Википедија

Кир Стармер

Сер Кир Родни Стармер (енгл. Keir Rodney Starmer; Лондон, 2. септембар 1962) британски је политичар и баристер. Тренутно је на функцији премијера Уједињеног Краљевства и лидера Лабуристичке партије. Члан је парламента за Холборн и Сент Пенкрас од 2015. године. Претходно је био директор Јавног тужилаштва од 2008. до 2013. године.

Кир Стармер
Званични портрет (2024)
Лични подаци
Пуно имеКир Родни Стармер
Датум рођења(1962-09-02)2. септембар 1962. (61 год.)
Место рођењаЛондон, Уједињено Краљевство
Држављанство
  • Уједињено Краљевство
Професијаполитичар
баристер
Породица
СупружникВикторија Александер (в. 2007)
Деца2
Политичка каријера
Политичка
странка		Лабуристичка партија
Тренутна функција
Функцију обавља од 5. јула 2024.
Избори2024.
МонархЧарлс III
ПретходникРиши Сунак
Тренутна функција
Функцију обавља од 4. априла 2020.
ПретходникЏереми Корбин
Лидер опозиције
4. април 2020 — 5. јул 2024.
МонархЕлизабета II
Чарлс III
ПремијерБорис Џонсон
Лиз Трас
Риши Сунак
ПретходникЏереми Корбин
НаследникРиши Сунак
Званични веб-сајт
keirstarmer.com
Потпис

Стармер је рођен у Лондону, а одрастао у Сарију, где је похађао гимназију. Дипломирао је право на Универзитету у Лидсу 1985. године и завршио постдипломске студије грађанског права на Универзитету у Оксфорду 1986. године. Након што је позван у адвокатску комору, Стармер се претежно бавио пословима кривичне одбране, специјализући се за питања људских права. Именован је за Краљичиног саветника 2002, а 2008. је постао директор Јавног тужилаштва и шеф Краљевске тужилачке службе. Ове функције је обављао све до 2013. године. По завршетку петогодишњег мандата на месту директора Јавног тужилаштва, проглашен је за витеза 2014. године.

Након што је изабран за посланика у Дому комуна на општим изборима 2015. године, Стармер је постављен на позицију министра у сенци за имиграцију од стране новог партијског лидера Џеремија Корбина у септембру 2015. године. Он је 2016. поднео оставку у знак протеста против Корбиновог вођства, али је касније те године прихватио нову функцију под Корбином као државни секретар у сенци за излазак Уједињеног Краљевства из Европске уније након референдума о чланству у ЕУ. Стармер се залагао за други референдум о Брегзиту, рекавши да ће гласати за „останак у Унији”; ова политика је на крају укључена у изборну платформу лабуриста 2019. године.

Након што је Корбин поднео оставку након пораза лабуриста на општим изборима 2019, Стармер је победио на изборима за вођство странке следеће године. Његово руководство карактерише кретање странке ка политичком центру и одбацивање већег дела левичарске платформе његове лидерске кампање, као и противљење неким од одговора владе на пандемију ковида 19 и питањима као што су Партигејт, мини-буџет из септембра 2022. и криза животних трошкова. Стармер је нагласио важност елиминације антисемитизма у Лабуристичкој партији. Године 2023. поставио је пет мисија за лабуристичку владу, посебну пажњу посвећујући питањима као што су економски раст, здравље, обновљива енергија, криминал и образовање.

Рани живот и образовање

уреди

Стармер је рођен 2. септембра 1962. у лондонском насељу Садарк.[1][2] Одрастао је у граду Окстед у Сарију.[3][4][5] Он је друго од четворо деце медицинске сестре Џозефине (девојачког презимена Бејкер) и произвођача алата Роднија Стармера.[5][6][7] Његова мајка је имала Стилову болест.[8][9] Његови родитељи су били присталице Лабуристичке партије, и наводно су га назвали по првом парламентарном лидеру странке, Киру Хардију,[10][11] иако је Стармер 2015. изјавио да не зна да ли је то истина.[12]

