Јован VII Палеолог
Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. |
Јован VII Палеолог (грч. Ιωάννης Ζ' Παλαιολόγος, живео 1370—1408) је био византијски цар (1390), син Андроника IV (1376—1379) и његов савладар (1376—1379), царски регент (1399—1403) у име свог стрица Манојла II (савладар 1373—1391, цар 1391—1425) и управник Солуна (1403—1408). Био је ожењен Ирином Гатилузио са којом је имао неколико деце, од којих је најзначајнији његов син Андроник.
| Јован Палеолог | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1370. |
| Место рођења | Цариград, Византијско царство |
| Датум смрти | 22. септембар 1408. (37/38 год.) |
| Место смрти | Солун, Византијско царство |
| Породица | |
| Потомство | Андроник V Палеолог |
| Родитељи | Андроник IV Палеолог Кераца Шишман |
| Династија | Палеолози |
| Претходник | Јован V Палеолог |
| Наследник | Јован V Палеолог |
Побуне Андроника IV уреди
После прве побуне свога оца 1373. године која није успела, заједно са њим је делимично ослепљен, али га то није спречило да настави да игра важну улогу у борби за власт у Византији. Након друге побуне његовог оца и преузимања власти уз помоћ Ђеновљана 12.08. 1376. године, трогодишњи Јован је овенчан за савладара. Међутим свега три године касније, у Византији је 01.07. 1379. године дошло до новог преврата којим су Јован V (1341—1376, 1379—1390, 1390—1391) и Манојло (II) враћени на трон, а Андроник и његов син Јован су збачени са власти, али им су им на управу додељени поседи око Селимврије, Хераклеје Радоста и Панидоса. Претпоставља се да је јуна 1385. године после смрти свога оца који је поново неуспешно покушао да преузме власт, Јован преузео самосталну управу над тим поседима.
Јованова побуна и владавина уреди
Развој ситуације на Балканском полуострву после Косовског боја 15.06. 1389. године и долазак Бајазита I (1389—1402) на власт, довели су до новог притиска на Византију. Нови султан је свог противника решио да ослаби подстицањем Јована на побуну против његовог деде и имењака који је владао Царством. Уз помоћ османлијских снага, подршку дела властеле и права примогенитуре, он је 14.04. 1390. године преузео контролу над Цариградом и прогласио се царем. Његова узурпација престола и јасна Бајазитова подршка, тумачени су на Западу као увод у османлијско заузеће Цариграда, о чему сведочи и чињеница да је Млетачки сенат у то доба својој делегацији коју је упућивао у Цариград дао посебне инструкције, за случај да у доба када они пристигну до Царице свих Градова на Златном рогу буде владао Бајазит. Међутим, као и приликом свргавања његовог оца, поново је на сцену ступио његов стриц Манојло (II) који је пред Јованом побегао на Лемнос. Он је два пута неуспешно покушао да продре у град, да би му 17.09. 1390. године то и успело, чиме је Јован V по четврти пут враћен на престо.
Регенство и управа над Солуном уреди
Девет година касније, након пет година блокаде Цариграда, Јованов стриц Манојло II је отишао на Запад у покушају да покрене нови крсташки поход против Османлија. У његовом одсуству, царски регент постао је Јован. Током четворогодишњег Манојловог одсуства, он је успешно водио одбрану града који је на крају спашен османлијским поразом код Ангоре. Иако се налазио у позицији да поново покуша да узурпира власт, Јован то није учинио чак и када је Бајазит умро после Ангоре, а Манојло продужио свој останак на Западу. Сам цар се и сам прибојавао ове могућности, због чега је своју супругу Јелену и двојицу синова Јована (VIII) (савладар 1421—1425, цар 1425—1448) и Теодора (II) (морејски деспот 1407—1443) склонио у Морејску деспотовину код свог млађег брата Теодора I (морејски деспот 1382—1407). По Манојловом повратку у престоницу, он му је предао власт после чега се повукао у Солун који му је додељен на управу и у коме је и умро 1408. године.
Порекло и породица уреди
Јован је био син Андроника IV Палеолога и Кераце Шишман која је била ћерка бугарског цара Јована Александра (1331—1371) који су поред њега имали и две ћерке.
Био је ожењен Ирином Гатилузио, из ђеновљанске породице Гатилузио која је донела победу 1354. године његовом деди Јовану V у сукобу са његовим прадедом Јованом VI (1331 — 1371), за шта су награђени Лезбосом којим су управљали до османлијског освајања 1462. године. Са њом је имао неколико деце, од којих је најзначајнији његов син:
Породично стабло уреди
| 4. Јован V Палеолог | ||||||||||||||||
| 2. Андроник IV Палеолог | ||||||||||||||||
| 5. Јелена Кантакузин | ||||||||||||||||
| 1. Јован VII Палеолог | ||||||||||||||||
| 6. Sratsimir di Kran | ||||||||||||||||
| 3. Кераца Шишман | ||||||||||||||||
| 7. Keratsa Petritsa | ||||||||||||||||
Литература уреди
- Nicol, Donald M. (1984). The Despotate of Epiros 1267-1479: A Contribution to the History of Greece in the Middle Ages (2. проширено изд.). Cambridge University Press.
- Nicol, Donald M. (1993). The Last Centuries of Byzantium, 1261-1453 (2. изд.). Cambridge University Press.
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.