala je počeo još kao đak srednje škole, nastavio kao univerzitetski student, pa član Austrijskog istorijskog instituta i Vatikanske paleografske škole u Rimu, te univerzitetski profesor u Zagrebu i Beogradu. Njegova ideja vodilja nije bila samo da napiše ovu knjigu, nego trilogiju čija će, kasnije, prva dva dela biti Magnum tempus[5] i Magnum sacerdos[6]. Godine 1941, neposredno nakon razaranja i okupacije Kraljevine Jugoslavije, Novak je bio među prvih deset koje je Gestapo uhapsio. Od straha da kasnije ne bude ponovo uhapšen i ubijen, Novak je uništio sav materijal koji je sakupio u toku pomenutih četrdeset godina. Nastaviće da radi na svom projektu trilogije nakon oslobođenja Beograda, oktobra 1944. godine, tako što je počeo da piše njen treći deo - Magnum Crimen.

Posmatrajući delovanje Katoličke crkve na tlu Jugoslavije u periodu dužem od pedeset godina, autor knjige zaključuje da je ova crkva zamenila ideju služenja Bogu idejom služenja rimskoj kuriji, tj. državi rimskog pontifikata u ulozi svetskog vladara. Proizvod ove ideje u Kraljevini Jugoslaviji je identifikacija katolicizma i hrvatske državnosti, što je pretvorilo većinu katoličkog sveštenstva u vatrene pristalice ustaša[7].

Sadržaj

Prvo izdanje knjige

Knjiga je podeljena na dva tematska dela glavama XV Zrenje pred žetvu[8] i XVI Krvava žetva[9]. U svom prvom delu knjiga opisuje aktivnosti katoličkog klera u Kraljevini Jugoslaviji koji pokušava da se postavi iznad države, da kontroliše državu i, što je moguće više, svakodnevni život njenih građana od početka dvadesetog veka pa do početka Drugog svetskog rata. Srž doktrine katoličke crkve u Kraljevini Jugoslaviji u tom periodu je bila:

  • katolički kler treba da ima status državnih službenika,
  • država ne može imati nikakvu kontrolu nad Crkvom,
  • Crkva ima puno pravo uključenja u politički život Kraljevine,
  • crkvena doktrina i religiozno obrazovanje moraju da budu deo školskog programa osnovnih i srednjih škola u Kraljevini,
  • školski program Katoličke crkve mora biti obavezan za decu čiji je bar jedan roditelj katolik,
  • niko u Kraljevini Jugoslaviji ne može biti nekonfesionalan niti treba dozvoliti prelaz iz hrišćanstva u ne-hrišćanstvo[10].

Da bi postigla svoje ciljeve, Katolička crkva nastoji svim silama u Kraljevini Jugoslaviji da spreči odvajanje crkve od države. Katolička crkva podržava aktivno klerikalne katoličke političke partije, konfrontirajući ih drugim konfesijama, a na prvom mestu Srpskoj pravoslavnoj crkvi, javno propovedajući mržnju protiv pravoslavnog stanovništva Kraljevine i zagovarajući hrvatski i slovenački separatizam i netolerantnost prema drugim konfesijama.

Novak je optužio klerikaliste u Hrvatskoj, (jezuitski red odnosno isusovce, franjevački red, kao i ostale katoličke poglavare i sveštenike koji su zagovarali potpunu poslušnost Vatikanu) da su, pod direktivom pape i rimske kurije, od samog uspostavljanja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca aktivno radili na suzbijanju reformističkog pokreta u Katoličkoj crkvi na tlu nove države, kao i da su svesno radili na suzbijanju svakog vida narodnog, verskog i političkog približavanja Srba i Hrvata. Po Novaku, Vatikan se bojao da će reformski pokret u Katoličkoj crkvi u Hrvatskoj (koji je 1919. godine proglasio od Vatikana autonomnu narodnu Hrvatsku starokatoličku crkvu [11]) prevladati i raditi na crkvenoj uniji sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Drugim rečima, po Novaku Vatikan je strahovao da će u novoj državi doći do narodnog ujedinjenja Srba i Hrvata u „Srbohrvate“, čija bi ujedinjena narodna crkva bila van direktne kontrole Vatikana (priznavala ona suprimat Pape ili ne). Da bi stala na put ovom procesu, rimska kurija izvršila je snažan diplomatski pritisak na Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca i primorala je da stavi Hrvatsku starokatoličku crkvu u ilegalu (vlada Čubrilovića je ovo učinila 1923. godine), a potom je na čelo Katoličke crkve u Hrvatskoj postavila Vatikanu odanog jezuita Alojzija Stepinca[12]..

