Хербартијанство
Хербартијанство (herbartism; herbartisme; Herbartismus im Unterricht; гербартијанство) је правац који обухвата филозофију, психологију и педагогију немачког педагога и филозофа Јохана Фридриха Хербарта.
Настанак уреди
Оснивач и први систематизатор педагогије као посебне науке, Јохан Фридрих Хербарт, уједно је први прецизно одредио садржај дидактике и њен положај у систему педагошких дисциплина, темељећи је на психологији као „помоћној науци“. Полазећи од метафизичко-психолошке асоцијационистичке теорије учења, Хербарт и његови бројни ученици (T. Ziller, W. Rein, O. Willmann и др.) разрадили су дидактички систем који је, нарочито захваљујући популаризаторској делатности W. Reinа на универзитету у Јени и у његовој школи вежбаоници, убрзо стекао велику популарност у земљама немачког говорног подручја, али и у другим европским земљама, па и код нас (В. Бакић, С. Басаричек и др.).
Значај уреди
Хербартовци су посебну пажњу посвећивали циљу наставе (многострани интерес као ближи и морални карактер као крајњи циљ), логичком рашчлањивању наставних садржаја на заокружене делове (методске јединице), разради наставних метода и артикулацији наставног плана. T. Ziller је на темељу Хербартове теорије учења разрадио универзалну схему, по којој може и треба да се одвија рад на свим наставним плановима (Хербарт – формални ступњеви Zillerа: анализа – синтеза – асоцијација – систем - метода). Тиме је наставницима презентован разрађен и лако усвојив инструментариј који је омогућавао релативно успешан наставни рад и ослобађао наставнике лутања, па су хербартовску организацију наставе убрзо прихватили најшири кругови наставника и одржала се готово стотину година. Целокупна реформна педагогија на крају 19. и у првој половини 20. века започела је отпором против, временом окошталог хербартовског дидактичког система.
Критика уреди
Критика је посебно погађала његов интелектуализам, пасивност ученика, вербализам и превласт запамћивања у настави, а нарочито је оштро нападала шаблонизам формалних ступњева. Ипак, хербартовски дидактички систем имао је историјски велику улогу, посебно инсистирајући на прецизном одређивању методичких јединица и на њиховој стриктној обради по ступњевима процеса усвајања. Поборници нове школе жигосали су Хербарта као главног кривца свих зала старе школе учења.
Морално васпитање и морално развијање личности у погледима критичара хербартизма уреди
Истина није увек на једној страни, а клатно правде указује на исконску аритметичку средину, историјски код моралне свести одређује сутрашњицу и у животу и у друштву па и у науци, и зато је група хербартоваца осетила критичку дистанцу, повијала се пред аргументима новога доба и нове школе што су је из Европе у Србију донели Јован Миодраговић и Сретен Аџић.
Ова двојица педагога са стваралачком снагом у пуном интензитету, у другој деценији 20. века вратила су се са немачких универзитета без чистих образаца добијених од Цилера (T. Ziller), Рајна (W. Rein) , Стоја и Мазиуса... Вођени јаком знатижељом путовали су и анализирали појаве, тражећи егземпларе који се могу применити у Србији, односно у српској педагошкој теорији и наставној пракси. Сигурни да у животу српског народа постоје чиниоци који су одлучујуће утицали на његов опстанак, тражили су ослонце за "отворене системе" васпитања, за дешаблонизацију, и тиме настојали, не само да воде интелектуални дечји развој темпом сваког детета посебно, већ и да га снабдевају племенитим емпатичним осећањима те тако, уместо "кроћења дивље природе" удахњују доброту, истину, самосталност и стваралачку иницијативу својим ученицима и својим хоспитантима. Са правом им се учинило да у српском менталитету није врлина брисати традицију, те ће први (Јован Миодраговић) са поносом писати о (неумрлом Милићевићу), а други стварати бисерне "Забелешке" о учитељима и за учитеље. Тамо где је цењени педагог, Милан Ђ. Милићевић са својим народносним упутствима стао, почело је усађивање оваплоћене питомине из европских (нарочито немачких) нових педагошких тенденција у модернизацији наставе и васпитања, преко прилагођавања и увођења у српску васпитну реалност елемената, "Школе рада", "Јена-плана" и "Далтон-плана". Тај измењени став према животу пуном рада и томе примереној школи све са циљем поправке "Старе школе", могао се ослањати у Србији на Милићевићеве визије на пољу васпитног рада поткрепљене сентенцама и умотворинама типа:
- Тешко ономе ко никоме не чини добра...,
- Не гледај човеку у одело већ у дело,
- Лети мухе а зими бухе не дају лењивцу живети...[1]
Миодраговић и Аџић нису пожурили у педагошко теоретисање, у уопштавање виђеног, стеченог и доживљеног у ондашњем најразвијенијем делу европског образовања (немачком) већ су готово до своје смрти, стално проверавали која школска иновација може да буде благотворнија за српско педагошко наслеђе и васпитну праксу српске школе. Они су се у својој земљи понашали као "рођени педагози" као ствараоци који не поштују само захуктали тренд науке, већ и богато педагошко наслеђе овде у Србији. Устали су против неподстицајне школе и непродуктивног учења, посебно против притисака и калупа у моралном развоју ма од куда они долазили. Оно што остаје као продукт педагошкокг учења Миодраговића и Аџића о моралном васпитању чини нам се грандиозним. Обавеза је да се систематизовани ставови о том учењу изложе на синтетички и самерљив начин. Тако ће Јован Миодраговић имплицитно захтевати:
- Селективно преузимање страних идеја о моралном васпитању, јер оно почива на социјалном искуству које у Србији има посве другачији контекст.
