Nouvelle Droite
Nouvelle Droite (Francuski: [nuvɛl dʁwat]; engl. "New Right"), ponekad skraćeno na inicijalizam ND, je politički pokret krajnje desnice koji se pojavio u Francuskoj tokom kasnih 1960-ih. Nouvelle Droit je izvor šire evropske nove desnice (ENR).[1][2] Različiti naučnici političkih nauka su tvrdili da je to oblik fašizma ili neofašizma, iako pokret izbegava ove termine.
Nouvelle Droite je započeo formiranjem Groupement de recherche et d'études pour la civilisation européenne (GRECE; istraživačka i studijska grupa za evropsku civilizaciju), francuske grupe koju je uglavnom vodio filozof Alen de Benoist, u Nici 1968. godine. De Benoa i drugi rani članovi GRECE-a su dugo bili uključeni u krajnje desničarsku politiku, a njihov novi pokret bio je pod uticajem starijih desničarskih tokova mišljenja poput nemačkog konzervativnog revolucionarnog pokreta. Iako je odbacivao levičarske ideje o ljudskoj jednakosti, Nouvelle Droite je takođe bio pod jakim uticajem taktike Nove levice i nekih oblika marksizma. Naročito su bile uticajne sociokulturne ideje italijanskog marksiste Antonija Gramšija, a članovi ND-a su sebe opisivali kao „Gramšijance desnice“.
ND je dostigla nivo poštovanja u Francuskoj tokom 1970-ih, iako su njihova reputacija i uticaj opali nakon kontinuirane liberalne i levičarske antifašističke opozicije. Članovi ND pridružili su se nekoliko političkih partija, postajući posebno jak uticaj unutar krajnje desničarskog francuskog Nacionalnog saveza, dok su ideje ND-a takođe uticale na ekstremno desničarske grupe u drugim delovima Evrope. U 21. veku, ND je uticala na više grupa krajnje desnice, kao što su identitaristički pokret i oblici nacional-anarhizma.
ND se protivi multikulturalizmu i mešanju različitih kultura unutar jednog društva, protivi se liberalnoj demokratiji i kapitalizmu i promoviše lokalizovane oblike onoga što naziva „organskom demokratijom“, sa namerom da iskorenjuje elemente oligarhije. On se zalaže za „arheofuturistički“ ili neku vrstu „nereakcionarnogrevolucionarnog konzervativnog“ metoda za ponovno oživljavanje panevropskog identiteta i kulture, istovremeno podstičući očuvanje određenih regiona u kojima mogu da žive Evropljani i belci. Istovremeno, pokušava da održi zaštitu različitosti etničkih grupa i identiteta širom sveta, braneći pravo svake grupe naroda da zadrži svoje zemlje i regione koje će okupirati. Da bi ostvarila svoje ciljeve, ND promoviše ono što naziva „metapolitikom“, nastojeći da utiče i promeni evropsku kulturu na načine koji su naklonjeni njenoj stvari tokom dužeg vremenskog perioda, a ne aktivnom kampanjom za funkciju preko političkih partija.
