Адолф Мајер

Адолф Мајер (енгл. Adolf Meyer; 13. септембар 1866 — 17. март 1950) био је амерички психијатар родом из Швајцарске који се прославио као први психијатар болнице Џонс Хопкинс (1910—1941). Био је председник Америчког удружења психијатара 1927—28. и један од најутицајнијих личности у психијатрији у првој половини двадесетог века.[1] Његов фокус на прикупљање детаљних историја болести о пацијентима био је један од најистакнутијих његових доприноса. Надгледао је изградњу и развој психијатријске клинике Хенри Фипс у болници Џонс Хопкинс, отворене у априлу 1913. године, пазећи да је погодна за научна истраживања, обуку и лечење.[2] Мајеров рад на клиници Хенри Фипс је најзначајнији аспект његове каријере.

Адолф Мајер
Adolf Meyer (psychatrist).jpg
Адолф Мајер
Датум рођења(1866-09-13)13. септембар 1866.
Место рођењаНидервенинген код Цириха
   Швајцарска
Датум смрти17. март 1950.(1950-03-17) (83 год.)
Место смртиБалтимор
  Сједињене Америчке Државе

Мајеров главни теоријски допринос била је његова идеја о ергасиологији (израз који је извео из грчког језика - рад, радња, активност) за описивање биолошке психологије. Ово је објединило све биолошке, социјалне и психолошке факторе и симптоме који се односе на пацијента. Сматрао је да су менталне болести производ дисфункционалне личности, а не патологија мозга и да друштвени и биолошки фактори током читавог живота треба да буду централни у дијагностици и лечењу. Мајер је био један од првих психолога који је подржавао окупациону терапију као важну везу између активности појединца и њиховог менталног здравља, укључио је активности и услуге у заједницу и развијао свакодневне вештине људи.[3][4]

БиографијаУреди

Адолф Мајер рођен је 1866. у Нидервенингену. Био је син цвинглијанског свештеника.[5] Докторирао је на Универзитету у Цириху 1892. године, гдје је студирао неурологију код Аугуста Форела. Током свог боравка на универзитету, студирао је у иностранству у Паризу, Лондону и Единбургу, радећи код Johna Hughlingsa Jacksona и Жан-Мартен Шаркa.[6] Eмигрирао је у Сједињене Америчке Државе 1892. Оженио је Мери Брукс 15. септембра 1902.[5] Имали су једну ћерку, Џулију Латроп Мајер (14. фебруара 1916).[7] Преминуо је од срчаног удара 17. марта 1950. у Балтимору, Мериланд.[8]

Рана каријераУреди

Након пресељења у СAД, Мајер је најпре практиковао неурологију и предавао на Универзитету у Чикагу, гдје је био изложен идејама чикашких функционалиста. Није могао пронаћи плаћено радно место са пуним радним временом на Универзитету у Чикагу, па је његово време на универзитету било кратког даха.[6] Од 1893. до 1895. радио је као патолог у новој менталној болници у Канкакију,[9] након чега је радио у државној болници у Вустеру, од 1895. до 1902.[10] Објављивао је научне радове из неурологије, неуропатологије и психијатрије.[11]

Период у ЊујоркуУреди

 
Адолф Мајер 1900. године

Године 1902. постао је директор Патолошког института система болница у Њујорку (који је недуго потом добио данашњи назив, Психијатријски институт Њујорка), гдје је у наредних неколико година обликовао већи дио америчке психијатрије наглашавајући важност вођења детаљне евиденције пацијената и увођења класификационог система Емила Крепелина и идеја Зигмунда Фројда.

Док је био у болничком систему државе Њујорк, Мајер је био један од првих увозника Фројдових идеја о важности и сексуалности и формативног утицаја раног одгоја на личност одрасле особе. Мајер је сматрао да су многе Фројдове идеје и терапијске методе проницљиве и корисне, али је одбацио психоанализу као велико етиолошко објашњење менталних поремећаја у корист своје теорије психобиологије. Мајер је био професор психијатрије на Универзитету Корнел од 1904. до 1909.[12]

Клиника ФипсУреди

 
Психијатријска клиника Хенри Фипс у болници Џонс Хопкинс

Године 1908. од Мајера је затражено да постане директор нове психијатријске клинике у болници Џонс Хопкинс након што је Хенри Фипс Џуниор. донирао 1,5 милиона долара за отварање клинике.[13] Мајер је прихватио понуду, за коју је рекао да је "најважнија професура [у психијатрији] у домену енглеског говорног подручја".[14] Лично је надгледао изградњу и развој клинике и побринуо се да зграда буде погодна за научна истраживања, обуку и лијечење.[15] Психијатријска клиника Фипс отворена је у априлу 1913. Мајеров рад на клиници Фипс вјероватно је најзначајнији аспект његове каријере. Његов модел за клинику Фипс комбиновао је клинички и лабораторијски рад, што је био први пут да су ови елементи комбиновани у менталним институтима у САД.[16]

