Акцелератор

(преусмерено са Акцелератор честица)

Акцелератор, убрзавач честица или сударач је машина посебно направљена за убрзавање јона и елементарних атомских и субатомских честица.[1] Користе се за истраживања у нуклеарној физици, за терапије у медицини, и понекад за производњу радиоактивних изотопа.[2] Убрзавање честица постиже се применом врло јаког електричног поља. Ако је разлика потенцијала почетне и крајње тачке пута честице једнака V, честица наелектрисања e добија на том путу кинетичку енергију e*V електронволти, крећући се брзинама од 10000 km/s до близу брзине свјетлости, зависно од акцелератора. Сви акцелератори раде с високим вакуумом да омогуће несметано кретање честице. Акцелератори се састоје од сседећих делова: јонски или електронски извор, акцелерациони систем, извор енергије и вакуумски систем.

Један од првих Кокрофт-Валтонових акцелератора честица из 1937, а сада се налази у Музеју науке у Лондону.

Први акцелератори били су они са сталним напоном између крајева вакуумске коморе. Они су стога линеарни, а честице се убрзавају једним пролазом кроз електрично поље. Према начину стварања високог напона на електродама, акцелератор честица тог типа јесте каскадни, Кокрофт-Волтонов (Џон Кокрофт и Ернест Волтон, 1932), i elektrostatički, Ван де Графов (Роберт Џ. Ван де Граф, 1931).[3] Кокцрофт-Волтонов акцелератор честица прикладан је и као извор неутрона путем нуклеарних реакција деутерона с деутеријумом или трицијумом. Техничке границе у досезању високих напона ограничују и енергије честица убрзаних у првим акцелераторима. Решење је нађено у вишекратном убрзавању кроз поље нижег напона. То је 1932. први начинио Ернест Орландо Лоренс с циклотроном, а затим је то начело примењено у свим потоњим типовима акцелератора. Они се према кретању честица деле на линеарне резонантне и на кружне акцелераторе. У кружне се убрајају циклотрон, синхроциклотрон, бетатрон и синкротрон.

Будући да су мета снопа честица раних акцелератора обично били атоми комада материје, са циљем да се створе судари са њиховим језгрима како би се истражила нуклеарна структура, акцелератори су се у 20. веку обично називали разбијачима атома.[4] Израз се наставља упркос чињеници да многи модерни акцелератори стварају сударе између две субатомске честице, а не честице и атомског језгра.[5][6][7]

ТрансмутацијаУреди

Детаљније: Трансмутација
 
Скица Исинг/Видере идеје стварања линеарног акцелератора, који је користио наизменично електрично поље (1928).
 
Нуклеарна реакција у којој деутеријум бомбардира литијум-6 (6Li), а настају две алфа-честице (протони су престављени црвеним куглицама, а неутрони плавим куглицама).
 
Скица Лоренсовог циклотрона из 1934. Циклотрон убрзава честице наизменичним електричним пољем између две електроде у облику слова „D”, смештених у вакуумској комори између полова великог и снажног магнета.
 
Део некадашњег синхроциклотрона (Орсе, Француска).
 
Акцелератор честица и обједињавање претходних развојних корака у акцелераторском комплексу суперсударивача LHC (Велики хадронски сударивач), у ЦЕРН-у крај Женеве. Протони, јони, електрони и позитрони почетно се убрзавају у линеарним акцелераторима (LINAC), затим у старом протонском синхротрону из 1959. (PS), односно у електронском синхротрону (BOOSTER). Следећи је корак убрзавање у прстену суперсинхротрона (SPS) и коначно упућивање у големи прстен LEP/LHC на даљње убрзавање.
 
Некадашњи тунел за LEP (Велики сударивач електрона и позитрона) у ЦЕРН-у, који је део Великог хадронског сударивача или LHC-а.
 
