Јордан Грабулоски

Јордан Грабулоски
Јордан Грабулоски
	Јордан Грабулоски
Лични подаци
Датум рођења	12. март 1925.
Место рођења	Прилеп, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца
Датум смрти	26. мај 1986. (61 год.)
Место смрти	Скопље, СФР Југославија

Јордан Грабулоски — Грабул (Прилеп, 12. март 1925 — Скопље, 26. мај 1986) је био југословенски и македонски вајар.

Биографија уреди

Учествовао је у Народноослободилачкој борби. После рата завршио је Академију за ликовне уметности у Београду 1952. године.

Био је оснивач и члан авангардне групе „Денес“ од 1953. године, директор Училишта примењене уметности у Скопљу, председник Друштва ликовних уметника Македоније и дописни члан Македонске академије наука и уметности од 1981. године.^[1]

Био је на студијским путовањима по Италији, Грчкој, Египту, Сирији и осталим земљама. Имао је самосталне изложбе у Скопљу 1966, 1970, 1986. и 1988. године (ретроспектива) и групне изложбе у Београду, Загребу, Паризу, Лондону, Бечу, Атини, Венецији и Каиру.

Два пута је био добитник награде „11. Октомври“, 1966. и 1970. године.^[1]

Умро је 26. маја 1986. године у Скопљу.

Стваралаштво уреди

Грабулоски је имао велико значење за развој модерне скуплтуре са особитим доприносом на пољу споменичке пластике. Аутор је бројних споменика чија су обиљежја разне стилске одреднице од реализма и социјалистичког реализма (Ваташа, 1962; Белчишта, 1958; Прилеп 1958; Кичево, 1963; Скопље, 1965) до асоцијативног геометризма (Отешево, 1973; Ђевђелија, 1969; Крушево, 1974).

У гимназијским данима, Грабулоски се углавном бавио цртањем пејзажа око Прилепа. Из овог раздобља његовог стваралаштва сачувано је седам цртежа, пет пејзажа, један аутопортрет, две скулптуре од непечене глине и остало.

Почетком 1950-их, следио је линију реалистичке пластике што се најбоље види на споменику Николи Кареву из 1953, а после тога је стилизовао и поједноставио форму („Отпор“, 1961; „Самоник“, 1966).

Аутор је бројних споменика по Македонији, од којих су најзначајнији:.^[1]

Споменик првом штрајку дуванских радника и дуванским радницима погинулим у НОБ, Прилеп 1958.
Споменик Николи Кареву, 1953.
Споменик Гоце Делчеву
Споменик Првој македонско-косовској бригади, Сливово
Споменик Револуцији, Белчишта 1958.
Споменик стрељаним омладницима од бугарског окупатора, Ваташа 1962.
Спомен-костурница палих бораца и жртава фашизма, Кичево 1963.
Меморијални комплекс НОБ-а, Бутел (Скопље) 1965.
Споменик слободи, тврђава Кале (Скопље) 1965.
Споменик слободи, Ђевђелија 1969.
Споменик Преспанском саветовању, Отешево 1973.
Македониум, Крушево 1974.

Из опуса његовог стваралаштва посебно је важан монументални споменик „Македониум“ у Крушеву, посвећен палим борцима и јунацима Илинденског устанка (1903) и Народноослободилачке борбе (1941 — 1944). Споменик је свечано отворен на Илиндан 1974. године.