Ава Евагрије

Ава Евагрије Понтски (јез-гр Εὐάγριος, ὁ Ποντικός; 346—399) је православни богослов, византијски филозоф, монах .

Ава Евагрије

Родио у граду Ивору близу Понта Евксинског. Још од младости је упознао велике светитеље тог времена – Василија Великог, Григорија Ниског и Григорија Богослова. Под њиховим утицајем развијао се у духу и познањима о вери и животу у Христу Исусу .

Паладије, његов ученик, по Сократу у Лавсаику пише следеће (гл.78): „Родом је био из Понта, из града Ивора, син презвитера. Свети Василије, кесаријски епископ га је поставио за чтеца цркве у Аргосу. По престављењу светог епископа Василија, његов брат, Свети Григорије, ниски епископ, који је стекао апостолску славу, мудар, бестрасан и веома знаменит ученошћу, беше обратио пажњу на способност Евагрија и рукоположи га за ђакона. Дошавши, затим, са њим на велики Цариградски сабор, свети епископ Григорије га остави код блаженог епископа Нектарија као веома искусног у побијању свих јереси. И поче се он прослављати у великом граду [1].

Десило се да је овај муж, кога су сви у граду уважавали због часног живота, био рањен страсном љубављу према једној жени, као што је сам причао пошто се већ био ослободио искушења. И жена се била страсно заљубила у њега, а била је из угледне куће. Бојећи се Бога и стидећи се своје савести, те представљајући себи скверну порока и злурадост јеретика, Евагрије се усрдно молио Богу да омете намеру жене, која се, распаљена страшћу, трудила да га наведе на грех. Он је хтео да се одвоји од ње, али су га задржавале дужности.

Кратко време после молитве којом је предупредио грех на делу, пред њега је у виђењу стао анђео у одећи епарховог војника, ухватио га и повео на суд. Затим га је бацио у тамницу, ставивши му врат у железне узе и свезавши му руке гвозденим ланцима. Они који су га посећивали нису му говорили о узроку затварања, а сам је, мучен савешћу, помишљао да га је женин муж предао суду због њихове [везе]. Њему се чинило да се ту спроводило суђење и другим лицима због истог преступа. Због тога се он налазио у крајњем смућењу и страху. Тада је анђео узео облик његовог блиског пријатеља и дошао да га посети. Ушавши наводно врло жалостан и оскорбљен због тога што његов друг трпи окове и седи закључан међу четрдесет преступника, он је рекао: „Oче ђаконе. Зашто те тако бешчасно држе међу преступницима?“ Он мује одговорио: „3аиста не знам. Претпостављам да ме је из безумне љубоморе тужио неки епарх. Бојим се да је он поткупио градоначелника и да ће ме подврћи тешкој казни“. Његов наводни друг му је рекао: „Ако хоћеш да послушаш свог друга, саветовао бих ти да се удаљиш из овог града зато што ти, како видим, није корисно да живиш у њему“. Евагрије мује рекао: „Ако ме Бог ослободи ове беде, и ако ме ти затим видиш у Цариграду, нека ме подвргну још већој казни“. Пријатељ му је рекао: „Ако је тако, донећу Јеванђеље. Ти ћеш се на њему заклети да ћеш се удаљити из овога града и постати монах и ја ћу те избавити из ове беде“. Евагрије је рекао: „3аклећу се као што хоћеш, само ме избави из ове мрачне рупе“. Пријатељ је затим донео Јеванђеље и тражио заклетву. Евагрије се на Јеванђељу заклео да ће у граду остати само један дан да би своје ствари пренео до брода. Тиме се завршило виђење. Уставши у узбуђењу, он је расуђивао: „Иако је дата у вансебном стању, заклетва је ипак заклетва“. Ни мало не часећи, он је све што је имао пренео на брод и отпловио у Јерусалим. Ту се обукао у монашко одело и био примљен код блажене Меланије Римљанке [2].

Тамо је добио грозницу и тешку болест за читавих шест месеци. Када су га напустили лекари, не налазећи начина да га излече, блажена Меланија мује рекла: „Чини ми се да твоја болест није једноставна , чедо моје. Кажи ми да ли имаш шта на души“. Он јој је признао све што се десило у Цариграду. Блажена му је рекла: „Дај ми пред Богом реч да ћеш се решити на монашки живот, па ћу се ја, иако грешница, помолити Господу да ти продужи дане ради покајања и ис прављења срца“. Кад јој је обећао, она се помолила. И Евагрије оздрави за неколико дана. По оздрављењу, она му је сама набавила монашко одело. Обукавши се у њега, он се упутио у Египат где је две године проживео на Нитријској гори, а затим се удаљио у пустињу [3].

