Џулијус Њерере
Џулијус Камбараге Њерере (енгл. Julius Nyerere; Бутиама, 13. април 1922—Лондон, 14. октобар 1999) је био први председник независне Танзаније.
| Џулијус Њерере | |||||||||||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
.jpg) | |||||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||||
Отац му је био поглавица племена Занаки. Његово име на свахилију гласи Мвалиму са значењем учитељ. Са дванаест година креће у четворогодишњу основну школу у Мусоми коју је завршио за 3 године, а затим у средњу школу у Табори. Студирао је на Универзиету Мекере у Кампали након чега је три године предавао енглески и биологију у Табори. Стипендију за студију на Универзитету у Единбургу добио је 1949. године где је завршио студије економије и историје. Други је Африканац који је добио диплому ван Африке. Када су колонијалне власти сазнале за његово политичко деловање, добио је избор: или ће предавати или бити политичар. Једно и друго није могао бити. Један је од оснивача Организације афричког јединства. Он је спојио Тангањику и Занзибар у једно. Од 1964. до 1985. био је председник независне Танзаније. Био је афрички социјалиста, али његове реформе нису дале плода. Водио је сличну политику као и Кваме Нкрума. Дивио се афричким сељацима и људима који су живели на традиционалан начин. Године 1979, победио је Иди Амина у рату против Уганде. Више је путовао након 1985. него док је био председник. До 1990, је био на челу владајуће странке. Године 1985, у 63. години Њерере је рекао: "Нисам успео. Признајмо то". Овом се реченицом заувек опростио од политике. Последње велико дело било му је посредовање у сукобу у Бурундију 1996. године. Умро је у Лондону 1999. у 77. години живота од последица леукемије.
Џулијус Њерере је 15. марта 1985. постао почасни грађанин Београда.[2]
Рани животУреди
Детињство: 1922–1934Уреди
Џулијус Камбараге Њерере је рођен 13. априла 1922. у Мвитонгу, подручју села Бутијама у Тангањскиној регији Мара.[3][а] Он је био једно од 25 преживеле деце Нјерере Бурита, поглавара народа Занаки.[5] Бурито је рођен 1860. године и добио је име „Нјерере“ („гусеница“ у занашком) након што је навала гусеничастих црва напала локално подручје у време његовог рођења.[6] Бурито је постављен за поглавара 1915. године. На то место су га поставили немачки царски администратори тадашње Немачке источне Африке;[6] његов положај такође је подржала наступајућа британска царска администрација.[7] Бурито је имао 22 жене, од којих је Џулијусова мајка, Мугаја Нјанг'омбе, била пета.[8] Она је била рођена је 1892. године, а за шефа се удала 1907. године, када је имала петнаест година.[9] Мугаја је Буриту родила четири сина и четири ћерке, од којих је Њерере било друго дете; двоје његове браће и сестара умрло је у детињству.[10]
Те супруге су живеле у разним колибама око Буритовог сточног простора, у чијем је средишту била његова округла кућа.[11] Занаки су били једно од најмањих међу 120 племена у британској колонији, а затим су подељени међу осам поглаварстава; они су били уједињени само под краљевством поглавара Ванзагија Њерере, Буритовог полубрата, током 1960-тих година.[12] Њеререов клан су сачињавали Абакибвизи.[13] По рођењу, Њерере је добио лично име „Мугенди” („Вокер” у занашком), али је то убрзо промењено у „Камбариџ”, име женског духа кише, по савету омугабху гатаре.[14] Њерере је одгајен у политеистичком систему веровања Занакија,[15] и живео је у кући своје мајке, помажући у узгоју проса, кукуруза и тапиоке.[14] Са осталим локалним дечацима такође је учествовао у чувању коза и говеда.[16] У једном тренутку је прошао кроз традиционални занашки ритуал обрезивања у Габизурију.[17] Као син поглавара, он је био изложен моћи и ауторитету којима се управљало Африком,[18] а животом у комплексу развио је поштовање и разумевање заједничког живота, што ће утицати на његове касније политичке идеје.[19]
НапоменеУреди
- ^ Nyerere was not aware of his date of birth for much of his life; he claimed that he was born in February 1921 for at least his first twenty-five years. He discovered his actual date of birth in the late 1960s, when it was revealed that a local elder, Mtokambali Bukiri, had made a note of it in his medical records for the community.[4]
РеференцеУреди
- ^ „Obituary: Julius Nyerere”. The Daily Telegraph. London. 15. 10. 1999. Архивирано из оригинала на датум 14. 10. 2010. Приступљено 15. 10. 2013.
- ^ „Почасни грађанин Београда”. Београд. Приступљено 31. 1. 2019.