 
Гимназија Рајгејт, коју је Стармер похађао

Он је положио испит 11-плус и уписао гимназију Рајгејт, тада добровољно селективну гимназију.[11] Школа је претворена у независну школу која се плаћа 1976. године, док је он био ученик. Услови ове промене били су такви да његови родитељи нису били обавезни да плаћају његово школовање док није напунио 16 година, а када је стигао до те тачке, школа, сада добротворна, доделила му је стипендију која му је омогућила да тамо заврши школовање без родитељског доприноса.[13][14][15] Предмети које је одабрао за специјалистичке студије у последње две године у школи били су математика, музика и физика, на којима је постигао А ниво успеха.[16] Међу његовим колегама из разреда били су музичар Норман Кук (Fatboy Slim), уз кога је Стармер ишао на часове виолине; Ендру Купер, који је касније постао пер Конзервативне партије; и будући конзервативни новинар Ендру Саливен. Према Стармеру, он и Саливан су се „размимоилазили око свега ... политике, религије. Било чега.”[5]

У својим тинејџерским годинама, Стармер је био активан у лабуристичкој политици; он је био члан Младих социјалиста Лабуристичке партије са 16 година.[7][5] Кир је био млађи извођач у Гилдхол школи за музику и драму до своје 18. године и свирао је флауту, клавир, блок флауту и виолину.[17] Почетком 1980-их, Стармера је полиција ухватила како илегално продаје сладолед док је покушавао да заради новац током одмора на француској ривијери. Избегао је инцидент без казне, осим што су му запленили сладолед.[18][19] Стармер је студирао право на Универзитету у Лидсу, постао је члан универзитетског Лабуристичког клуба и дипломирао са почастима прве класе и дипломом права 1985. године, поставши први члан његове породице који је дипломирао.[10][20] Он је похађао је постдипломске студије на колеџу Сент Едмунд Хол у Оксфорду, дипломирао је на Универзитету у Оксфорду у области грађанског права 1986. године.[21][10] Од 1986. до 1987. Стармер је био уредник Социјалистичких алтернатива, троцкистичког радикалног часописа. Часопис је издавала организација под истим именом, која је представљала британску секцију Међународне револуционарне марксистичке тенденције.[22][23]

Правна каријера

уреди

Баристер

уреди

Стармер је постао баристер 1987. у адвокатској комори Мидл Темпл, а тамо је постао и бенчер (старији члан коморе) 2009. године.[1] Служио је као правни заступник за интересну групу Liberty до 1990. године.[10] Стармер је био члан Даути Стрит Чејмберса од 1990. па надаље, првенствено радећи на питањима људских права.[8][10] Док је радио у поменутој комори, упознао је своју будућу супругу Викторију Александер, адвоката која је радила на истом случају.[24]

Стармер је био примљен у адвокатску комору у неколико карипских земаља,[25] где је бранио осуђенике осуђене на смртну казну.[5] Године 1999. Стармер је био млађи адвокат на жалби Лија Клега, војника осуђеног за убиство.[26] Стармер је помагао Хелен Стил и Дејвиду Морису у случају Маклибел, у суђењу и жалбеном поступку пред енглеским судовима, а заступао их је и на Европском суду.[27] Стармер је именован за Краљичиног саветника 9. априла 2002, са 39 година.[28] Исте године постао је заједнички шеф Даути Стрит Чејмберса. Године 2005. Стармер је изјавио: „Постао сам Краљичин саветник, што је чудно јер сам често предлагао укидање монархије”.[29]

Стармер је био саветник за људска права у Полицијском одбору Северне Ирске и Удружењу главних полицијских службеника, а такође је био и члан саветодавног одбора за смртну казну Канцеларије за спољне послове, Комонвелт и развој од 2002. до 2008. године.[1][10] Одбор Северне Ирске био је важан чинилац зближавања заједнице након Споразума из Белфаста, а Стармер је касније навео свој рад при полицији у Северној Ирској као кључни утицај на његову одлуку да настави политичку каријеру: „Неке од ствари за које сам мислио да је било потребно да се промене у полицијским службама постигли смо брже него што смо постигли у стратешким парницама... Боље сам схватио како се можете променити ако будете унутра и задобијете поверење људи”.[30]