Novak takođe piše o idejama Josipa Juraja Štrosmajera od kojih je najznačajnija ona koja kaže da je služenje Bogu jednako služenju narodu[13]. Polazeći od te svoje ideje vodilje, Štrosmajer radi aktivno na zbližavanju Srba i Hrvata i uvodi staroslavenski jezik u liturgiju Katoličke crkve na Balkanu[14] čemu se agresivno odupire katoličko sveštenstvo u Hrvatskoj i Sloveniji. Ovo sveštenstvo stavlja rimsku kuriju između Boga i naroda, zahtevajući bespogovornu pokornost katolika rimskoj kuriji i bezuslovnu ljubav prema rimskom papi. Sveštenstvo koje je ostalo verno Štrosmajeru je marginalizovano, a najvatrenije sledbenike Štrosmajera će ekskomunicirati zagrebački nadbiskup[15].

Štrosmajera isto katoličko sveštenstvo koje je protiv njegovih ideja prihvata kao svoga, ali iskrivljuje njegove ideje ili ih ne spominje uopšte. Štrosmajerovu sudbinu će deliti Franjo Rački, Ante Trumbić i Stjepan Radić — tri hrvatska političara koji su aktivno zagovarali jugoslovenstvo kao zajednički imenilac zajedništva i života slovenskog naroda u Kraljevini Jugoslaviji. Trumbićeva i Radićeva borba protiv centralizma će Katolička crkva interpretirati kao podršku slovenačkom i hrvatskom separatizmu[16].

Novak piše i podupire dokumentima da čak antislavenske aktivnosti u slovenačkim i hrvatskim područjima u Italiji (što ih je Italija dobila kao kompenzaciju za njeno učešće u Prvom svetskom ratu) ne nailaze ni na kakav otpor ili osudu među hrvatskim i slovenačkim klerom u Jugoslaviji[17].

Pavelićeve političke aktivnosti, ustaški terorizam i fašizam, kao ustaška ideologija su dobile otvorenu podršku katoličkog klera u Kraljevini Jugoslaviji. Pavelićev nacionalizam identifikuje katolicizam i hrvatstvo, što katolički kler aktivno podržava i interpretira [18].

Drugi deo ove knjige, tačnije četiri njene poslednje glave, govori o osnivanju i postojanju Nezavisne Države Hrvatske. Uspostavljanjem Nezavisne Države Hrvatske klerikalizam u Hrvatskoj je, prema autoru, stupio u svojevrstan brak sa ustaškim pokretom, i tako stvorio klerofašizam. Pavelićevu NDH je tadašnje vođstvo Katoličke crkve u Hrvatskoj proglasilo za Civitas Dei („božju državu“). Autor pokazuje kroz stotine stranica sačuvanih dokumenata da je ovim stavom Katolička crkva u Hrvatskoj ne samo otvoreno podržavala ustaški režim i njegove metode rešavanja 'srpskog pitanja', već i aktivno učestvovala u njihovom sprovođenju. Knjiga je puna ratnih svedočanstava i dokumenata čime se dokazuje aktivno učešće hrvatskog katoličkog klera u podršci, organizaciji, i izvršenju istrebljenja i prisilnog preobraćivanja pravoslavnih Srba u katolicizam, te potpuno istrebljenje Jevreja i Roma u Kraljevini Jugoslaviji. Jedan od najbizarnijih događaja opisanih u ovoj knjizi je ponašanje katoličkih sveštenika u logoru Jasenovac. Posle ubistava logoraša, koje su vršili na najsvirepiji način koji su mogli da zamisle, ovi su se koljači redovno molili Bogu u logorskoj kapeli.