Istorija
urediNakon završetka Drugog svetskog rata i kolapsa Višijevskog režima, francuska ekstremna desnica je oterana u podzemlje.[3] U naredne dve decenije, pokret ekstremne desnice u zemlji se tada okupio oko stvaranja Francuske imperije, suprotstavljajući se pokretima dekolonizacije koji su jačali u Indokini i Alžiru.[4] Usvajajući drugi pristup, jedan broj intelektualaca ekstremne desnice odlučio je da će pokušati da mnoge svoje ideje učine društveno respektabilnijim kroz stvaranje Grupe za istraživanje i proučavanje evropske civilizacije (GRECE).[5] Akronim na francuskom znači „Grčka“, a organizacija je naglašavala paganske vrednosti antičke Grčke.[6]
ideologija
urediND je prošla kroz nekoliko promena doktrine od svog stvaranja 1968. i, prema politikologu Stefanu Fransoa, „nikada nije bila centralizovana i homogena škola dogmatske misli. Stavovi koje podržavaju mislioci Nove desnice se veoma razlikuju, u rasponu od ekstremne desnice do varijanti anarhizma - Filozof Pjer-Andre Tagijef je izdvojio pet ideoloških perioda u istoriji ND: odbacivanje judeo-hrišćanskog nasleđa i etnocentrična „religija ljudskih prava"; kritika liberalnih i socijalističkih „egalitarnih utopija" 1970-ih; pohvala „indoevropskog nasleđa" i paganizma, koji se doživljava kao „prava religija" Evropljana; kritika tržišno vođenog i „ekonomistička" vizija sveta i liberalni utilitarizam; zagovaranje radikalnog etničkog diferencijalizma, koji je na kraju 1990-ih evoluirao ka kulturnom relativizmu inspirisanom Klodom Levi-Strosom i Robertom Žolenom.[7]
Neka od istaknutih imena koja su sarađivala sa GRECE su: Artur Kestler, Hans Ajzenk, Konrad Lorenc, Mirča Elijade, Rejmon Abeljo, Tijeri Monije, Entoni Berdžes i Žan Parvulesko.[8]
ND je kritikovao liberalni naglasak na prava pojedinaca i umesto toga u prvi plan stavio prava grupa.[9] ND ispoljava neprijateljstvo prema multikulturalizmu i kulturnom mešanju.[10] ND posmatra multikulturna društva kao oblik „etnocida“.[11] GRECE je izjavila da je protiv imigracije, ali da ne očekuje da će naseljene etno-kulturne manjine u Francuskoj masovno emigrirati.[12] Umesto toga, favorizuje razdvajanje različitih etno-kulturnih grupa u Francuskoj, pri čemu svaka naglašava svoj sopstveni kulturni identitet, a ne da se integriše i meša sa drugima.[12] Podržava homogenost unutar društva.[11] GRECEje pozvala Evropu i Treći svet da zajedno rade na uspostavljanju ove globalne etno-kulturne segregacije i borbi protiv bilo kakvih homogenizujućih identiteta.[13] Kritičari su tvrdili da je stav ND-a u ovom pogledu sličan starijim fašističkim preokupacijama idejama kulturne ili rasne čistoće.[14] Ona deli ovo verovanje u različitost u izolaciji sa FN.[15] Spektorovski sugeriše da stavovi ND-a o kulturološkim razlikama i segregaciji nastoje da potisnu Treći svet na inferiornu poziciju na svetskoj sceni, savetujući agrarna društva da ostanu onakva kakva jesu i da se ne industrijaliziraju, a istovremeno dozvoljavaju Evropi da zadrži svoj tehnološki napredniji položaj. [16]
.svg)
ND ne podržava stav da evropska tehnološka superiornost označava Evropljane kao superiornu rasu.[17] De Benoa je izjavio da „evropska rasa nije apsolutno superiorna rasa. Ona je samo najspremnija da napreduje“.[16]
De Benoa se dugo držao etničkih nacionalističkih ideja iako je nastojao da razvije oblik nacionalizma koji je dekonstruisao nacionalnu državu. [18] GRECE je promovisala zamenu Francuske republike „federativnom republikom francuskih naroda koja bi zauzvrat činila deo šire etničke federacije evropskih naroda.[18] Prema ND-u, etnički region ne bi morao da uspostavlja drakonske zakone protiv imigranata koji su etnički različiti, ali bi imao neprobojne kulturne barijere da ih spreči.[18] Ideje o tako regionalizovanoj federalnoj Evropi su srodne onima ranijih krajnje desnih i fašističkih mislilaca .[18] U svojoj analizi uverenja ND o njihovoj idealnoj budućnosti, Spektorovski navodi da bi svako društvo uspostavljeno duž ND linija ličilo na Južnu Afriku iz doba aparthejda, bilo bi oblik totalitarizma zasnovanog na politici identiteta i da bi bilo „ trajna noćna mora za stare imigrante i za političke i ideološke neistomišljenike“. [19]