Детаљ акцелератора у Десију

Код трансмутације (претворбе) хемијских елемената могу се збити различите промене. Тако на пример може из атомског језгра излетети један протон (редни број елемента се снижава за један) или алфа-честица (редни број елемента се снижава за два), или се неутрон претвори у протон, те излети електрон (редни број елемента се повишава за један). У неким случајевима погођено језгро избаци позитрон, те се редни број снижава за један. Проучавање промена које се збивају у атомском језгру задатак је нуклеарне физике или физике језгре. Као пројектил за бомбардовање атомских језгара приликом трансмутације елемената служе алфа-честице, неутрони, протони и деутеријум. Алфа-честице се добијају из једног радијумовог препарата, протони се добијају јонизацијом водоника, а деутеријуме јонизацијом тешког водоника. Неутрони настају приликом бомбардовања берилијума алфа-честицама. При том настаје угљеник, а откинута честица је неутрон с врло великом брзином. Та се трансмутација предочује овом нуклеарном једначином:

 

Пројектили којима се гађају атомска језгра морају имати велику кинетичку енергију, то јест велику брзину. Ако су пројектили позитивно електрични, као на пример протони, деутеријум и алфа-честице, они ће се одбијати од позитивно наелектрисаног атомског језгра. Око атомског језгра постоји наиме јако електрично поље које одбија и скреће у страну све позитивно наелектрисане пројектиле који му се приближе. Због тога протон, деутеријум и алфа-честица неће продрети у атомско језгро ако немају довољно велику брзину, већ ће скренути на страну и описати хиперболу. При томе неће ни само језгро остати на миру јер је одбијање узајамно. Догодиће се нека врста еластичног судара, па ће пројектил одлетети на једну, а језгро на другу страну. Зато честице којима желимо да продремо у атомско језгро морају да имају врло велику енергију која се добија помоћу високог електричног напона. За добивање тако великих енергија које служе код трансмутације елемената, односно истраживања атомских језгара, употребљавају се посебни уређаји за убрзавање честица који се зову акцелератори честица. Међу те акцелераторе спада и циклотрон.[8]

Линеарни резонантни акцелераторУреди

Линеарни резонантни акцелератор убрзава честице наизменичним електричним пољима која делују између шупљих електрода поређаних у низу.[9] Осцилирање напона усклађује се с пролазом честица између електрода, како би се постигло оперативано убрзавање (одатле назив резонантни акцелератор). Највећи резонантни линеарни акцелератор изграђен је у Станфорду, САД (енг. SLAC или Stanford Linear Accelerator). Дужина му је 3.2 километра, убрзава електроне или позитроне до енергије од 25 GeV, која је одређена дужином акцелератора.[10][11]

ЦиклотронУреди

Детаљније: Циклотрон

Циклотрон (Ернест Лоренс, 1932) убрзава честице наизменичним електричним пољем између две електроде у облику слова Д, смештених у вакуумској комори између полова великога и снажнога магнета.[12][13][14][15] Честице се у константном магнетском пољу, брзином малом према брзини светлости, крећу кружном фреквенцијом која је одређена индукцијом магнетскога поља али независна од своје енергије.[16][17] Када се на електроде доведе електрични напон исте фреквенције, честице почну синкроно да улазе у простор између електрода, тако да се при сваком пролазу убрзају. Како расту брзина и енергија честица, полупречник се њихове стазе повећава и она је спирална. Када сноп честица досегне руб коморе, стаза јој се с помоћу сталног електричног поља заокрене тако да честице излазе из акцелератора, те се добија спољни циклотронски сноп. Највећа енергија деутерона убрзаних у класичном циклотрону износи око 25 MeV.

СинхроциклотронУреди

Синхроциклотрон (фазотрон, циклотрон с модулисаном фреквенцијом; Владимир Векслер и, независно Едвин Матисон Макмилан, 1945) у току убрзавања групе јона смањује се фреквенција наизменичног електричног поља на електродама за убрзавање како би компензовало смањење фреквенције кружнога кретања честица.[18] То смањење настаје код већих енергија због релативистичког пораста масе честица и слабљења магнетскога поља на већим размерама. У синхроциклотрону постижу се енергије до приближно 700 MeV.