Директор Јавног тужилаштва

уреди
 
Стармер као директор Јавног тужилаштва

У јулу 2008. године, Патриша Скотланд, државни тужилац Енглеске и Велса, именовала је Стармера за новог шефа Краљевске тужилачке службе и директора Јавног тужилаштва. Он је преузео дужност од Кена Макдоналда, који је јавно подржао његово именовање, 1. новембра 2008. године.[10][11] Сматрало се да ће Стармер ставити фокус на људска права у правни систем.[10] Године 2011. увео је реформе које су укључивале „прво пробно саслушање без папирологије”.[31] На овој позицији, Стармер се бавио знатним бројем великих случајева, укључујући случај убиства Стивена Лоренса.[32]

У фебруару 2010, Стармер је објавио одлуку Краљевске тужилачке службе да кривично гони три посланика из редова лабуриста и једног конзервативца за прекршаје у вези са лажним предрачуном након скандала са парламентарним трошковима, од којих су сви проглашени кривима.[33][34] Током нереда у Енглеској 2011, Стармер је приоритизирао брзо процесуирање изгредника у односу на дуге казне, за шта је касније сматрао да је помогло да се „ситуација врати под контролу”.[35][36] У фебруару 2012, Стармер је најавио да ће Крис Хуне бити кривично гоњен због ометања тока истраге, рекавши у вези са случајем да „тамо где има довољно доказа не бежимо од кривичног гоњења политичара”.[37] Године 2013, Стармер је најавио промене у начину на који се води истрага о сексуалном злостављању током операције Јутри, укључујући панел за разматрање историјских жалби.[38][39][40]

Стармер је поднео оставку на место директора Јавног тужилаштва у новембру 2013. године, а заменила га је Алисон Сондерс.[41][42] Од 2011. до 2014. Стармер је добио почасне дипломе на неколико универзитета, а именован је за витеза приликом новогодишњих почасти 2014. због заслуга у праву и кривичном правосуђу.[43][44]

Награде и почасти

уреди
  • Именован је за Краљичиног саветника 2002. године.[45]
  • Награда Адвокатске коморе Сиднеј Еланд Голдсмит 2005. за његов изузетан допринос про боно раду у оспоравању смртне казне у Уганди, Кенији, Малавију и на Карибима.[46]
  • Почасни члан колеџа Сент Едмунд Хол, Оксфорд.[47]
  • Именован за витеза команданта Реда од Бата на новогодишњим почастима 2014. године за „заслуге у праву и кривичном правосуђу”.[44][48]
  • Положио заклетву у Тајном савету Уједињеног Краљевства 19. јула 2017. године.[49] То му је омогућило да буде проглашен за „Великодостојника”.[50]
Почасне дипломе издате Киру Стармеру
Датум Школа Диплома
21. јул 2011 Универзитет Есекса Доктор универзитета[51]
16. јул 2012 Универзитет Лидса Доктор права[52]
19. новембар 2013 Универзитет Источног Лондона Почасни докторат[43]
19. децембар 2013 Лондонска школа економије Доктор права[53][54]
14. јул 2014 Универзитет Рединга Доктор права[55]
18. новембар 2014 Универзитет Вустера Почасни докторат[56]

Публикације

уреди

Стармер је аутор и уредник неколико књига о кривичном праву и људским правима, укључујући:[1]

  • Justice in Error (1993), edited with Clive Walker, London: Blackstone, ISBN 1-85431-234-0.
  • The Three Pillars of Liberty: Political Rights and Freedoms in the United Kingdom (1996), with Francesca Klug and Stuart Weir, London: Routledge, ISBN 0-415-09641-3.
  • Signing Up for Human Rights: The United Kingdom and International Standards (1998), with Conor Foley, London: Amnesty International United Kingdom, ISBN 1-873328-30-3.
  • Miscarriages of Justice: A Review of Justice in Error (1999), edited with Clive Walker, London: Blackstone, ISBN 1-85431-687-7.
  • European Human Rights Law: the Human Rights Act 1998 and the European Convention on Human Rights (1999), London: Legal Action Group, ISBN 0-905099-77-X.
  • Criminal Justice, Police Powers and Human Rights (2001), with Anthony Jennings, Tim Owen, Michelle Strange, and Quincy Whitaker, London: Blackstone, ISBN 1-84174-138-8.
  • Blackstone's Human Rights Digest (2001), with Iain Byrne, London: Blackstone, ISBN 1-84174-153-1.
  • A Report on the Policing of the Ardoyne Parades 12 July 2004 (2004), with Jane Gordon, Belfast: Northern Ireland Policing Board.