Suprotstavljajući se globalnom kapitalizmu i neograničenom slobodnom tržištu, GRECE je promovisala komunitarni oblik kapitalizma. [17] Dok je slavila i branila zapadnu civilizaciju, GRECE je osudila zapadnjaštvo.[20] ND je bio podjednako kritičan i prema Sovjetskom Savezu i prema Sjedinjenim Državama. [21] ND pokazuje intenzivan antiamerikanizam, odbacujući ono što doživljava kao hiperkapitalistički etos Sjedinjenih Država. Tvrdi se da su i Evropa i Treći svet saveznici u borbi protiv američkog kulturnog imperijalizma.[13] Unutar pokreta nema otvorenog antisemitizma.[22] McCulloch je tvrdio da su antisemitske teorije zavere ipak bile prisutne u članovima FN-a koji su povezani sa ND. [23] Početkom 1990-ih, Žorž Šarbono je objavio da je GRECE zvanično odbacila poricanje Holokausta.[24] Međutim, jedan od osnivača organizacije, Žan-Klod Vala, izjavio je da lično veruje u tvrdnje onih koji poriču holokaust.[24]
ND odbacuje monoteističko nasleđe judeo-hrišćanske tradicije.[25] Oni tvrde da je hrišćansko nasleđe Evrope stvorilo egalitarni etos koji se od tada razvio u takve sekularne varijante kao što su liberalizam, socijaldemokratija i socijalizam.[26] Ona osuđuje monoteizam hrišćanstva kao ispoljavanje totalitarnog etosa koji nastoji da nametne zapadni etos mnogim različitim kulturama sveta. GRECE je bila otvoreno propaganska, gledajući na prehrišćansku Evropu u pozitivnom smislu kao na zdrav i raznolik[27] politeistički kontinent.[27] Protivljenje ND hrišćanstvu dovelo je do odbacivanja ideja starokatoličke desnice i neoliberalne anglo-američke desnice.[26] Ipak, prihvata da druge kulturne grupe treba da budu slobodne da slede monoteistička uverenja ako smatraju prikladnim, izražavajući stav da je „judaizam svakako ispravan za Jevreje, kao što je islam za Arape, i ne možemo prihvatiti rasističku praksu nametanja našeg kulturnog modela stranim narodima.“[13]
Trenutno
urediPod okriljem GRECE pronađeni su različiti mislioci i aktivisti, uključujući „evropske imperijaliste, tradicionaliste pod uticajem Julija Evola i Renea Guenona, komunitariste, postmoderniste, Volkiš nostalgičare, antijudeo-hrišćanske pagane“.[28]
Izvan Francuske
urediND i njen nemački pandan Neue Rechte[29] su uticali na ideološku i političku strukturu Evropskog identitetskog pokreta.[30][31] Deo alt-desnice takođe tvrdi da je bio inspirisan de Benoistovim spisima.[31]
Prijem
urediND je bio predmet raznih studija od svog nastanka 1970-ih i stekao je širok spektar neprijatelja, kao i neke neočekivane pristalice.[32] Iako su mnogi liberali i socijalisti tvrdili da se ND nije ideološki pomerio od ranijih oblika krajnje desnice i da bi trebalo da bude društveno izopšten, levičarski časopis Telos je pohvalio sposobnost ND da prevaziđe paradigmu levice i desnice.[33] ND je podjednako kritikovan od strane političkog spektra levice i desnice, na primer, osuđivan je i od angloameričke desnice zbog svojih antikapitalističkih i antiameričkih stavova, i od francuske katoličke desnice zbog svojih antihrišćanski stavovi.[34]
Reference
uredi- ^ Bar-On 2001, str. 333.
- ^ Camus, Jean-Yves; Lebourg, Nicolas (2017). Far-Right Politics in Europe. Harvard University Press. str. 123–124. ISBN 9780674971530.
- ^ Vaughan 1995, str. 215.
- ^ Vaughan 1995, str. 218.
- ^ Vaughan 1995, str. 219.
- ^ François 2014, str. 90.
- ^ Taguieff 1994, str. 283–284.
- ^ Bar-On 2001, str. 334.
- ^ Spektorowski 2003, str. 118.
