Фјодор Махин
Фјодор Јевдокимович Махин – Атаман (Николајевск на Амуру, април 1882 — Београд, 2. јун 1945), учесник Народноослободилачке борбе и генерал-лајтнант Југословенске армије.
| фјодор махин | |
|---|---|
 Влада Зечевић и Фјодор Махин, 1942. године | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | април 1882. |
| Место рођења | Николајевск на Амуру,  Руска Империја |
| Датум смрти | 2. јун 1945. (63 год.) |
| Место смрти | Београд, ФД Србија,  ДФ Југославија |
| Професија | војно лице |
| Деловање | |
| Члан КПЈ од | 1939. |
| Служба | Војска Краљевине Србије НОВ и ПО Југославије Југословенска армија 1915 — 1918. 1941 — 1945. |
| Чин | генерал-лајтант |
| У току НОБ | члан Врховног штаба НОВ и ПОЈ |
| Начелник историјског одељења Генералштаба ЈA. | |
| Одликовања |  |
Биографија
уредиРођен је априла 1882. године у месту Николајевск на Амуру у Сибиру. Његова стара атаманска породица Јевдокимовича била је пресељена у Сибир где се он родио. У Русији је завршио Војну козачку школу и генералштабну академију.
У Првом светском рату ступио је са чином генералштабног мајора руске царске војске у Српску добровољачку дивизију и с њом се, након борби у Добруџи, пребацио на Солунски фронт. Током рата унапређен у чин генералштабног пуковника. Учествовао је у пробоју Солунског фронта.
За време грађанског рата у Русији био је члан партије есера. После пораза белих, преко Сибира и Јапана одлази у Француску. Године 1923. дошао је у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, где је радио као публициста и писао је о Совјетском Савезу. Као војни историчар и добар познавалац ратне вештине на оперативном и стратегијском нивоу био је признат и популаран у Краљевини Југославији.[1]
Био је симпатизер Комунистичке партије Југославије, а 1939. године је постао и њен члан. Учесник је Народноослободилачке борбе од 1941. године. Радио је у Пропагандном одељењу Врховног штаба НОВ и ПОЈ. У Народноослободилачкој војсци, радио је на писању извештаја ко је ко на југословенском ратишту, анализирао светска ратишта, пропагирао је НОВ Југославије. Заслугама за развој и популаризацију Народно ослободилачког покрета, два пута после рата унапређен у чинове генерал-мајора и генерал лајтанта. По завршетку рата био је први начелник Историјског одељења Генералштаба Југословенске армије.
По повратку из Совјетског Савеза, преминуо је 2. јуна 1945. године у Београду.[1]
Носилац је Партизанске споменице 1941. године.
Дела
уредиОбјавио је следећа дела:
- „Јуриш на Немачку“. 1944. година
- „Наша регуларна војска“. 1944. година
Референце
уреди- ^ а б Матовић, Иван (2004). Верни отаџбини и позиву. Београд: НИЦ Војска. стр. 87. ISBN 978-86-7530-113-4.
Литература
уреди- Мала енциклопедија Просвета, Београд 1959. година
- Војни лексикон. „Војноиздавачки завод“ Београд, 1981. година.