Иако Фипс клиника није користила клинички модел Емила Крепелина, Мајер је у клинику укључио неке Крепелинове праксе.[16] Ове праксе укључују опсежна посматрања пацијената и проучавање пресимптоматских и ремисивних фаза менталних болести, заједно са периодима акутне болести. Мајер је такође радио као професор психијатрије на Медицинском факултету Универзитета Џонс Хопкинс од 1910. до 1941. У својим почетним годинама на факултету, Мајер је помагао у надгледању рада неколико својих амбиоциозних студената.

Филис Гринакр са Универзитета у Чикагу и Керт Рихтер, дипломац Харварда, имали su прилику да студирају код Мајера. Рихтер је проучавао понашање пацова заједно са Мајером и Џоном Вотсоном, бихевиоралним психологом.[17] Адолф Мајер је радио на Универзитету Џонс Хопкинс до пензионисања 1941.[9]

РеференцеУреди

  1. ^ Grob, Gerald (1985). The Inner World of American Psychiatry, 1890-1940. New Brunswick: Rutgers University Press. стр. 21. ISBN 978-0813510811. 
  2. ^ „Adolf Meyer Guide”. www.medicalarchives.jhmi.edu. Архивирано из оригинала на датум 07. 05. 2009. Приступљено 2015-04-01. 
  3. ^ Meyer, A (1922). The philosophy of occupation therapy. Archives of Occupational Therapy, 1, 1–10.
  4. ^ Christiansen, C.H. (2007). „Adolf Meyer Revisited:Connections between Lifestyle, resilience and illness”. Journal of Occupational Science. 14 (2): 63—76. doi:10.1080/14427591.2007.9686586. 
  5. ^ а б Weckowicz, T. E. (1990). A History of Great Ideas in Abnormal Psychology. Netherlands: Elsevier Science Publishers B.V. стр. 284. ISBN 0444883916. 
  6. ^ а б Scull, Andrew; Schulkin, Jay (јануар 2009). „Psychobiology, Psychiatry, and Psychoanalysis: The Intersecting Careers of Adolf Meyer, Phyllis Greenacre, and Curt Richter”. Medical History. 53 (1): 5—36. PMC 2629172 . PMID 19190747. doi:10.1017/s002572730000329x. 
  7. ^ „Adolf Meyer Biography”. Архивирано из оригинала на датум 07. 05. 2009. Приступљено 13. 10. 2021. 
  8. ^ https://www.newspapers.com/image/603084338/?article=9aa232df-40c3-4d27-837e-2f756556a4ea&focus=0.058426794,0.7948307,0.18072367,0.8783861&xid=3355&_ga=2.105819907.1288988057.1602466897-1781791627.1597540765
  9. ^ а б „Adolf Meyer Guide”. www.medicalarchives.jhmi.edu. Архивирано из оригинала на датум 07. 05. 2009. Приступљено 2015-04-01. 
  10. ^ Meyer, Adolf (1922). „The Philosophy of Occupation Therapy”. Архивирано из оригинала на датум 02. 04. 2015. Приступљено 14. 10. 2021. 
  11. ^ Lamb, Pathologist of the Mind, Chapter 1
  12. ^ „Adolf Meyer Guide”. www.medicalarchives.jhmi.edu. Архивирано из оригинала на датум 07. 05. 2009. Приступљено 2015-04-07. 
  13. ^ „History of The Johns Hopkins Department of Psychiatry and Behavioral Sciences”. Приступљено 2015-04-07. 
  14. ^ Susan Lamb, "'The Most Important Professorship in the English-speaking Domain': Adolf Meyer and the Beginnings of Clinical Psychiatry in the United States," Journal of Nervous and Mental Disease 200(12), 1061-66.
  15. ^ Lamb, Pathologist of the Mind, Chapter 3
  16. ^ а б Lamb, S. D. (2014). Pathologist of the Mind: Adolf Meyer and the Origins of American Psychiatry. Johns Hopkins University Press. ISBN 978-1421414843. 
  17. ^ Scull, Andrew; Schulkin, Jay (2009). „Psychobiology, Psychiatry, and Psychoanalysis: The Intersecting Careers of Adolf Meyer, Phyllis Greenacre, and Curt Richter”. Medical History. 53 (1): 5—36. ISSN 0025-7273. PMC 2629172 . PMID 19190747. doi:10.1017/s002572730000329x. 

