Википедија

Источносибирско море

море

Источносибирско море је маргинално море у Арктичком океану.[1][2][3][4] Налази се између Арктичког рта на северу, обале Сибира на југу, Новосибирских острва на западу и Кејп Вилингс близу Чукотке и Врангеловог острва на истоку. Ово море граничи се са Лаптевским морем на западу и Чукотским морем на истоку[5][6].

Источносибирско море
Мапа мора
ЛокацијаАзија
Земље басена Русија Сједињене Америчке Државе САД
Површина987.000 km2
Прос. дубина58 m
Макс. дубина155 m
Запремина57.000 km3
Водена површина на Викимедијиној остави

Ово море је једно од најмање проучаваних у Арктичком океану. Одликује се тешком климом ниским салинитетом воде и сиромаштвом биљног и животињског света, просечне дубине су мале (углавном мања од 50 m), морске струје се споре и плитке, често се јављају магле, нарочито током лета, а површина је прекривена леденим покривачем, који се топи само током лета (август-септембар).

Главне индустријске активности у овој области су рударство и пловидба у оквиру Северноg морскоg пута;[7][8][9] комерцијални риболов је слабо развијен. Највећи град и лука[10] је Певек, најсевернији град копнене Русије.[11][12][13]

Клима уреди

Клима је изразито поларна, са утицајем Атлантског и Тихог океана. Југозападни ветрови који имају брзину од 6-7 м/с доносе хладан ваздух из Сибира, тако да просечна температура у јануару износи приближно -30 °C.

Време је мирно и стабилно са повременим циклонима. Циклони који долазе са Атлантика повећавају брзину ветра и температуру ваздуха док циклони са Пацифика доносе облаке, олује и мећаве. Ветар дува са севера за време лета[14].

Хидрологија уреди

 
Лед у Источносибирском мору

Површинско отицање у Источносибирском мору је релативно мало, око 250 km³/год, што чини само 10% од укупног отицања у сва арктичка мора Русије. Највећи допринос има река Колима[15][16] са 132 km³, затим Индигирка са 59 km³[17].

Температура површинске воде опада од југа ка северу. Зими варира између -0,2 и 0,6 °C у делтама река и од -1,7 до -1,8 °C у северном делу мора. Лети се загреје до 7-8 °C у увалама и до 2-3 °C у морским зонама које су у потпуности без леда.

Постоје сталне струје на површини мора које су усмерене од запада ка истоку. Оне су слабе и ветар на тај начин може привремено да им промени смер кретања. Плиме су полудневне (расту два пута дневно) са амплитудом од 5 до 25 cm.

Ниво мора је максималан лети због река. Најнижи ниво мора је у марту и априлу, са укупним годишњим променама од око 70 cm. Ветрови доносе олује са таласима који достижу висину 3-5 m у западном делу док су источни региони релативно мирни.

Олује трају 1-2 дана током лета, оне су чешће зими и могу се продужити до 3-5 дана. Море почиње да се леди током октобра или новембра. Лед је непрекидан и стационаран у близини обале, достиже дебљину од 2 метра до краја зиме. Обично се топи током маја.

У недостатку индустрије, морска вода је прилично чиста. Мање контаминације су пронађене у близини Новосибирских и Вргелових острва (до 80 µg/L), због повремених изливања нафте,[18] и у заливу Чаунскаја због локалне термоелектране и активности у великој луци Певек.[19][20]

Историја уреди

Обале Источносибирског мора насељавали су домороци северног Сибира од давнина, као што су Јукагири и Чукчи (источне области). Та племена су се бавила риболовом, ловом и узгојем ирваса, јер су саонице за ирвасе биле неопходне за транспорт и лов. Њима су се придружили Евени и Евенки око другог века, а касније, између 9. и 15. века, много бројнији Јакути. Сва та племена су се преселила на север из области Бајкалског језера избегавајући сукобе са Монголима. Док су сви практиковали шаманизам, говорили су различитим језицима.[21][22][23][24]

По мору су пловили руски морепловци, крећући се од једног речног ушћа до другог у својим кочовима још у 17. веку. Семјон Дежњев и Федот Алексејев су 1648. пловили обалом Источног Сибирског мора од Колима до реке Анадир у Беринговом мору. Систематско истраживање и мапирање мора и његових обала вршено је низом експедиција 1735–42, 1820–24, 1822, 1909. и 1911–14.[2]