- ^ Molony 2014, стр. 11, 37–38; Bjerk 2015, стр. 24; Bjerk 2017, стр. 27.
- ^ Molony 2014, стр. 37–38.
- ^ Smith 1973, стр. 40; Molony 2014, стр. 12.
- ^ а б Molony 2014, стр. 32.
- ^ Molony 2014, стр. 33.
- ^ Molony 2014, стр. 13, 34.
- ^ Molony 2014, стр. 34; Bjerk 2017, стр. 27.
- ^ Smith 1973, стр. 40.
- ^ Molony 2014, стр. 13.
- ^ Assensoh 1998, стр. 125.
- ^ Molony 2014, стр. 12.
- ^ а б Molony 2014, стр. 38.
- ^ Molony 2014, стр. 16–17.
- ^ Assensoh 1998, стр. 125; Molony 2014, стр. 39; Bjerk 2017, стр. 28.
- ^ Molony 2014, стр. 38; Bjerk 2017, стр. 28.
- ^ Molony 2014, стр. 41.
- ^ Molony 2014, стр. 39.
ЛитератураУреди
- Avirgan, Tony; Honey, Martha (1983). War in Uganda: The Legacy of Idi Amin. Dar es Salaam: Tanzania Publishing House. ISBN 978-9976-1-0056-3.
- Assensoh, A. B. (1998). African Political Leadership: Jomo Kenyatta, Kwame Nkrumah, and Julius K. Nyerere. Malabar, Florida: Krieger Publishing Company. ISBN 9780894649110.
- Bjerk, Paul (2015). Building a Peaceful Nation: Julius Nyerere and the Establishment of Sovereignty in Tanzania, 1960–1964. Rochester, NY: Rochester University Press. ISBN 9781580465052.
- Bjerk, Paul (2017). Julius Nyerere. Athens, Ohio: Ohio University Press. ISBN 978-0821422601.
- Carter, J. Roger (1995). „Preface”. Ур.: Colin Legum; Geoffrey Mmari. Mwalimu: The Influence of Nyerere. London: Britain-Tanzania Society. стр. vii–viii. ISBN 978-0852553862.
- Dunton, Chris; Palmberg, Mai (1996). Human Rights and Homosexuality in Southern Africa (second изд.). Uppsala: Nordic Africa Institute. ISBN 978-91-7106-402-8.
- Huddleston, Trevor (1995). „The Person Nyerere”. Ур.: Colin Legum; Geoffrey Mmari. Mwalimu: The Influence of Nyerere. London: Britain-Tanzania Society. стр. 1–8. ISBN 978-0852553862.
- Ivaska, Andrew M. (2004). „"Anti-Mini Militants Meet Modern Misses": Urban Style, Gender, and the Politics of "National Culture" in 1960s Dar Es Salaam, Tanzania”. Ур.: Jean Marie Allman. Fashioning Africa: Power and the Politics of Dress. Bloomington: Indiana University Press. стр. 104—121. ISBN 978-0253216892.
- Kaufman, Michael T. (15. 10. 1999). „Julius Nyerere of Tanzania Dies; Preached African Socialism to the World”. The New York Times. Приступљено 26. 3. 2010.
- Kosukhin, Nikolai (2005). „Julius Nyerere: Statesman, Thinker, Humanist”. Julius Nyerere: Humanist, Politician, Thinker. Превод: B. G. Petruk. Dar Es Salaam: Mkuki na Nyota. стр. 6—13. ISBN 978-9987417513.
- Lemelle, Sidney J. (2006). „'Ni Wapi Tunakwenda': Hip Hop Culture and the Children of Arusha”. Ур.: Dipannita Basu and Sidney J. Lemelle. The Vinyl Ain't Final: Hip Hop and the Globalization of Black Popular Culture. London and Ann Arbor: Pluto. стр. 230—254. ISBN 0 7453 1941 6.
- Maloba, W. O. (2017). The Anatomy of Neo-Colonialism in Kenya: British Imperialism and Kenyatta, 1963–1978. London: Palgrave Macmillan. ISBN 978-3319509648.
- Molony, Thomas (2014). Nyerere: The Early Years. Woodbridge, Suffolk: Boydell and Brewer. ISBN 978-1847010902.
- Neve, Herbert T. (1976). „The Political Life of Julius K. Nyerere in Religious Perspective”. Africa Today. 23 (4): 29—45. JSTOR 4185638.
- Pratt, Cranford (1976). The Critical Phase in Tanzania 1945–1968: Nyerere and the Emergence of a Socialist Strategy
. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-20824-6. - Pratt, Cranford (2000). „Julius Nyerere: The Ethical Foundation of his Legacy”. The Round Table. 89 (355): 365—374. S2CID 143060757. doi:10.1080/00358530050083442.