Posle rata će se isti katolički kler braniti tvrdeći kako su oni bili aktivno protiv prisilnog pokatoličavanja i istrebljenja Srba navodeći pisma i instrukcije vrha Katoličke crkve poslane kleru. Novak međutim tvrdi da su ova pisma slana kad je posao istrebljenja i pokatoličavanja bio već u velikoj meri završen a sama pisma nisu bila javna niti su instrukcije bile obavezne da se slede. Štaviše, u jednom članku Novoga lista (17. III 1942), katolički kler se protivi pokrštavanju Jevreja kako bi se izbeglo njihovo istrebljenje.[19]

Nadbiskup Stepinac je prikazan u ovoj knjizi kao tvrdi katolički krstaš koji je javno podržao osnivanje Nezavisne Države Hrvatske[20], priznaje ustaše kao hrvatske patriote [21] i moli se za dug život Pavelića i njegove uspehe[22], brani ustaše pred rimskim papom [23] i bio je odgovoran za rasistički stav i ponašanje njegovog klera.[24]

Knjiga Magnum Crimen za period NDH obilato koristi dokumentaciju objavljenu u zbirkama "Dokumenti o protunarodnom radu i zločinima jednog dijela katoličkog klera" (Zagreb, 1946) i "Suđenje Lisaku, Stepincu, Šaliću i družini, ustaško-križarskim zločincima i njihovim pomagačima" (Zagreb, 1946)

Izdanje knjige na engleskom jeziku

Sem što je izdanje ove knjige iz 1948. godine kompletno prevedeno na engleski 2011. godine, dodane su mu dve nove glave - XIV. Crkveni bojovnici ratuju s Tirševom ideologijom, i XV. Peticijske optužbe, koje su bile izostavljene pod pritiskom Titovog šefa OZNE Maksa Baće[25].

U glavi XIV se govori o Sokolskom društvu, koje su u Pragu 1862. godine osnovali Jindrih Finger (nem. Jindřich Fügner) i Miroslav Tirš. Cilj Sokolskog društva je bio da se oživi i raširi svest o narodnoj pripadnosti i unapredi duševno i fizičko zdravlje češkog naroda preko sporta i moralnog obrazovanja. Ova ideja je dobila sveslavenski karakter a Sokolske organizacije su kasnije bile osnovane u Hrvatskoj, Sloveniji, Srbiji, Bugarskoj, Poljskoj i Rusiji. Štrosmajer, koji je u to vreme bio đakovački biskup, je pružio punu podršku Sokolskom pokretu. Posle raspada Austro-Ugarske i nastanka Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. godine, a pod rukovodstvom dr. Lazara Cara, Hrvatska sokolska društva su se ujedinila sa Srpskim i Slovenačkim sokolskim društvima u široki Jugoslovenski sokolski savez dana 15. juna 1919.

Separatistički nastrojeni hrvatski klir je prinudio Hrvatske sokole da napuste Jugoslovenski sokolski savez tokom 1919–20, raspaljujući unutrašnje sukobe u Savezu na političkim osnovama. Istovremeno je visoki hrvatski katolički klir osnovao Orlove, klerikalnu organizaciju čiji je cilj bio da odvoji katoličku omladinu od Saveza. Hrvatska katolička crkva je odbila sveslovensku ideju zajedništva katolika, pravoslavnih i muslimana pod krilaticom "brat je mio bilo koje vere bio". Dve katoličke organizacije Orlovi i Katolička akcija su bile glavna osnova otporu ideji Jugoslovenstva, bratstva i religioznog saživota. Otpor Katoličke crkve ovoj ideji panslavizma je dovela do toga da poljski Sokoli ne uzmu učešće u međunarodnom Svesokolskom susretu koji je održan u Pragu 1926. godine.