Тридесетих година прошлог века, приморско насеље Амбарчик, које се налази у делти реке Колима, коришћено је као прелазни радни логор из којег су затвореници транспортовани у друге северне логоре гулашког система. Док су били стационирани у Амбарчику, затвореници су били ангажовани да изграде већину лучке инфраструктуре и да искрцавају бродове који долазе. Касније је, због плитких вода, бродарство постепено премештено на Черски у доњем току Колиме, како би се примила већа пловила. Као резултат овог трансфера, лука и насеље су напуштени. Данас Амбарчик има само метеоролошку станицу којом управља неколико чланова особља.[25]

У близини Певека су касније отворена још два радна логора система Гулага, Чаунлаг (1951–1953) и Чаунчукотлаг (1949–1957). У оба је било око 10.000 логораша коришћених у руднику и грађевинским радовима.[26][27]

Људске активности уреди

 
Поглед на Певек

Јужну обалу мора деле Јакутија на западу и Чукотски аутономни округ Русије на истоку. Приобална насеља су малобројна и мала, са типичном популацијом испод 100. Једини град је Певек (5.206 становника), који је најсевернији град у Русији. У близини Лењинградског и Певека постоје рудници злата, али су многи рудници недавно затворени, на пример рудници калаја у Певеку током 1990-их, што је довело до одлива становништва.[28] Насеље Логашкино, које је некада било значајна лука у Источном Сибиру, напуштено је 1998. године.[29]

Море се највише користи за транспорт робе преко северне обале Русије током августа-септембра. Пловидбу чак и лети омета преостали плутајући лед који се повременим ветровима спушта и на јужне обале.[30] Риболов и лов на морске животиње и даље се практикује као традиционална делатност, али има само локални значај.[4] Риболов се углавном обухвата лосос, иверак и ракове. Постоје подаци о производњи рибе, која је у 2005. години била распоређена у хиљадама тона на следећи начин: сардине (1,6), арктичка залтоперка (1,8), Берингова златоперка (2,2), сига (2,7), муксун (2,8) и друге (3,6).[18]

Главна лука је Певек (у заливу Чаунскаја)[31] Након распада Совјетског Савеза, комерцијална пловидба на Арктику је опала. Данас се мање-више редовно плови само између Певека и Владивостока. Луке на северној сибирској обали, које се налазе између Дудинке и Певека, готово да уопште немају пловидбу.

Од 1944. године највише електричне енергије за регион обезбеђује термоелектрана Певек од 30 MW. Она стари и троши много нафте које се мора допремати издалека. Због тога је постојао пројекат да се станица замени плутајућом атомском електраном од 70 MW до 2015.[32]

Топографија уреди

Будући да је море отворено према океану на северу, главни заливи, налазе се у његовим јужним деловима. У приобаљу постоји неколико острвских група као што су Ајон и Медвеђи архипелаг. Нека острва се углавном састоје од песка и леда и постепено еродирају. Укупна површина слива мора је 1.342.000 km²[14].

Међу најзначајнијим притокама Источносибирског мора су: Индигирка, Алазеја, Ујандина, Чукотка, Колима, Раучуа, Чаун и Пегтимел. Само неке од њих су пловне. Обала мора је дугачка 3,016 km. Њу чине бројне увале и заливи која се некад протежу дубоко у копно.

Дно је покривено мешавином муља, песка и камења. Око 70% мора је плиће од 50 m, а у просеку је дубоко од 20-25 м. Североисточно од ушћа река Индирике и Колиме, постоје дубоки ровови на морском дну, који се приписују древним речним долинама, које су сада под морем. Највеће дубине, око 150 m налазе се у североисточном делу мора.

Флора и фауна уреди

Флора и фауна су релативно сиромашне, због оштре климе. Летње планктонско цветање је кратко али интензивно, произведе се и до 5 милиона тона планктона у августу и септембру, док је годишња производња око 7 милиона тона. Храњиви састојци у води су углавном од речних притока и приобалне ерозије. Морске обале и ледене плоче станишта су брадатих фока, моржева заједно са њиховим предатором: поларним медведом[33].

