Џорџ Веа (енгл. George Weah; 1. октобар 1966, Монровија) председник је Либерије и бивши је либеријски фудбалер. Веа је на изборима у октобру 2017. изабран за председника, уместо Елен Џонсон Серлиф.[1] Веа се политиком бави од завршетка фудбалске каријере, а познат је и као велики хуманитарац.[2] Током фуддбалске каријере је играо на позицији нападача. Био је кандидат на изборима за председника 2005, али је изгубио управо од Џонсон Серлиф.[2] Први је афрички фудбалер који је постао шеф државе. [3]

Џорџ Веа
President George Weah in 2019 (cropped).jpg
Веа 2019. године.
Биографија
Име при рођењуЏорџ Мане Опонг Веа
Датум рођења(1966-10-01)1. октобар 1966.(54 год.)
Место рођењаМонровија
Либерија Либерија
СупружникКлар Веа
ДецаТимоти, Џорџ, Тита
Политичка
партија
Конгрес за Демократску Промену
25. председник Либерије
Тренутна функција
Функцију обавља од 22. јануара 2018.
Заменик председникаЏуел Тејлор
ПретходникЕлен Џонсон Серлиф
Association football career
George Weah - Milan AC 1996-97.jpg
Џорџ Веа у Милану, сезона 1996/97
Висина 184cm
Позиција нападач
Сениорска каријера*
Године Клуб Наст. (Гол)
  • 1985—1986
  • 1986—1987
  • 1987
  • 1987—1988
  • 1988—1992
  • 1992—1995
  • 1995—2000
  • 2000
  • 2000
  • 2000—2001
  • 2001—2003
  • 10
  • 23
  • 2
  • 18
  • 103
  • 96
  • 114
  • 11
  • 7
  • 19
  • 8
  • (7)
  • (24)
  • (1)
  • (14)
  • (47)
  • (32)
  • (46)
  • (3)
  • (1)
  • (5)
  • (13)
Репрезентативна каријера
1988—2007 Либерија Либерија 75 (18)

Након почетка каријере у Либерији, Веа проводи 14 година играјући за клубове у Француској, Италији и Енглеској. Арсен Венгер, у то време тренер Монака га је први довео у Европу 1988. године. У ПСГ прелази 1992. и са њим 1994 осваја Лигу 1 и постаје најбољи стрелац УЕФА Лиге шампиона у сезони 1994/95. За ФК Милан потписује 1995, и тамо проводи четири успешне сезоне у којима је Серију А освојио два пута [4]. Пред крај каријере одлази у Премијер лигу где је имао две кратке епизоде са Челсијем и Манчестер Ситијем, са којим осваја ФА куп. Убрзо се враћа у Француску где је наступао за Олимпик Марсељ, да би на крају фудбалску каријеру завршио са Ал Џазиром из Абу Дабија, УАЕ. Спортски магазин 442 (Four-Four-Two) га ставља у групу најбољих фудбалера који никада нису освојили Лигу шампиона.[5]

На међународној сцени Веа је представљао Либерију 75 пута, и постигао је 18 голова, а и два пута је учествовао на Афричком купу нација. Дрес са бројем 14 Либерија повлачи на пријатељском мечу који је Веа одиграо 2018. Сматра се једним од најбољих играча који никада није играо на Светском првенству.[6][7]

Сматра се за једног од најбољих фудбалера са Афричког континента, 1995 добија награду ФИФА фудбалер године и такође добија Златну лопту, што га чини првим, и до 2020 јединим Афричким фудбалером који је освојио те две награде. Именован је за Афричког фудбалера године 1989., 1994., и 1995., а 1996. године добија награду Афричког фудбалера века. Познат по свом убрзању, брзини, вештини у дриблингу, и голгетерске способности, ФИФА је описала Веу као "претечу данашњих мулти-функционалних нападача".[8] Пеле га 2004 именује у Фифа 100 листу најбољих живих светских фудбалера.[9]

Дана 22. јануара 2018. ступио је на дужност председника Републике Либерије, као 25. председник по реду.

Младост и образовањеУреди

Џорџ Веа је рођен и одрастао у Клара Таун округу главног града Монровије.[10] Припада Кру етничкој групи, која се углавном налази у Великом Кру округу на југоистоку Либерије, који је један од најсиромашнијих делова државе.[11] Његов отац, Вилијам Т. Веа Старији[12] је био механичар,[13] док му је мајка Ана Квајевеа (преминула 2013)[14] била продавачица.[13] Има три брата, Вилијам, Мозес, и Воло.[14] Један је од тринаесторо деце, које је углавном одгајила његова посвећено хришћанска баба са очеве стране,[13][10] Ема Клонџлале Браун након развода његових родитеља[10] док је Џорџ још увек био беба.[13] Похађао је више разреде основне школе на Муслиманском конгресу, и средњу школу Wells Hairston High School, коју наводно напушта у последњој години.[15] У 15 година почиње да игра фудбал за екипу Young Survivors, одакле касније прелази у друге локалне клубове, Mighty Barrolle и Invincible Eleven, где је играо као стартер.[10] Пре него што му фудбалска каријера омогућава одлазак у иностранство, Веа је радио као телефонски оператер за Либеријску Телекомуникацијску Корпорацију.[11]

Играчка каријераУреди

КлупскаУреди

Почеци у Либерији, Камеруну, Монако и ФранцускаУреди

Веа је био велико изненађење. Никада нисам видео да неки играч тако експлодира на сцени као што је он то урадио.

