Hrom(III) oksid je neorgansko jedinjenje sa formulom Cr2O3. On je jedan od glavnih oksida hrom. Cr2O3 se koristi kao pigment. U prirodi se javlja kao retki mineral eskolait.

Hrom(III) oksid
Nazivi
Drugi nazivi
Hrom seskvioksid
hromi oksid
hrom zeleno
Eskolait
Identifikacija
3D model (Jmol)
ChEBI
ChemSpider
ECHA InfoCard 100.013.783
RTECS GB6475000
UNII
  • O=[Cr]O[Cr]=O
Svojstva
Cr2O3
Molarna masa 151,99 g/mol
Gustina 5,22 g/cm3
Tačka topljenja 2.435 °C (4.415 °F; 2.708 K)
Tačka ključanja 4.000 °C (7.230 °F; 4.270 K)
nerastvoran
Rastvorljivost u alkohol rastvoran u kiselinama
Indeks refrakcije (nD) 2.5
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa).
ДаY verifikuj (šta je ДаYНеН ?)
Reference infokutije

Struktura i osobine

уреди

Cr2O3 poprima strukturu korunda, koja se sastoji od heksagonalnog gusto pakovanog niza oksidnih anjona sa 2/3 oktaedralnih šupljina zauzetih hromom. Slično korundu, Cr2O3 je tvrd, krt materijal (Mosova tvrdoća 8-8.5).[3]

On je antiferomagnetan do 307 K (Nilova temperatura).[4][5] On nije u znatnoj meri podložan napadu kiselina i baza, mada istopljene alkalije proizvode hromite (soli sa Cr 2O2−4 jonom, što različito od srodnog minerala hromita). On postaje braon kad se zagreje, ali se vraća u tamno zelenu boju hlađenjem. On je higroskopan.

Koristi se kao abraziv kod šmirgl papira.

 
Mineral eskolaita

Cr2O3 se prirodno javlja kao eskolait, koji je nađen u chromom bogatim tremolitskim stenama, metakvarcitima, i hlornim žilama. Eskolait je isto tako retka komponenta hondritnih meteorita. Mineral je dobio ime po finskom geologu Penti Eskola.[3]

Proizvodnja

уреди

Pantier i Binet su prvi pripremili transparentno hidratisanu formu Cr2O3 1838. putem tajnog procesa. On je prodavan kao pigment.[6] Cr2O3 je izveden iz minerala hromita, (Fe,Mg)Cr2O4. Konverzija hromita do hrom(III) oksida ide putem Na2Cr2O7, koji se redukuje sumporom na visokim temperaturama:[7]

Na2Cr2O7 + S → Na2SO4 + Cr2O3

Oksid se takođe formira dekompozicijom hromnih soli, kao što je hrom nitrat, ili egzotermnom dekompozicijom amonijum dihromata.

(NH4)2Cr2O7 → Cr2O3 + N2 + 4 H2O

Reakcija ima nisku temperatura paljenja na manje od 200°C, i ponekad se koristi u demonstracijama "vulkana".[8]

Reference

уреди
  1. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  2. ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  3. ^ а б „Eskolaite”. Webminerals. Приступљено 6. 6. 2009. 
  4. ^ J.E Greedan, (1994), Magnetic oxides in Encyclopedia of Inorganic chemistry R. Bruce King, Ed. . John Wiley & Sons. ISBN 978-0-471-93620-6. 
  5. ^ A. F. Holleman and E. Wiberg "Inorganic Chemistry" Academic Press. . New York. 2001. ISBN 978-0-12-352651-9. .
  6. ^ Nicholas Eastaugh; Chaplin, Tracey; Siddall, Ruth (2004). The pigment compendium: a dictionary of historical pigments. Butterworth-Heinemann. стр. 391. ISBN 978-0-7506-5749-5. 
  7. ^ Gerd Anger, Jost Halstenberg, Klaus Hochgeschwender, Christoph Scherhag, Ulrich Korallus, Herbert Knopf, Peter Schmidt, Manfred Ohlinger, "Chromium Compounds" in Ullmann's Encyclopedia of Industrial Chemistry, Wiley-VCH, Weinheim, 2005.
  8. ^ Ammonium dichromate volcano Архивирано на сајту Wayback Machine (19. децембар 2010) Retrieved 2009-06-06.

Spoljašnje veze

уреди