Glava XV, čiji je naslov Peticijske optužbe, govori o nekoliko hrvatskih klerikalaca, sledbenika Štrosmajerove ideje u kojoj se kaže da je služenje narodu jednako služenju Bogu što je trebalo da bude moralna osnova Jugoslovenstva, bratstva i religioznog saživota u novoj Kraljevini. Najistaknutiji među njima je bio don Frano Ivanišević, narodni borac za i promoter liturgije u hrvatskoj katoličkoj crkvi na staroslavenskom jeziku. On je dokazivao da katolički sveštenik koji služi svome narodu nije protiv sopstvene crkve i vere.[26]

Knjiga kao akademska referenca

Kada je prvo izdanje knjige izašlo 1948. godine u Zagrebu, sumnja se da je veliki deo tiraža kupila i uništila Katolička crkva. Zbog toga je ova knjiga bila vrlo retka u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji.

Među istoričarima ova je knjiga prihvaćena kao ozbiljna akademska referenca i, kao takva, citirana i referencirana veoma često [2],[3]. Novakova knjiga je referencna knjiga u univerzitetskim bibliotekama širom sveta [4].

Najraniji prikazi ove knjige su prikazi prof. S. Troickog (1949 g. - vidi link) i Šveđanina O. Nojmana (nem. O. Neumann)[27].

Nojman ističe da je Novak, Hrvat po rođenju, bio profesor hrvatske istorije na Beogradskom univerzitetu čiji je cilj bio unaprediti uzajamno razumevanje između Srba i Hrvata. Novak nije izvan tekućih sukoba i kontroverzi i, po Nojmanu, knjiga nije pisana da bi se Novak dodvorio vladajućem režimu. Koreni knjige su u antiklerikalnim stavovima koji su se širili od Francuske preko Italije do srednje Evrope i koji su u srednjoj Evropi postali deo političke i nacionalne borbe. Novak posvećuje 500 strana knjige mračnoj slici saveza "mantije i sablje" tj. hrvatske rimokatoličke crkve i NDH a gradi je na dokumentima koje je sam prikupio i svedočanstvima koje je čuo od zatvorenika banjičkog logora. Sama knjiga je puna citata dokumenata toga doba čime Novak ne samo da želi podupreti svoje optužbe protiv saveza "mantije i sablje" nego i razoružati unapred svoje protivnike. Na kraju svoje kritike ove knjige Nojman kaže da su neki delovi knjige pisani strogo akademski dok su drugi u formi javnih optužbi.

Amerikanac Vilijam Bandi (engl. William P. Bundy) daje samo kratak pregled ove knjige sažet u dve rečenice [28].

Kornis-Poup (engl. Marcel Cornis-Pope) i Nojbauer (engl. John Neubauer) tvrde da je knjiga naručena da bi poduprla Titove posleratne inscenirane sudska procese.[29] Ipak, ova dva autora pišu da knjiga bogato dokumentira ustaške zločine tokom rata u tri logora smrti i druga nasilja protiv Srba, Roma i Jevreja. Otud su na Novaka (u Hrvatskoj) gledali kao na izdajnika Hrvatske. Britanski novinar Robin Haris (engl. Robin Harris) тврди да је Новакова теорија хрватског клеро-фашизма базирана на претераним проценама злочина, и мотивирана политичким разлозима.[30].

Издања

Књига са 18 поглавља има шест издања[31] и једно скраћено[32]. Последње издање књиге са 18 поглавља објавила је београдска издавачка кућа „Нова књига“ 1986. године (са репринтом 1989. године).

После открића два необјављена поглавља, која су, како истиче академик Василије Крестић,[33] изостављена интервенцијом Владимира Бакарића приликом припреме за штампу првог издања, 2011. године појавило се прво нецензурисано издање издавачке куће Гамбит из Јагодине - на енглеском језику. Исто нецензурисано издање књиге на српскохрватском језику је приредила издавачка кућа Catena mundi из Београда 2015. године.