Арсен Венгер[16]

Након што је на почетку каријере веома успешно наступао у домаћем првенству Либерије, где је освојио неколико националних одликовања (укључујући Либеријску Премијер Лигу и Либеријски куп),[16] тадашњи селектор фудбалске репрезентације Камеруна Клод Ле Рој открива Веин таленат, и те вести преноси Арсену Венгеру. Веа прелази у Европу 1988 из Камерунског клуба Тонер Јаунде за само £12,000[17][18], када га Арсен Венгер доводи у Монако, клуб који је тада тренирао. Венгер је лично одлетео у Африку пре потписивања уговора са Веом[10], а сам Веа га наводи као особу која је имала значајан утицај на његову каријеру.[19] Током свог боравка у Монаку, осваја признање Афричког фудбалера године за 1989, што му је била прва велика награда, и довео ју је у домовину да је прослави са целом Либеријом.[16][20] Такође осваја Куп Француске у сезони 1990/91 и помаже Монаку да дође до финала Купа победника купова у сезони 1991/92., где постиже 4 голова у 9 мечева.

 
Веа прославља гол током меча између ПСЖ-а и Наполија у другој рунди Купа УЕФА 1992/93.

Након периода у Монаку, Веа прелази у ПСЖ за који игра у веома успешном периоду 1992-1995, и за то време осваја Куп Француске у фудбалу 1993. и 1995, првенство Француске 1994. Француски Лига куп 1995. Био је и најбољи стрелац Лиге шампиона у сезони 1994/95. са 7 голова, од којих је један против Бајерна из Минхена 23. новембра 1994 у групној фази, својеврсни еврогол.[16][21] ПСЖ у тој сезони испада у полуфиналу такмичења. Током његовог боравка, ПСЖ долази и до полуфинала Купа УЕФА 1992/93, и полуфинала Купа победника купова у сезони 1993/94.. У том периоду Веа постиже 16 голова у 25 европских мечева.[16] Признање за Афричког фудбалера године осваја други пут у каријери у 1994.[16]

Милан и индивидуални успехУреди

У Милан прелази 1995. године, и придружује се нападу ког су чинили Дејан Савићевић, Роберто Бађо, и понекад Марко Симоне, док је тренер екипе био Фабио Капело. Титулу одмах осваја 1996. и постаје најбољи стрелац лиге, а скудето поново осваја 1999. Током боравка у Милану стиже до финала Купа Италије 1998., и осваја друго место у Суперкупу Италије у сезонама 1996, и 1999.[4] Упркос доминацији у Европским такмичењима почетком деведесетих, Милан је био слабији у овом периоду, па је њихов најбољи успех било полуфинале у Купу УЕФА 1995/96.

 
Веа на почетку 1996/97. сезоне у Милану

Током свог боравка у Милану, Веа је постигао и неколико феноменалних голова, од којих је један постигао на Сан Сиру против Хелас Вероне када је започео продор од ивице свог казненог простора након изведеног корнера Хелас Вероне.[22] Док су сви његови саиграчи бранили корнер, Веа је започео јуриш директно ка противничком голу, остављајући саиграче иза себе.[22] Његов саиграч у то време, Звонимир Бобан је изјавио: "Био је то невероватан налет. Сви смо се питали 'Када ће да стане? Када ће да стане? Неће да стане! Никад се неће зауставити!'".[22] Акцију завршава шутом у доњи леви угао, и постизањем гола, на опште одушевљење публике.[16][23]

Због својих игри и у ПСЖ-у и Милану, Веа је примио бројна индивидуална одликовања у 1995: осваја Златну лопту, награду француског часописа Onze Mondial, Onze d'Or, и награду ФИФА фудбалер године, постајући тако први, и за сада једини Афрички фудбалер који је освојио ове награде. Титулу ФИФА фудбалера године је посветио Арсену Венгеру, рекавши да је захваљујући њему успео да постане играч светске класе.[24] Те године осваја и титулу Афричког фудбалера године, трећи пут у каријери, и именован је за "Onze de Onze" од стране француског часописа "Onze Mondial".[16] У 1996 завршава на другом месту у трци за ФИФА фудбалера године, али је зато освојио ФИФА Фер-плеј награду, и проглашен је од стране спортских новинара широм света за Афричког фудбалера века.[16]