Референце

уреди
  1. ^ а б в г „Starmer, Rt Hon. Sir Keir, (born 2 Sept. 1962), PC 2017; QC 2002; MP (Lab) Holborn and St Pancras, since 2015”. Who's Who. 2007. ISBN 978-0-19-954088-4. doi:10.1093/ww/9780199540884.013.U43670. Архивирано из оригинала 12. 7. 2020. г. Приступљено 4. 1. 2020. 
  2. ^ Belize (1997). Belize government gazette. Архивирано из оригинала 15. 7. 2020. г. Приступљено 2. 7. 2020. 
  3. ^ Moss, Stephen (9. 4. 2016). „Labour's Keir Starmer: 'If we don't capture the ambitions of a generation, it doesn't matter who is leading the party'”. The Guardian. Архивирано из оригинала 29. 2. 2020. г. Приступљено 4. 4. 2020. 
  4. ^ „Sir Keir Starmer: 'My mum's health battles have inspired me'”. Ham & High. 27. 3. 2015. Архивирано из оригинала 8. 4. 2020. г. Приступљено 4. 4. 2020. 
  5. ^ а б в г д „Keir Starmer: The sensible radical”. New Statesman. 31. 3. 2020. Архивирано из оригинала 5. 4. 2020. г. 
  6. ^ Boyden, Katie. „Inside Keir Starmer's family life from wife Victoria to toolmaker dad”. Metro. Архивирано из оригинала 5. 7. 2024. г. Приступљено 5. 7. 2024. 
  7. ^ а б „Who is Keir Starmer?”. BuzzFeed. 12. 2. 2020. Архивирано из оригинала 9. 4. 2020. г. Приступљено 4. 4. 2020. 
  8. ^ а б Stewart, Heather (27. 3. 2020). „Keir Starmer had no enemies. Can he keep it that way?”. The Guardian. Архивирано из оригинала 27. 3. 2020. г. Приступљено 28. 3. 2020. 
  9. ^ „Starmer, Rt Hon. Sir Keir, (born 2 Sept. 1962), PC 2017; QC 2002; MP (Lab) Holborn and St Pancras, since 2015”. Who's Who. 2007. doi:10.1093/ww/9780199540884.013.43670. 
  10. ^ а б в г д ђ е ж Bates, Stephen (1. 8. 2008). „The Guardian profile: Keir Starmer”. The Guardian. Архивирано из оригинала 29. 3. 2019. г. Приступљено 10. 4. 2020. 
  11. ^ а б в Moss, Stephen (21. 9. 2009). „Keir Starmer: 'I wouldn't characterise myself as a bleeding heart liberal . . .'”. The Guardian. Архивирано из оригинала 16. 5. 2019. г. 
  12. ^ „Sir Keir Starmer: 'My mum's health battles have inspired me'”. Ham & High (на језику: енглески). 27. 3. 2015. Архивирано из оригинала 5. 7. 2024. г. Приступљено 31. 5. 2024. 
  13. ^ „Schools (status) 1980”. Hansard. Uk Parliament Publications. Архивирано из оригинала 15. 12. 2018. г. Приступљено 10. 4. 2020. 
  14. ^ Harris, Tom (12. 8. 2021). „Lord Ashcroft's unauthorised biography of Keir Starmer is as dry as the Labour leader”. The Telegraph. Архивирано из оригинала 12. 8. 2021. г. Приступљено 12. 8. 2021. 
  15. ^ Turner, Camilla (28. 1. 2023). „Exclusive: 'Hypocrite' Keir Starmer benefited from private school charity”. The Telegraph. Архивирано из оригинала 29. 1. 2023. г. Приступљено 29. 1. 2023. 
  16. ^ Glancy, Josh (23. 6. 2024). „Keir Starmer up close: my three months with the 'normal bloke' who would be PM” . The Sunday Times. Архивирано из оригинала 1. 7. 2024. г. Приступљено 1. 7. 2024. 
  17. ^ „Hello: MP Keir Starmer – On The Hill”. 22. 11. 2015. Архивирано из оригинала 22. 5. 2020. г. Приступљено 11. 5. 2020. 