- Roberts, George (2014). „The Uganda–Tanzania War, the Fall of Idi Amin, and the Failure of African Diplomacy, 1978–1979”. Journal of Eastern African Studies. 8 (4): 692—709. S2CID 146456572. doi:10.1080/17531055.2014.946236.
- Shivji, Issa G. (2012). „Nationalism and Pan-Africanism: Decisive Moments in Nyerere's Intellectual and Political Thought”. Review of African Political Economy. 39 (131): 103—116. S2CID 146173008. doi:10.1080/03056244.2012.662387.
- Smith, William Edgett (1973). Nyerere of Tanzania. London: Victor Gollanz. ISBN 9780575015104.
- Mwakikagile, Godfrey (2006). Life Under Nyerere (second изд.). Dar Es Salaam and Pretoria: New Africa Press. ISBN 978-0980258721.
- Becker, Felicitas (2013). „Remembering Nyerere: Political Rhetoric and Dissent in Contemporary Tanzania”. African Affairs. 112 (447): 238—261. doi:10.1093/afraf/adt019. hdl:1854/LU-8553956
. - Lal, Priya (2015). „African Socialism and the Limits of Global Familyhood: Tanzania and the New International Economic Order in Sub-Saharan Africa”. Humanity. 6 (1): 17—31. S2CID 145718883. doi:10.1353/hum.2015.0011.
- Lal, Priya (2015). African Socialism in Postcolonial Tanzania: Between the Village and the World. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-1107104525.
- Mesaki, Simeon; Malipula, Mrisho (2011). „Julius Nyerere's Influence and Legacy: From a Proponent of Familyhood to a Candidate for Sainthood”. International Journal of Sociology and Anthropology. 3 (3): 93—100.
- Metz, Steven (1982). „In Lieu of Orthodoxy: The Socialist Theories of Nkrumah and Nyerere”. The Journal of Modern African Studies. 20 (3): 377—392. doi:10.1017/S0022278X00056883.
- Mhina, Mary Ann (2014). „The Poetry of an Orphaned Nation: Newspaper Poetry and the Death of Nyerere”. Journal of Eastern African Studies. 8 (3): 497—514. S2CID 146692317. doi:10.1080/17531055.2014.917857.
- Mulenga, Derek C. (2001). „Mwalimu Julius Nyerere: A Critical Review of his Contributions to Adult Education and Postcolonialism”. International Journal of Lifelong Education. 20 (6): 446—470. S2CID 143740319. doi:10.1080/02601370110088436.
- Olden, Anthony (2005). „"For Poor Nations a Library Service Is Vital": Establishing a National Public Library Service in Tanzania in the 1960s” (PDF). The Library Quarterly: Information, Community, Policy. 75 (4): 421—445. JSTOR 10.1086/502785. S2CID 145347406. doi:10.1086/502785.
- Otunnu, Ogenga (2015). „Mwalimu Julius Kambarage Nyerere's Philosophy, Contribution, and Legacies”. African Identities. 13 (1): 18—33. S2CID 143172779. doi:10.1080/14725843.2014.961278.
- Pallotti, Arrigo (2009). „Post-Colonial Nation-building and Southern African Liberation: Tanzania and the Break of Diplomatic Relations with the United Kingdom, 1965–1968”. African Historical Review. 41 (2): 60—84. S2CID 143779342. doi:10.1080/17532521003607393.
- Pratt, Cranford (1999). „Julius Nyerere: Reflections on the Legacy of his Socialism”. Canadian Journal of African Studies. 33 (1): 136—152. doi:10.1080/00083968.1999.10751158.
- Saul, John S. (2012). „Tanzania Fifty Years On (1961–2011): Rethinking Ujamaa, Nyerere and Socialism in Africa”. Review of African Political Economy. 39 (131): 117—125. S2CID 153731391. doi:10.1080/03056244.2012.662386.
- Schneider, Leander (2004). „Freedom and Unfreedom in Rural Development: Julius Nyerere, Ujamaa Vijijini, and Villagization”. Canadian Journal of African Studies. 38 (2): 344—392. S2CID 142816949. doi:10.1080/00083968.2004.10751289.
- Spalding, Nancy (1996). „The Tanzanian Peasant and Ujamaa: A Study in Contradictions”. Third World Quarterly. 17 (1): 89—108. doi:10.1080/01436599650035798.
- Žák, Tomáš František (2016). „Applying the Weapon of Theory: Comparing the Philosophy of Julius Kambarage Nyerere and Kwame Nkrumah”. Journal of African Cultural Studies. 28 (2): 147—160. S2CID 146709996. doi:10.1080/13696815.2015.1053798.