Контроверза 1996.Уреди

Веа је био суспендован на 6 мечева у Европским такмичењима након што је 20. новембра 1996 поломио нос португалском одбрамбеном играчу Жоржу Кости у тунелу за играче, после нерешеног меча против Порта у мечу Лиге шампиона. Веа је рекао да је експлодирао због фрустрације која је изазвана Коштиним расистичким изјавама током оба меча против Порта. Кошта је снажно демантовао оптужбе о расизму, а УЕФА га није суспеновала јер није било сведока који би потврдили Веину причу, чак ни међу његовим саиграчима из Милана. Веа је касније покушао да се извини Кошти, међутим то наилази на снажан одговор Португалца, који је сматрао оптужбе о расизму као повреду личног угледа и части, па је зато тражио судско поравнање са Веом.[25] Због наведеног инцидента је Кошта морао да оде на операцију која га је одвојила од терена на три недеље. Упркос инциденту, Џорџ Веа те године ипак добија ФИФА фер-плеј награду.[26]

РеференцеУреди

  1. ^ „И ТО СЕ ДЕШАВА: Некадашњи фудбалер Милана председник државе”. novosti.rs. 12. 10. 2017. Приступљено 12. 10. 2017. 
  2. 2,0 2,1 Miloradović, Nikola (11. 10. 2017). „Bivši osvajač "Zlatne lopte" postao predsednik!”. sportske. net. Приступљено 12. 10. 2017. 
  3. ^ "George Weah elected Liberian president". BBC News (29 December 2017). “Africa has now produced its first ex-footballer head of state”. Retrieved 29 November 2020
  4. 4,0 4,1 „AC Milan Hall of Fame: George Weah”. AC Milan. Приступљено 30. 11. 2020. 
  5. ^ „The 25 best players never to win the Champions League. #19 Weah”. FourFourTwo. Приступљено 30. 11. 2020. 
  6. ^ Baxter, Kevin (17. 5. 2014). „World Cup: Best players never to play in it or never to win a title”. Los Angeles Times. Приступљено 30. 11. 2020. 
  7. ^ „Weah: Ballon d'Or put me and Liberia on the map”. FIFA.com. 22. 6. 2018. »Whenever football fans name the best players never to have played at the World Cup finals, Weah is one of the first to be mentioned.« 
  8. ^ „Iconic Weah a true great”. FIFA. Приступљено 13. 12. 2014. 
  9. ^ „Pele's list of the greatest”. BBC News. 4. 3. 2004. Приступљено 30. 11. 2020. 
  10. 10,0 10,1 10,2 10,3 10,4 Nkemnacho, Kenneth (14. 3. 2016). Be An Icon: Discover how ordinary people became extraordinary. eBook Versions. ISBN 978-1-8439-6385-1. 
  11. 11,0 11,1 Bonna Mba, Okyere; Bonna, Okyere (8. 9. 2009). Africa's Football Legends. Xlibris Corporation. ISBN 978-1-4415-7657-6. 
  12. ^ „Arsene Wenger wrongly celebrates George Weah's election win”. Vanguard. 12. 10. 2017. 
  13. 13,0 13,1 13,2 13,3 „Weah, George”. Encyclopedia.com. 
  14. 14,0 14,1 „George Weah's Mother Dies In Ghana”. Liberia Entertainment. 17. 3. 2013. 
  15. ^ Okinyo, Collins (29. 12. 2017). „President-Elect George Oppong Weah, from top footballer to Liberia Presidency”. Soka25East. 
  16. 16,0 16,1 16,2 16,3 16,4 16,5 16,6 16,7 16,8 "Iconic Weah a true great". FIFA. Retrieved 17 November 2013
  17. ^ Lawrence, Amy (9. 4. 2000). „The wonder of Weah”. The Guardian. Приступљено 16. 10. 2018. 
  18. ^ „Arsène Wenger to get honour from Liberia's George Weah”. BBC Sport. Приступљено 22. 8. 2018. 
  19. ^ „On The Spot: George Weah”. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала на датум 14. 10. 2007. Приступљено 9. 12. 2006. 
  20. ^ „A forensic analysis of George Weah's wonderful solo goal against Verona”. Planetfootball.com. Приступљено 16. 10. 2018. 
  21. ^ „UEFA 60 Great goals: Weah”. UEFA. Приступљено 15. 12. 2014. 
  22. 22,0 22,1 22,2 „The Joy of Six: Goals from corners”. The Guardian. Приступљено 16. 10. 2018. 
  23. ^ „A forensic analysis of George Weah's wonderful solo goal against Verona”. Planetfootball.com. Приступљено 16. 10. 2018. 
  24. ^ „Weah: Ballon d'Or put me and Liberia on the map”. FIFA. 27. 12. 2015. Приступљено 03. 12. 2020. 
  25. ^ „Court postpones Weah trial”. BBC Sport. 28. 2. 2001. Архивирано из оригинала на датум 10. 9. 2002. Приступљено 28. 2. 2001. 
  26. ^ „Weah's Ban Puts Soccer's Fairness Rule on the Line”. International Herald Tribune. Приступљено 19. 6. 2008. [мртва веза]

Спољашње везеУреди