  18. ^ Stacey, Kiran; correspondent, Kiran Stacey Political (23. 6. 2023). „Keir Starmer was caught as a student illegally selling ice-creams on French Riviera”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала 17. 6. 2024. г. Приступљено 15. 6. 2024. 
  19. ^ „Keir Starmer: Labour leader hoping for keys to Downing Street”. BBC News (на језику: енглески). 6. 9. 2023. Архивирано из оригинала 17. 6. 2024. г. Приступљено 15. 6. 2024. 
  20. ^ „Labour leadership winner: Sir Keir Starmer”. BBC News. 4. 4. 2020. Архивирано из оригинала 10. 4. 2020. г. Приступљено 10. 4. 2020. 
  21. ^ „People of Today”. Debretts.com. Архивирано из оригинала 23. 2. 2015. г. Приступљено 4. 7. 2016. 
  22. ^ „Keir Starmer: Radical who attacked Kinnock in Marxist journal”. The Times. 18. 1. 2020. Архивирано из оригинала 2. 7. 2020. г. 
  23. ^ „British Pabloism”. Архивирано из оригинала 2. 7. 2020. г. . Includes archive of Socialist Alternatives.
  24. ^ Strick, Katie (2. 7. 2024). „Victoria Starmer: the no-nonsense solicitor set to become Britain's next first lady”. The Standard. Архивирано из оригинала 2. 7. 2024. г. Приступљено 2. 7. 2024. 
  25. ^ „Middle Temple”. Middle Temple. Архивирано из оригинала 26. 9. 2020. г. Приступљено 4. 1. 2020. 
  26. ^ Seymour, Richard (2022-04-28). „Tell us who you really are, Keir Starmer”. New Statesman (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2024-06-15. г. Приступљено 2024-07-01. 
  27. ^ „Corrections and clarifications”. The Guardian. 16. 1. 2020. Архивирано из оригинала 13. 2. 2023. г. Приступљено 22. 11. 2022. 
  28. ^ „No. 56538”. The London Gazette. 16. 4. 2002. стр. 4622. 
  29. ^ „Starmer embraces the Monarchy”. Camden New Journal. Архивирано из оригинала 17. 6. 2024. г. Приступљено 23. 5. 2024. 
  30. ^ „About Keir Starmer – MP for Holborn and St Pancras and Labour Leader”. Keir Starmer (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 17. 6. 2024. г. Приступљено 15. 6. 2024. 
  31. ^ Bowcott, Owen (2. 12. 2011). „Lawyers with laptops log on in cost-saving measure”. The Guardian. Архивирано из оригинала 3. 7. 2020. г. Приступљено 2. 7. 2020. 
  32. ^ „Joint CPS and MPS statement on Stephen Lawrence case”. Crown Prosecution Service. 18. 5. 2011. Архивирано из оригинала 21. 1. 2012. г. Приступљено 5. 1. 2012. 
  33. ^ Sparrow, Andrew (5. 2. 2010). „Three Labour MPs and one Tory peer face expenses abuse charges”. The Guardian. Архивирано из оригинала 2. 7. 2020. г. 
  34. ^ Evans, Martin (20. 9. 2011). „Expenses MPs and their sentences: how long each served”. The Telegraph. Архивирано из оригинала 4. 7. 2020. г. Приступљено 2. 7. 2020. 
  35. ^ Bawdon, Fiona; Lewis, Paul; Newburn, Tim (3. 7. 2020). „Rapid riot prosecutions more important than long sentences, says Keir Starmer”. Архивирано из оригинала 20. 4. 2020. г. 
  36. ^ Bawdon, Fiona (22. 12. 2011). „England riots: all-night courts praised, but were they a publicity stunt?”. The Guardian. Архивирано из оригинала 4. 7. 2020. г. 
  37. ^ Starmer, Keir (23. 11. 2011). „Letter to the Daily Mail from CPS about the Chris Huhne case”. The blog of the Crown Prosecution Service. Архивирано из оригинала 3. 2. 2012. г. 
