Џозеф Адисон

Џозеф Адисон (енгл. Joseph Addison; Милстон, 1. мај 1672Лондон, 17. јун 1719) је био енглески класицистички прозни писац, политичар и теоретичар енглеских пејзажних вртова.

Џозеф Адисон
Joseph Addison by Sir Godfrey Kneller, Bt.jpg
Џозеф Адисон
Датум рођења(1672-05-01)1. мај 1672.
Место рођењаМилстон, Енглеска
Датум смрти17. јун 1719.(1719-06-17) (47 год.)
Место смртиЛондон, Велика Британија
ШколаThe Queen's College, Charterhouse School

БиографијаУреди

Адисон је рођен у Милстону, а отац му је био парох што му је омогућило да се школује у Лондону. Ту упознаје још једног будућег познатог писца енглеског класицизма, Ричарда Стила. Касније је студирао у Оксфорду, где са доста успеха изучава класичне језике - грчки и латински. Добија државну стипендију за путовање по Европи, као врсту припреме за дипломатску службу. То путовање, које је трајало три године, инспирише га да по повратку (1704) напише дужу песму Ратовање. Песма је написана у херојском дистиху и слави победу Војводе од Молбороа код Бленхајма. Она му је донела и популарност и прихваћеност међу виговцима, па добија доживотну државну службу.

Био је цењен због своје учености, дружио се са познатим писцима чије је окупљалиште било „Кит Кет Клуб“.

Књижевни радУреди

Поред есејистике, коју је писао заједно са Стилом, писао је и класицистичку трагедију. Најпознатија трагедија му је Катон. Тему је преузео из староримске историје и говори о одбрани последњег републиканца Катона од Цезара и о његовом самоубиству.

Писања о вртовимаУреди

Адисон објављује у Спектатору од 25. јуна 1712, есеј који документовано објашњава разлике између отворене, дивље природе (предела) и уметности (врта) и њихов утицај на начин размишљања. Иако у природи види више величанствености и узвишености него што уметност икад може да постигне, ипак каже да су "дела природе дража, ако се приближавају уметничким делима", односно да главна заслуга уметничких дела произлази из њихове сличности са природом. Адисон је у својој тези потпуно на страни природе у комбинацији са уметношћу, али је у стању да их споји, тако да ову комбинацију користи као основ за своју кампању против британског формалног врта, који, уместо да помогне природи чини све да је потпуно протера. Жали се да:

Адисон је путовао много по Континенту. Италијански вртови су често потпуно занемаривани у то време, па их је јужна бујна вегетација због тога тако преплавила да су заморене очи крутим формализмом уређених северних вртова овде могле само да се радују. Штавише, Енглеска никада није видела пуно од радова француске уметности и холандске присебности, а стварна ограничења била су итекако од користи. Адисон пореди британске формалне вртове са италијанским и француским и налази у њима нешто вредније. Приче путника сведоче да се Кинези смеју насадима Европљана, у којима је садња у редовима, јер, кажу, свако може да постави дрвеће истог изгледа у једнаке редове. Они радије бирају да открију генијалност у стаблима и природи, и зато увек прикривају своју уметност.

Даље он износи:

Адисон је добро знао да неће дуго бити усамљен у свом мишљењу, мада је можда најранији који се усудио да се побуни против јавног мњења својим писањима.[1]

РеференцеУреди

  1. ^ Грбић, М. (2015): Историја вртне уметности. Универзитет у Београду. Београд. ISBN 978-86-7299-227-4

Спољашње везеУреди