Јевтимије Угричић
Јевтимије Угричић (Смедерево, 1800 — Београд, 26. октобар 1886) био је српски правник и политичар. Након Светоандрејске скупштине био је један од тројице намесника, до повратка Милоша Обреновића у Србију. Био је министар просвете и правде и председник Касационог суда.
| Јевтимије Угричић | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1800. |
| Место рођења | Смедерево, Османско царство |
| Датум смрти | 26. октобар 1886. (85/86 год.) |
| Место смрти | Београд, Краљевина Србија |
Биографија уреди
Угричић је рођен 1800. године у Смедереву.[1] Његов деда Марко доселио се из Лике у сремско село Сурдук, а његов отац Павле био је учитељ и смедеревски прота.[1] Јевтимије је основну школу завршио у Смедереву, гимназију у Сремским Карловцима и филозофију у Пешти.[1] Након тога завршио је Српску православну богословију Светог Арсенија у Сремским Карловцима.[2]
Узео је презиме Угричић по војводи Угрици, иако са њим није био у родбинским везама.[1] У Србију се вратио 1824. године па га је кнез Милош поставио за писара у крагујевачкој Конзисторији.[1] Од 1825. до краја 1826. био је писар у митрополији, најпре код митрополита београдског Агатангела, па онда код митрополита београдског Кирила.[1] Од 1827. био је у Брусници писар код Јована Обреновића.[1] После тога био је све до 1834. писар у Кнежевој канцеларији.[1] Од априла 1834. до марта 1835. био је писар великога подунавског сердара Јоксе Милосављевића.[1]
Месец дана био је писар смедеревског окружног суда, а онда је од априла 1835. до фебруара 1838. био председник смедеревског окружног суда.[1] Постављен је 1838. за члана рудничког магистрата, а крајем марта 1839. постављен је за помоћника смедеревског начелника.[1] Постао је септембра 1840. начелник министарства финансија.[1] Постављен је јануара 1843. за члана Апелационог суда.[1] Јануара 1847. постао је председник Апелационог суда.[1] Од фебруара 1855. до децембра 1858. био је најпре члан, а онда потпредседник, па председник Врховнога суда (Касационог суда).[1]
Политички је припадао либералима.[3] Био је изабран за посланика на Светоандрејској скупштини.[4] Приликом смене династија на Светоандрејској скупштини 24. децембра 1858. скупштина је изабрала намесништво у које су изабрани: Илија Гарашанин, Стевча Михаиловић и Јевтимије Угричић.[5] Касније је кнез Милош Обреновић именовао Стевчу Михаиловића за свога местозаступника, тако да се тада окончао рад намесништва. Угричића је тада поставио за помоћника местозаступника.[1] Кнез Милош га је након доласка у Србију поставио 9. фебруара 1859. за министра правде и просвете.[1] Угричић је спровео судске реформе, чији циљ је био да се убрза судски поступак.[6] Увео је судске извршитеље, па је на тај начин битно убрзао судски поступак.[6] Међутим од тога убрзања највише користи су имали зеленаши, који су почели да много лакше наплаћују своје дугове.[6] У то време владала је новчана криза и имања дужника су се продавала у бесцење.[6] Народ се до тада жалио на спорост судског поступка, а тада се почео жалити на сувише брз поступак.[6] На Малогоспојинској скупштини у Крагујевцу, највише су се обрушили на Јефтимија Угричића.[6] Кнез Милош је био присиљен да га жртвује, па је са себе скидао одговорност и тврдио је да је за све крив Угричић.[6] Угричић је смењен са места министра 27. септембра/9. октобра 1859, када је враћен на место председника Касационог суда.[1]
Постављен је октобра 1861. за члана Државног савета и на тим месту се задржао до јула 1869. године.[1] Пошто је Касациони суд ослободио оптужене у Мајсторовићевој завери кнез Михаило Обреновић се наљутио, па је онда наредио да се суди судијама Касационог суда.[7] Јевтимије Угричић је 1864. постављен за судију тога специјалног суда, који је по кнежевој вољи судио и пресудио судијама Касационог суда.[7] Угричић је пензионисан јула 1869. Умро је 14/26. октобра 1886. године у Београду.[1]
Референце уреди
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р Милићевић 1888.
- ^ Знамените личности Србије ХIX века fondacijasnd.rs
- ^ Јовановић С. 1933, стр. 4.
- ^ Svetoandrejska skupština – nova faza razvoja političkih ideja talas.rs 20. 8. 2021.]
- ^ Јовановић Слободан 1933, стр. 453.
- ^ а б в г д ђ е Јовановић С. 1933, стр. 111.
- ^ а б Јовановић С. 1933, стр. 326.
Литература уреди
- Милићевић, Милан Ђ. (1888). Поменик знаменитихи људи српског народа новијега доба. Београд: Српска краљевска штампарија.
- Јовановић, Слободан (1933). Уставобранитељи и њихова влада (1838-1858). Београд.
- Јовановић, С. (1933). Друга Влада Милоша и Михаила. Београд: Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон.
- Христић, Никола (2006). Мемоари 1840-1862. Ваљево: Просвета.