- ^ McCulloch 2006, str. 173.
- ^ a b Bar-On 2001, str. 346.
- ^ a b McCulloch 2006, str. 161.
- ^ a b v Spektorowski 2003, str. 117.
- ^ Bar-On 2001, str. 347.
- ^ McCulloch 2006, str. 165.
- ^ a b Spektorowski 2003, str. 119.
- ^ a b Spektorowski 2003, str. 116.
- ^ a b v g Spektorowski 2003, str. 122.
- ^ Spektorowski 2003, str. 127.
- ^ McCulloch 2006, str. 174.
- ^ Johnson 1995, str. 239.
- ^ Bar-On 2001, str. 337.
- ^ McCulloch 2006, str. 170.
- ^ a b Bar-On 2001, str. 335.
- ^ François 2014, str. 87.
- ^ a b Bar-On 2001, str. 336.
- ^ a b McCulloch 2006, str. 169.
- ^ McCulloch 2006, str. 160.
- ^ Hentges, Gudrun, Gürcan Kökgiran, and Kristina Nottbohm. "Die Identitäre Bewegung Deutschland (IBD)–Bewegung oder virtuelles Phänomen." Forschungsjournal Soziale Bewegungen 27, no. 3 (2014): 1-26. Read online (pdf) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. јануар 2020)
- ^ Teitelbaum 2017, стр. 46.
- ^ а б Camus 2019, стр. 73
- ^ Spektorowski 2003, стр. 111–112.
- ^ Spektorowski 2003, стр. 112.
- ^ Bar-On 2001, стр. 338.
Литература
uredi- Bar-On, Tamir (2001). „The Ambiguities of the Nouvelle Droite, 1968-1999”. The European Legacy. 6 (3): 333—351. S2CID 144359964. doi:10.1080/10848770120051349.
- Camus, Jean-Yves (2019). „Alain de Benoist and the New Right”. Ур.: Sedgwick, Mark. Key Thinkers of the Radical Right: Behind the New Threat to Liberal Democracy. Oxford University Press. стр. 73—90. ISBN 9780190877613.
- Copsey, Nigel (2013). „Au Revoir to "Sacred Cows"? Assessing the Impact of the Nouvelle Droite in Britain”. Democracy and Security. 9 (3): 287—303. S2CID 144565720. doi:10.1080/17419166.2013.792249.
- De Benoist, Alain (2014). Превод: Christine Rhone. „Alain de Benoist answers Tamar Bar-On”. Journal for the Study of Radicalism. 8 (1): 141—161. S2CID 144595116. doi:10.14321/jstudradi.8.1.0141.
- François, Stéphane (2014). „The Nouvelle Droite and 'Tradition'”. Journal for the Study of Radicalism. 8 (1): 87—106. ISSN 1930-1189. S2CID 145625575. doi:10.14321/jstudradi.8.1.0087.
- François, Stéphane (2019). „Guillaume Faye and Archeofuturism”. Ур.: Sedgwick, Mark. Key Thinkers of the Radical Right: Behind the New Threat to Liberal Democracy. Oxford University Press. стр. 91—101. ISBN 978-0-19-087760-6.
- Griffin, Roger (2000). „Between Metapolitics and Apoliteia: the Nouvelle Droite's Strategy for Conserving the Fascist Vision in the 'Interregnum'”. Modern & Contemporary France. 8 (1): 35—53. S2CID 143890750. doi:10.1080/096394800113349.
- Johnson, Douglas (1995). „The New Right in France”. Ур.: Luciano Cheles; Ronnie Ferguson; Michalina Vaughan. The Far Right in Western and Eastern Europe (second изд.). London and New York: Longman Group. стр. 234–244. ISBN 9780582238817.
- Laqueur, Walter (1996). Fascism: Past, Present, Future
. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-511793-6. - Macklin, Graham D. (2005). „Co-opting the Counter Culture: Troy Southgate and the National Revolutionary Faction”. Patterns of Prejudice. 39 (3): 301—326. S2CID 144248307. doi:10.1080/00313220500198292.
