Реч оркестрација или инструментација[1](итал. orchestrazione, фр. orcherstration, instrumentation, енгл. orcherstration, instrumentation, нем. Orcherstration, рус. оркестровка)[2]има три значења:

1. Композициони поступак у коме музичар - оркестратор (најчешће је то композитор) оркестрира неку композицију, "облачећи" је у најлепше колоритне хаљине богатих звукова музичких инструмената. Он то чини по законима оркестрације. Сваки композитор мора добро да познаје оркестрацију.
2. Музички предмет који се изучава на музичком факултету или музичкој академији.
3. Наука о распореду, удвајању и употреби музичких инструмената за потребе оркестрације.

Шта оркестратор мора да познаје

уреди

Оркестратор унутрашњим слухом и визијом "чује и види" како ће оно што оркестрира звучати.[3] Да би то постигао, оркестратор мора добро да познаје:

  1. Звучне карактеристике и особине музичких инструмената.
  2. Звучни распон сваког музичког инструмента.
  3. Боје свих музичких инструмената и регистре у којима најбоље звуче.
  4. Техничке и колоритне могућности сваког музичког инструмента.
  5. Који инструменти су погодни за међусобно удвајање.
  6. Музичку ортографију – знање о транцпозицијама, кључевима и другим специфичностима нотације за сваки инструмент понаособ.

Најпознатији оркестратори

уреди

Најчувенији оркестратори су уједно и познати композитори у историји музике, као што су:

Бриљантни оркестратори су, између осталих, били Рихард Штраус, Морис Равел, Хектор Берлиоз и Римски-Корсаков. Римски-Корсаков је написао сјајан уџбеник оркестрације који је и данас у употреби.

Види још

уреди

Референце

уреди

Спољашње везе

уреди