  38. ^ Meikle, James (6. 3. 2013). „Prosecutor demands overhaul of sexual abuse investigations”. The Guardian. Архивирано из оригинала 18. 8. 2020. г. Приступљено 2. 7. 2020. 
  39. ^ Laville, Sandra (6. 3. 2013). „Specialist Met unit in London to tackle gang-led child sex abuse”. The Guardian. Архивирано из оригинала 2. 7. 2020. г. Приступљено 2. 7. 2020. 
  40. ^ Starmer, Keir (6. 4. 2014). „A voice for victims of crime”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала 5. 7. 2024. г. Приступљено 27. 6. 2024. 
  41. ^ Branagh, Ellen (23. 7. 2013). „Stephen Lawrence barrister Alison Saunders to take over from Keir Starmer as new Director of Public Prosecutions”. The Independent. Архивирано из оригинала 25. 9. 2015. г. Приступљено 23. 7. 2013. 
  42. ^ „Saunders to replace Starmer at DPP”. Liverpool Daily Post. 23. 7. 2013. Архивирано из оригинала 13. 12. 2019. г. Приступљено 23. 7. 2013. 
  43. ^ а б Atwal, Kay (19. 11. 2013). „Keir Starmer QC, awarded honorary doctorate by east London university”. Newham Recorder. Архивирано из оригинала 16. 7. 2019. г. Приступљено 15. 5. 2019. 
  44. ^ а б „No. 60728”. The London Gazette (1st supplement). 31. 12. 2013. стр. 3. 
  45. ^ „Crown Office”. London Gazette. Архивирано из оригинала 24. 12. 2019. г. Приступљено 24. 12. 2019. 
  46. ^ „Knighthood: former Director of Public Prosecutions Keir Starmer QC”. Awards Intelligence. 2. 1. 2014. Архивирано из оригинала 21. 10. 2019. г. Приступљено 25. 9. 2019. 
  47. ^ „Sir Keir Starmer: Honorary Fellow”. St Edmund Hall. Архивирано из оригинала 30. 7. 2022. г. Приступљено 30. 7. 2022. 
  48. ^ „The New Year Honours List 2014 – Higher Awards” (PDF). GOV.uk. 30. 1. 2013. Архивирано (PDF) из оригинала 31. 12. 2013. г. Приступљено 30. 12. 2013. 
  49. ^ „Business Transacted and Orders Approved at The Privy Council Held by The Queen at Buckingham Palace on 19th July 2017” (PDF). Privy Council Office. Архивирано (PDF) из оригинала 30. 8. 2017. г. Приступљено 15. 5. 2019. 
  50. ^ „Privy Council history”. Privy Council Office. Архивирано из оригинала 7. 1. 2021. г. Приступљено 3. 1. 2021. 
  51. ^ „Honorary Graduates – Profile: Keir Starmer QC”. University of Essex. Архивирано из оригинала 16. 7. 2019. г. Приступљено 23. 6. 2015. 
  52. ^ O'Rourke, Tanya. „Honorary graduates”. University of Leeds. Архивирано из оригинала 4. 9. 2019. г. Приступљено 15. 5. 2019. 
  53. ^ Bennett, Dan. „LSE Honorary Degrees”. London School of Economics. Архивирано из оригинала 16. 7. 2019. г. Приступљено 15. 5. 2019. 
  54. ^ „Keir Starmer QC awarded an LSE Honorary Degree”. London School of Economics. Архивирано из оригинала 16. 7. 2019. г. Приступљено 15. 5. 2019. 
  55. ^ „Leading legal figure awarded Honorary Degree”. University of Reading. 14. 7. 2014. Архивирано из оригинала 16. 11. 2018. г. Приступљено 15. 5. 2019. 
  56. ^ „Sir Keir Starmer KCB QC”. University of Worcester. 18. 11. 2014. Архивирано из оригинала 16. 11. 2018. г. Приступљено 2. 6. 2018. 

Литература

уреди

Спољашне везе

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кир_Стармер&oldid=28194834”