- Minkenberg, Michael (2000). „The Renewal of the Radical Right: Between Modernity and Anti-modernity”. Government and Opposition. 35 (2): 170—188. S2CID 144136434. doi:10.1111/1477-7053.00022.
- McCulloch, Tom (2006). „The Nouvelle Droite in the 1980s and 1990s: Ideology and Entryism, the Relationship with the Front National”. French Politics. 4 (2): 158—178. S2CID 144813395. doi:10.1057/palgrave.fp.8200099.
- Sheehan, Thomas (1981). „Myth and Violence: The Fascism of Julius Evola and Alain de Benoist”. Social Research. 48 (1): 45—73. JSTOR 40970798.
- Spektorowski, Alberto (2003). „The New Right: Ethno-Regionalism, Ethnopluralism and the Emergence of a Neo-fascist 'Third Way'”. Journal of Political Ideologies. 8 (1): 111—130. S2CID 143042182. doi:10.1080/13569310306084.
- Taguieff, Pierre-André (1994). Sur la Nouvelle Droite: jalons d'une analyse critique. Descartes et Cie. ISBN 978-2910301026.
- Teitelbaum, Benjamin R. (2017). Lions of the North: Sounds of the New Nordic Radical Nationalism. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-021259-9.
- Vaughan, Michalina (1995). „The Extreme Right in France: 'Lepénisme' or the Politics of Fear”. Ур.: Luciano Cheles; Ronnie Ferguson; Michalina Vaughan. The Far Right in Western and Eastern Europe (second изд.). London and New York: Longman Group. стр. 215–233. ISBN 9780582238817.
- Verluis, Arthur (2014). „A Conversation with Alain de Benoist”. Journal for the Study of Radicalism. 8 (2): 79—106. S2CID 144778880. doi:10.14321/jstudradi.8.2.0079.
Додатна литература
uredi- Antón-Mellón, Joan (2012). „The idées-force of the European New Right: a new paradigm?”. Varieties of Right-Wing Extremism in Europe. Routledge. стр. 67—82. ISBN 978-0-203-08046-7. doi:10.4324/9780203080467-10.
- Bar-On, Tamir (2008). „Fascism to the Nouvelle Droite: The Dream of Pan-European Empire”. Journal of Contemporary European Studies. 16 (3): 327—345. ISSN 1478-2804. S2CID 144238632. doi:10.1080/14782800802500981.
- Bar-On, Tamir (2011). „Intellectual Right - Wing Extremism – Alain de Benoist’s Mazeway Resynthesis since 2000”. Ур.: Backes, Uwe; Moreau, Patrick. The Extreme Right in Europe (1 изд.). Vandenhoeck & Ruprecht. стр. 333—358. ISBN 978-3-525-36922-7. doi:10.13109/9783666369223.333.
- Bar-On, Tamir (2011). „Transnationalism and the French Nouvelle Droite”. Patterns of Prejudice. 45 (3): 199—223. ISSN 0031-322X. S2CID 144623367. doi:10.1080/0031322X.2011.585013.
- Bar-On, Tamir (2012). „The French New Right's Quest for Alternative Modernity”. Fascism. 1 (1): 18—52. ISSN 2211-6257. S2CID 153968851. doi:10.1163/221162512X631198.</ref>
- Bar-On, Tamir (2013). Rethinking the French New Right: Alternatives to Modernity. Routledge. ISBN 978-1-135-96633-1.
- Bar-On, Tamir (2014). „The French New Right: Neither Right, nor Left?”. Journal for the Study of Radicalism. 8 (1): 1—44. ISSN 1930-1189. S2CID 144612777. doi:10.14321/jstudradi.8.1.0001.
- Bar-On, Tamir (2016). Where Have All The Fascists Gone?. Routledge. ISBN 978-1351873130.
- Camus, Jean-Yves (2006). „La Nouvelle droite: bilan provisoire d'une école de pensée”. La Pensée. 345: 23—33. ISSN 0031-4773.
- Camus, Jean-Yves; Lebourg, Nicolas (2017). Far-Right Politics in Europe. Harvard University Press. ISBN 978-0674971530.