Рефренце уреди

  1. ^ R. Stein, Arctic Ocean Sediments: Processes, Proxies, and Paleoenvironment, p. 37
  2. ^ а б East Siberian Sea, Great Soviet Encyclopedia (in Russian)
  3. ^ East Siberian Sea, Encyclopædia Britannica on-line
  4. ^ а б A. D. Dobrovolskyi and B. S. Zalogin Seas of USSR. East Siberian Sea, Moscow University (1982) (in Russian)
  5. ^ „ВОСТОЧНО-СИБИРСКОЕ МОРЕ”. Архивирано из оригинала 15. 3. 2010. г. Приступљено 12. 7. 2017. 
  6. ^ „Limits of Oceans and Seas” (PDF) (3rd изд.). International Hydrographic Organization. Архивирано из оригинала (PDF) 08. 10. 2011. г. Приступљено 12. 7. 2017. 
  7. ^ Østreng, Willy; Eger, Karl Magnus; Fløistad, Brit; Jørgensen-Dahl, Arnfinn; Lothe, Lars; Mejlænder-Larsen, Morten; Wergeland, Tor (2013). Shipping in Arctic Waters: A Comparison of the Northeast, Northwest and Trans Polar Passages. Springer. ISBN 978-3642167898. S2CID 41481012. doi:10.1007/978-3-642-16790-4. 
  8. ^ Buixadé Farré, Albert; Stephenson, Scott R.; Chen, Linling; Czub, Michael; Dai, Ying; Demchev, Denis; Efimov, Yaroslav; Graczyk, Piotr; Grythe, Henrik; Keil, Kathrin; Kiveäs, Niku; Kumar, Naresh; Liu, Nengye; Matelenok, Igor; Myksvoll, Mari; O'Leary, Derek; Olsen, Julia; Pavithran A.P., Sachin; Petersen, Edward; Raspotnik, Andreas; Ryzhov, Ivan; Solski, Jan; Suo, Lingling; Troein, Caroline; Valeeva, Vilena; van Rijckevorsel, Jaap; Wighting, Jonathan (16. 10. 2014). „Commercial Arctic shipping through the Northeast Passage: Routes, resources, governance, technology, and infrastructure”. Polar Geography. 37 (4): 298—324. doi:10.1080/1088937X.2014.965769  . 
  9. ^ „The Northeast Passage Opens Up”. The New York Times. 17. 10. 2011. Архивирано из оригинала 21. 10. 2014. г. Приступљено 21. 10. 2014. 
  10. ^ Butler 1977, стр. 60
  11. ^ Forsaken in Russia's Arctic: 9 Million Stranded Workers, New York Times, January 6, 1999
  12. ^ From Vancouver to Moscow Expedition Архивирано на сајту Wayback Machine (18. јул 2011), Yakutia Today
  13. ^ History of Pevek Архивирано на сајту Wayback Machine (6. октобар 2011), Pevek web portal (in Russian)
  14. ^ а б „Восточно-Сибирское море”. Приступљено 12. 7. 2017. 
  15. ^ „Кулу” [Ayan-Yuryakh]. Вода Россия (на језику: руски). Приступљено 4. 1. 2022. 
  16. ^ Edward Lyn, Lewis; E. Peter, Jones; Peter, Lemke; Terry D., Prowse; Peter, Wadhams (1998). The Freshwater Budget of the Arctic Ocean. ISBN 0792364392. 
  17. ^ Brink & Robinson 2005, стр. 775.
  18. ^ а б S. Heileman and I. Belkin East Siberian Sea: LME #56 Архивирано 2010-05-27 на сајту Wayback Machine, NOAA.gov
  19. ^ „East Siberian Sea”. Архивирано из оригинала 19. 9. 2010. г. Приступљено 2010-09-12. .rospriroda.ru (in Russian)
  20. ^ Ecological assessment of pollution in the Russian Arctic region Архивирано 2006-09-30 на сајту Library of Congress Web Archives|Web Archives, Global International Waters Assessment Final Report
  21. ^ Yukaghirs, Great Soviet Encyclopedia (in Russian)
  22. ^ Evenks, Great Soviet Encyclopedia (in Russian)
  23. ^ Bella Bychkova Jordan, Terry G. Jordan-Bychkov Siberian Village: Land and Life in the Sakha Republic, U of Minnesota Press, 2001 ISBN 0-8166-3569-2 p. 38
  24. ^ Evens Архивирано 2012-07-12 на сајту Wayback Machine, Novosibirsk University (in Russian)
  25. ^ Путешествие в печально знаменитый Амбарчик, SakhaNews (in Russian)
  26. ^ Чаунлаг (in Russian)
  27. ^ Чаунчукотлаг (in Russian)
  28. ^ Pevek (in Russian)
  29. ^ Resolution #443 of September 29, 1998 On Exclusion of Inhabited Localities from the Records of Administrative and Territorial Division of the Sakha (Yakutia) Republic
  30. ^ National Geospatial-intelligence Agency Prostar Sailing Directions 2005 North Coast of Russia Enroute ISBN 1-57785-756-9, pp. 137–143
  31. ^ Ports and navigation Архивирано 2013-05-16 на сајту Wayback Machine (in Russian)
  32. ^ "Golden" station (in Russian)
  33. ^ „Список видов морских млекопитающих, встречающихся в Восточно-Сибирском море”. Архивирано из оригинала 15. 3. 2010. г. Приступљено 12. 7. 2017. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди

 
Источносибирско море на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Источносибирско_море&oldid=27551290”