ЛитератураУреди

  • The Collected Papers of Adolf Meyer, edited by Eunice E. Winters. Baltimore: The Johns Hopkins University Press, 1950–1952. 4 vols.
  • The Commonsense Psychiatry of Dr. Adolf Meyer: Fifty-two Selected Papers, edited by Alfred A. Lief. New York: McGraw-Hill, 1948.
  • Psychobiology: a Science of Man, compiled and edited by Eunice E. Winters and Anna Mae Bowers. Springfield, IL: Charles C Thomas, (1957). This posthumous book was based on the first Thomas W. Salmon Lectures, which Meyer gave in 1931.
  • George Kirby's Guides for History Taking and Clinical Examination of Psychiatric Cases (Utica: State Hospitals Press 1921) is essentially the form Meyer created and used at Manhattan State Hospital in 1905–1906. It provides an excellent view of Meyer's early approach to taking case histories.
  • Richard Noll, American Madness: The Rise and Fall of Dementia Praecox (Cambridge, MA: Harvard University Press, 2011).
  • S. D. Lamb, Pathologist of the Mind: Adolf Meyer and the Origins of American Psychiatry (Baltimore: Johns Hopkins University Press, 2014) Reissued in paperback in 2018.
  • Susan Lamb, "'My Resisting Getting Well': Neurasthenia and Subconscious Conflict in Patient-Psychiatrist Interactions in Prewar America," Journal of the History of the Behavioral Sciences 52/2 (2016): pages 124-45.
  • Susan Lamb, "Social Skills: Adolf Meyer’s Revision of Clinical Skill for the New Psychiatry of the Twentieth Century. Medical History Vol. 59 No. 3 (2015): pages 443-64.
  • Susan Lamb, "Social, Motivational, and Symptomatic Diversity: An Analysis of the Patient Population of the Phipps Psychiatric Clinic at Johns Hopkins Hospital, 1913 – 1917," Canadian Bulletin of Medical History Vol. 29 No.2: pages 243-63.
  • Adolf Meyer, "What Do Histories of Cases of Insanity Teach Us Concerning Preventive Mental Hygiene during the Years of School Life?", Psychological Clinic 2, no. 4 (1908): 89–101. PMC 5138873 PMID 28909394
  • Meyer's influence on American psychology can be explored in Defining American Psychology: The Correspondence Between Adolf Meyer and Edward Bradford Titchener, edited by Ruth Leys and Rand B. Evans. Baltimore/London: The Johns Hopkins University Press, (1990).
  • Meyer's importance to the introduction and development of American psychoanalysis is discussed and interpreted in: John C. Burnham, Psychoanalysis and American Medicine, 1894–1917: Medicine, Science, and Culture (New York: International Universities Press, 1967); John Gach, "Culture & Complex: On the Early History of Psychoanalysis in America" (pages 135–160) in Essays in the History of Psychiatry, edited by Edwin R. Wallace IV and Lucius Pressley (Columbia, SC: William S. Hall Psychiatric Institute, 1980); Nathan Hale, Freud and the Americans: The Beginnings of Psychoanalysis in the United States (Oxford: Oxford University Press, 1995); and Chapter Six of S. D. Lamb, Pathologist of the Mind: Adolf Meyer and the Origins of American Psychiatry (Baltimore: Johns Hopkins University Press, 2014); Ruth Leys, "Meyer's Dealings With Jones: A Chapter in the History of the American Response to Psychoanalysis," Journal of the History of the Behavioral Sciences 17 (1981): pages 445-465; Ruth Leys, "Meyer, Jung, and the Limits of Association," Bulletin of the History of Medicine 59 (1985): pages 345-360; Scull, Andrew, and Jay Schulkin, "Psychobiology, Psychiatry, and Psychoanalysis: The Intersecting Careers of Adolf Meyer, Phyllis Greenacre, and Curt Richter." Medical History (National Institute of Health, Jan. 2009). Web. 22 Feb. 2015.
  • The American Journal of Psychiatry, 123(3), pp 320–332 (1966) and C.H. Christiansen "Adolf Meyer Revisited:Connections between Lifestyle, Resilience and Illness". Journal of Occupational Science 14(2),63‐76. (2007).

Спољашње везеУреди

  Медији везани за чланак Адолф Мајер на Викимедијиној остави