- Casadio, Massimiliano Capra (2014). „The New Right and Metapolitics in France and Italy”. Journal for the Study of Radicalism. 8 (1): 45—86. ISSN 1930-1189. JSTOR 10.14321/jstudradi.8.1.0045. S2CID 144052579. doi:10.14321/jstudradi.8.1.0045.
- Dard, Olivier (2006). „La Nouvelle Droite et la société de consommation”. Vingtième Siècle. Revue d'histoire. 91 (3): 125. ISSN 0294-1759. doi:10.3917/ving.091.0125.
- Duranton-Crabol, Anne-Marie (1988). „La « nouvelle droite » entre printemps et automne (1968-1986)”. Vingtième Siècle. Revue d'histoire. 17 (1): 39—50. JSTOR 3768795. doi:10.3406/xxs.1988.1957.
- Duranton-Crabol, Anne-Marie (1988). Visages de la Nouvelle droite: le GRECE et son histoire. Presses de Sciences Po. ISBN 978-2-7246-0561-7.
- François, Stéphane (2008). Les néo-paganismes et la Nouvelle droite, 1980-2006: pour une autre approche. Archè. ISBN 978-88-7252-287-5.
- François, Stéphane (2009). „La Nouvelle Droite et l'écologie : une écologie néopaïenne ?”. Parlement[s], Revue d'histoire politique. n°12 (2): 132. ISSN 1768-6520. doi:10.3917/parl.012.0132
. - François, Stéphane (2011). „La Nouvelle Droite et les Indo-Européens. Une anthropologie d'extrême droite”. Terrain. Anthropologie & Sciences Humaines (56): 136—151. ISSN 0760-5668. doi:10.4000/terrain.14232 .
- François, Stéphane (2017). „La Nouvelle Droite et le nazisme. Retour sur un débat historiographique”. Revue Française d'Histoire des Idées Politiques. N° 46 (2): 93. ISSN 1266-7862. doi:10.3917/rfhip1.046.0093.
- François, Stéphane (2021). La nouvelle droite et ses dissidences: identité, écologie et paganisme. Le Bord de l'eau. ISBN 978-2-35687-760-4.
- Griffin, Roger (2000b). „Plus ça change! The Fascist Pedigree of the Nouvelle Droite”. Ур.: Arnold, Edward J. The Development of the Radical Right in France: From Boulanger to Le Pen. Palgrave Macmillan UK. стр. 217—252. ISBN 978-0-333-98115-3. doi:10.1057/9780333981153.
- Keucheyan, Razmig (2017). „Alain de Benoist, du néofascisme à l'extrême droite « respectable »: Enquête sur une success story intellectuelle”. Revue du Crieur. 6 (1): 128. ISSN 2428-4068. doi:10.3917/crieu.006.0128.
- McAdams, A. James (2021). „Making the case for “difference”: From the Nouvelle droite to the Identitarians and the new vanguardists”. Contemporary Far-Right Thinkers and the Future of Liberal Democracy. Routledge. ISBN 978-1-003-10517-6. S2CID 238646228. doi:10.4324/9781003105176-8.
- Shields, James G. (2007). The Extreme Right in France: From Pétain to Le Pen. Routledge. ISBN 978-0415372008.
- Spektorowski, Alberto (2000). „The French New Right: Differentialism and the Idea of Ethnophilian Exclusionism”. Polity. 33 (2): 283—303. ISSN 0032-3497. JSTOR 3235491. S2CID 147323550. doi:10.2307/3235491.
- Spektorowski, Alberto (2012). „The French New Right: multiculturalism of the right and the recognition/exclusionism syndrome”. Journal of Global Ethics. 8 (1): 41—61. ISSN 1744-9626. S2CID 145665002. doi:10.1080/17449626.2011.635688.
- Taguieff, Pierre-André (1993). „Origines et métamorphoses de la Nouvelle Droite”. Vingtième Siècle. Revue d'histoire (40): 3—22. ISSN 0294-1759. JSTOR 3770354. doi:10.2307/3770354.