Види још

Референце

  1. ^ Љетопис Југославенске академије знаности и умјетности, Загреб 1979, странице 58 (позиција др. Новака у Академији — дописни члан академије), 673-4 (некролог-биографија)
  2. ^ A Conspiracy of Silence: Genocide in the Independent State of Croatia and Concentration Camp Jasenovac by Slobodan Kljakic Published 1991 Ministry of Information of the Republic of Serbia. pp. 35 [1], Приступљено 9. 4. 2013.
  3. ^ Viktor Novak: Magnum crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj, tom 2, Svjetlost, 1960 pp. 28
    Pogotovo otada otkad je to naređeno, sa pravom uzbunom, iz kolijevke klerofašizma, Vatikana, a Santo Officio stavio djelo na Index librorum prohibitorum, zacijelo žaleći samo što pisca njegova ne može da izvede na lomaču, da i s njime upriliči jedan monstruozno svečani Auto da fe, Actus fidei, dirigovanu ispovijest vjere!
  4. ^ Le génocide occulté: état indépendant de Croatie, 1941-1945 by Marco Aurelio Rivelli, Published by L'AGE D'HOMME, 1998 pp. 18:
    Loin de se repentir, donc, le Vatican s'est tu. L'auteur d'un ouvrage sur ce massacre, le Dr Viktor Novak, historien yougoslave d'origine croate, a vu son ceuvre, Magnum Crimen, publiée à Zagreb en 1948, à l'Index librorum prohibitorum en meme temps qu'il etait excommunié
  5. ^ Viktor Novak: Magnum tempus: ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti, 1830-1849, Nova knjiga, Beograd, 1987
  6. ^ Viktor Novak Josip Juraj Štrosmajer: apostol Jugoslovenske misli, Savez sokola kraljevine Jugoslavije, Beograd, 1941
  7. ^ Novak [1948], странице I-XV
  8. ^ Novak [1948]. pp. 469.
  9. ^ Novak [1948]. pp. 525.
  10. ^ Novak [1948]. pp. 158-159
  11. ^ Jubilarni zbornik života i rada Srba, Hrvata i Slovenaca, 1918-1928, Volume 2, Matica živih i mrtvih Srba, Hrvata i Slovenaca, стр. 652
  12. ^ Novak [1948]. pp. 197-198
  13. ^ Novak [1948], стр. XIV
  14. ^ Novak [1948]. pp. 257:
    Uvođenje starog slavenskog jezika u bogosluženje katoličkih Hrvata Strossmayer je punih pet decenija smatrao kao jedno od sredstava za zbližavanje zapadne s istočnom crkvom. Napori Strossmayera, koje je on učinio za te ideale u Rimu, Petrogradu, Beogradu i na Cetinju, ogromnih su razmjera
  15. ^ Novak [1948]. pp. 420.
  16. ^ Novak [1948]. pp. 232.
  17. ^ Novak [1948]. pp. 366.
  18. ^ Novak [1948]. pp. 9 Dr. Ivan Šarić: Mi smo Hrvati i katolici i to hoćemo da budemo. Zato se sastadosmo da pred cijelim svijetom izjavimo, od kojega nam mnogi ne daju, da se zovemo Hrvati, a drugi nam hoće da krate da smo katolici.
  19. ^ Novak [1948]. pp. 816.
  20. ^ Novak [1948],
    Степинац у свом говору (комплетан - на странама 550-551) 10. априла 1941. каже: Odazovite se stoga spremno ovom mom pozivu na uzvišeni rad oko čuvanja i unapređenja NDH. Poznavajući muževe koji danas upravljaju sudbinom hrvatskoga naroda mi smo duboko uvjereni, da će naš narod naići na puno razumijevanje i pomoć. Mi vjerujemo i očekujemo, da ce Crkva u uskrsloj Državi Hrvatskoj moći u punoj slobodi naviještati neoborive principe vječne Istine i Pravde.
  21. ^ Novak [1948]. pp. 545 Katolički list" saopćuje, da je tom prigodom nadbiskup izrazio ne samo svoja čestitanja za obnavljanje NDH, nego je istodobno izrazio i svoje žaljenje povodom smrti njegovoga brata Petra Kvaternika, koji je kao ustaški odmetnik poginuo u borbi sa regularnim trupama jugoslovenske vojske u Crikvenici, u trenutku kada je objavljivao u tom mjestu NDH i odcjepljenje od Jugoslavije.