- За успешно морализовање личности морају јединствено деловати и школа и породица и држава и црква.
- Морално васпитање мора се применити у тумачењу српске прошлости садашњости и будућности на шта нас обавезује наша народна неугасла жеља за истином и правдом.
- Од свих видова васпитања Миодраговић моралном посвећује 40% својих написаних дела. Захтева побољшање квалитета моралних односа међу људима и једнство српског народа.
- Учити младеж директним "уживљавањем" да би схватили" да све ваља чинити с мером, све на време, све полако, поступно и помало, да се пази на чистоту духа, на стрпљење, смотреност, мудрост, истрајност, чврсту вољу, добру нарав, јуначност, скромност, друштвеност, уљудност, умиљатост, искреност, правичност..., све врлине толико потребне за лични, индивидуални и друштвени живот..."[2]
- Полемисање међу ствараоцима-педагозима треба заменити васпитним радом, учењем, добром вољом чега у српском поднебљу увек може бити.
Наравно, и Јовану Миодраговићу се могу учинити неке замерке као што су:
- Наглашени фолклористички и популистички елементи емпиризма, уместо педагошки прерађених садржаја за морално национално уздизање.
- Он спаја модерну европску структуру морала са народном традицијом свога народа, али при томе тако различитим људима нуди истоветне путеве моралног развоја.
- Школу свога времена жестоко критикује, али јој не налази праву алтернативу.
- Није сачинио ни оквирни, сопствени систем моралног васпитања.
- Огољене народне пословице и сентенције не могу бити довољне за научно фундирање моралног васпитања, чему се у Миодраговићево време морало тежити.
- Требало је сузбити претерани негативизам према васпитању и настави у школи којој је и сам потпуно припадао и даровао јој сопствену, за своје време запажену, и подстицајну васпитно-образовну праксу.[3]
Утицаји уреди
Данас, ипак, овај правац доживљава својеврсну рехабилитацију, јер пажљиво читање његових списа открива мисли што су и данас у дидактици актуелне, а биле су сакривене у дугогодишњој окошталости хербартовског дидактичког система и његове праксе.[4][5][6]
Представници у Европи уреди
T. Ziller (посебно се истиче), W. Rein, O. Willmann.
Најистакнутији представници у Србији уреди
Војислав Бакић, Стефан Басаричек.
Референце уреди
- ^ Милићевић, Ђ. МИлан (1871). "Ђачка радост". Београд.
- ^ Миодраговић, Јован (1914). "Педагогија у Срба". Београд. стр. 405. страна.
- ^ Јовица, Ранђеловић (28. 3. 2002). „Морално васпитање у педагошком стваралаштву Србије 1900-1941.”. Део Експозеа поднетог на одбрани докторске дисертације на Филозофском факултету у Приштини.
- ^ у редакцији др Николе Поткоњака, Петра Шимлеше; et al. Педагошка енциклопедија 1.
- ^ Cenić, Stojan; 1950-, Ценић, Стојан (2005). Vaspitanje kroz istorijske epohe : enciklopedijski pristup. Petrović, Jelena, 1976-, Петровић, Јелена, 1976-. Vranje: Učiteljski fakultet. ISBN 978-86-82695-17-2. OCLC 145612300.
- ^ др Леон Жлебник. Општа историја школства и педагошких идеја. четврто издање, Београд.