Четрнаест година проживео је у месту званом Келије, хранећи се хлебом и водом и, понекад, малом количином јелеја, не дозвољавајући себи никакву утеху. Умртвљујући своје тело и трпећи, блажени се унутрашње оживотворио Духом Светим, очистивши ум и удостојивши се дара познања и разликовања духова.

Пред смрт је говорио: „Већ три године ме није узнемиравала телесна похота“. Када и после тако строгог живота, после толиких неуморних подвижничких трудова и непрестаног бдења на молитви, мрзилац добра и демон погибли тако напада праведника, колико тек од њега и од свог немара трпе лењиви људи!

Саставио је преко сто молитава; написао три књиге, Огихире, тј. кратке изреке у виду стихова или прича; [спис] Монах или делатне поуке, и Препоречник, тј. о борби са демонима и страстима“.

О Евагријевим делима Сократ пише: „Он је написао врло добре књиге. Једну од њих је назвао Монах, или о делању; другу Гностик, или о човеку који се удостојио знања, која је подељена на педесет поглавља; трећу Препоречник, која представља избор [изрека] из Божанственог Писма против демона-кушача, подељена на осам делова, сагласно броју помисли. Осим тога, он је оставио 600 питања о будућности и још две књиге написане у стиховима – једну за монахе који живе у општежићима, а другу – девственици. Онај ко буде читао те књиге, видеће колико су дивне“.

Созомен (6. књ. 30. гл.) о поменутом Амонију наводи да је припадао „Дугој браћи“, да је достигао висину мудрољубља и да је био веома учен, прочитавши књиге Оригена, Дидима и других духовних писаца. Затим додаје да је са њим често разговарао мудри Евагрије, „муж учен и силан умом и речју, и особито способан да разликује помисли које воде ка врлини и пороку, те да подстиче на развитак првих и удаљавање од других. Уосталом, какав је био на подручју учености, показаће дела која је оставио. Његова нарав се, како говоре, одликовала умереношћу. Он је био толико далек од сујете и гордости да га заслужене похвале нису надимале, као што га ни незаслужене увреде нису огорчавале. Мудрољубљу и Светом Писму он се учио код назијанског епископа Григорија. Све док он беше предстојатељ Цариградске цркве, Евагрије му прислуживаше као архиђакон. Лицем је био пријатан и вољаше да се раскошно одева. Приметивши његово познанство са својом женом, један од велможа се запали љубомором и хоћаше да га убије. Кад је замисао већ била близу дела, Бог Евагрију за време сна шаље страшно али спасоносно виђење“. Даље Созомен не предлаже ништа особито.

У Патрологији се налазе сви сачувани Евагријеви списи. На првом месту: Поглавља о делатном животу Анатолију. Можемо претпоставити да је то заправо остатак књиге коју историчари називају Монах. Поглављима претходи кратко писмо Анатолију као увод. Затим следи 71 поглавље – поуке из делатног подвижништва. После њих следи Делатно слово у 100 поглавља. Међутим, како је већи део тих поглавља идентичан са оних 71, ми ћемо навести само оне које су различите. Укупно њих има 100.

Даље у Патрологији следи спис који се у Добротољубљу јасније назива: Обрис монаштва којим се излаже како се треба подвизавати и безмолствовати. Исто је и у грчком Добротољубљу. Затим следе 33 поглавља Последовање. Њихов садржај је огледавање духовног у видљивом. Па 25 поглавља по азбучном реду. То су афоризми о духовним предметима. Уз њих иду других 27 изрека, премда не по азбучном реду. После тога следи спис O 8 порочних помисли, један део древне књиге Препоречник [4].

Његов посебни метафизички и теолошки систем, болује од Оригенове неоплатонске и гностичке заблуде. Због оваквог свог учења Евагрије Понтијски је и осуђен са Оригеном и Дидимом на Петом Васељенском Сабору 553. године у Цариграду . Познатих 15 антиоригенистичких теза из те осуде тачку по тачку погађају Евагријево учење, особито оне које се тичу његове Христологије, што и чини језгро његовог заблудног учења. Ни Евагрије, као ни Ориген, није осетио централно место у Хришћанској вери и животу управо Христа Оваплоћеног, и то на сву вечност.

Ова је осуда, разумљиво, имала велики значај за даљу судбину Евагријевих дела и његовог даљег утицаја. Ипак, извесни утицај његов постојао је и даље, и на Истоку и на Западу. Од Евагрија је остајало и утицај вршило само оно што је у његовој аскетици и мистиви било здраво и корисно за духовни живот, као што се то најбоље види напр. код Светог Максима Исповедника, који има оригеновско-евагријевских мотива, али нема ни једну њихову настраност или заблуду.

Евагријева основна заблуда је била у својеврсној пренаглашеној „мистици ума“, у интелектуализму и спиритуализму, који су више јелински неголи хришћански.

ИзвориУреди