  22. ^ Novak [1948]. pp. 990 Nadbiskup Stepinac svake godine o Novoj godini predvodi svoje svećenstvo Paveliću i pozdravlja Pavelića sa željama da Pavelić uspije i do kraja izvrši "konsolidaciju" NDH moli za dug život Pavelića i njegove uspjehe a tako isto i na njegov imendan 13 VI i na rođendan 14 VII. Sam najsvečanije celebrira in pontifikalibus o godišnjici NDH i dopušta da se u katedrali najsvečanije izvode zadušnice za najvećeg ustaškog krvnika komandanta "Crne legije" Juru Francetića.
  23. ^ Novak [1948]. pp. 887 U već spomenutom memorandumu papi Piju XII., nadbiskup Stepinac, zalaže se za tu monstruoznost NDH, i njen upravni aparat kao za "produženu ruku Gestapoa i Ovre", pošto smatra (18. V. 1943), da se radi "o paklenom planu uništenja katolicizma na istočnoj strani Jadrana koju pripremaju neprijatelji Crkve u tim krajevima". Da bi bio što uvjerljiviji, nadbiskup Stepinac je čitav niz ustaških zločina pripisao naprosto partizanima, a zločince svećenike nastojao da odbrani od optužbi koje su doprle do samog Vatikana.
  24. ^ Novak [1948]. pp. 939. Msgr. Binički in "Razbojnička pećina": Mnogi su sladokusci zamjerali Ocu Domovine (tj. Anti Starčeviću) što je poznatu pasminu (tj. Srbe) nazvao "vlaškim nakotom". Kao da Vlasi nisu ljudi, van živine, koje se kote. Tko dobro luči, dobro uči. Treba dobro razlučiti stare hrvatske Vlahe - pastire od smeća što su ga Turci sa svih strana zgrnuli u ostanke drevne kraljevine Hrvatske.
  25. ^ Radisavljević, Zoran (22. 03. 2012). „"Magnum crimen", ipak, putuje u svet”. Politika. Belgrade. Приступљено 6. 01. 2015. 
  26. ^ „Magnum Crimen Two omitted chapters from the book” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 28. 12. 2014. г. Приступљено 07. 01. 2017. 
  27. ^ Novak, Magnum Crimen. Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj by Oscar Neumann in Journal of Central European Affairs, Vol 10. Boulder CO. 1950. pp. 63-65.
  28. ^ Foreign Affairs Bibliography by Council on Foreign Relations, by William P. Bundy, Archibald Cary Coolidge, Council on Foreign Relations, Hamilton Fish Armstrong - vol. 57, no. 3 - pp. 340
    A Jugoslav historian's lengthy indictment of clericalism in Croatia over the past half-century. The latter half of the book, covering the period of "independent" Croatian state of Ante Pavelic on the basis of a wealth of material from many sources, pays particular attention to the role of Achbishop Stepinac.
  29. ^ Cornis-Pope 2004, стр. 164.
  30. ^ Harris, Robin. „On Trial Again”. Catholic Culture. Trinity Communications. Приступљено 16. 7. 2008. 
  31. ^ Worldcat search, Приступљено 9. 4. 2013.
  32. ^ Viktor Novak: Velika optužba (Magnum crimen): pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj, Svjetlost Sarajevo 1960
  33. ^ Krestić, Vasilije: Predgovor. Viktor Novak.Ecclesia militans ratuje s Tyrševom ideologijom i Libellus accusationis: dva izostavljena poglavlja iz knjige Magnum crimen Viktora Novaka, Jagodina: Gambit, 2005, str. 9-11

Литература

Спољашње везе

 
Викизворник има изворни текст повезан са чланком Категорија:Независна Држава Хрватска.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Magnum_Crimen&oldid=27549288”