БетатронУреди

Детаљније: Бетатрон

Бетатрон (Џозеф Слепијан, 1922. и Ролф Видерое, 1928) тип је акцелератора у којем се индукованим електричним пољем убрзавају електрони.[19] Индуковано електрично поље ствара се променама магнетнога тока у средишњем делу бетатрона, а магнетско поље присиљава електроне на кретање по кружним стазама унутар торусне вакуумске коморе. Повећавањем магнетскога поља повећава се и енергија електрона, а полупречник електронске стазе остаје приближно сталан.[20][21][22][23][24][25]

СинхротронУреди

Детаљније: Синхротрон

Синхротрон (Владимир Векслер и, независно Едвин Макмилан 1945. године) убрзава електроне и протоне. У њему се магнетско поље повећава током убрзања једне групе честица, тако да је полупречник закривљености њихових стаза сталан, те се оне крећу по истој кружној путањи унутар торусне коморе. Први велики синхротрони били су Космотрон у Брукхејвенској националној лабораторији (BNL), Аптон, Њујорк, САД (1952, енергија протона 3 GeV); Беватрон у Ловренс Беркели националној лабораторији, Беркли, Калифорнија, САД (1954, 6 GeV) и синхротрон (Синхрофазотрон) у Дубни, бивши Совјетски савез (1957, 10 GeV). Премда су магнети били торусни, промери стаза и торуса од стотинак и више метара захтевали су врло велике магнете, те је то ограничавало досезање битно виших енергија. Почетком 1950-тих решење је нађено у начелу јаког фокусирања снопа набијених честица, што се постиже заменом масивнога магнетских торуса низом магнета у којима се јачина магнетског поља наизменично радијално повећава или смањује. То је начело омогућило много прецизније вођење снопа убрзаних честица и тиме смањење пресека и укупне масе магнета и тако отворило могућност према вишим енергијама акцелератора.

Највећи синхротрон с јаким фокусирањем јесте LEP (енгл. Large Electron–Positron Collider), саграђен 1989. у истраживачком центру ЦЕРН. Смештен је у кружном тунелу опсега 27 километара, убрзавао је електроне и позитроне великих енергија. Велики протонски синхротрони с јаким фокусирањем снопа помакнули су енергетске границе, посебно након повећања магнетске индукције суперпроводничким магнетима. Тако је у Фермилабу у Батавији, САД, у тунелу синхротрона пречника 2 km изграђен додатни прстен са суперпроводничким магнетима. У том прстену, који чини убрзивач Теватрон, протони се убрзавају до енергије од 1 TeV (1012 eV), односно до милион пута веће енергије од првих убрзивача с почетком 1930-их. Велико повећање енергије расположиве за проучавање међуделовања честица постигнуто је развојем и изградњом спремника честица, односно спремничких прстенова.

Спремници честицаУреди

Напредак вакуумске технологије омогућио је одржавање врло великог вакуума и створена је могућност да се стабилне честице, као и њихове античестице, задрже („ускладиште”) у прстенастој комори спремника честица, који није акцелератор, али је незаобилазан део акцелерацијских система. Честице и античестице могу у комори врло дуго кружити под деловањем магнетских поља. Тако је омогућено њихово накупљање, те сударање супротно кружећих снопова честица, односно античестица. У судару честица енергија која је расположива за истраживање елементарних процеса, тј. енергија у координатном систему тежишта, знатно је већа него при бомбардовању непокретних мета.

СударивачУреди

Акцелератор у којем се успостављају супротно кружећи снопови или пулсеви елементарних честица, односно античестица, последњи је корак према још вишим енергијама за истраживање елементарних међуделовања. Будући да се повећање ефективне енергије постиже сударањем снопова честица, такав се уређај назива сударивач. Како би се остварила довољна учесталост судара, кружећи снопови требају да садрже што више честица. Зато сударивач обедињује функције убрзавања и складиштења честица.

СуперсударивачУреди

Пројекти највећих сударивача надмашују научне, технолошке и привредне могућности појединих земаља и постају глобални подухвати. Највећи пројект на крају 20 века, у оквиру ЦЕРН-а, као широк међународни потхват учествовањем двадесетак земаља, јесте изградња суперсударивача Велики хадронски сударивач (енгл. Large Hadron Collider, LHC). Суправодички магнети који савијају путање честица смештени су у тунелу дивовског електронско-позитронског синхротрона LEP-а.

РеференцеУреди

  1. ^ Livingston, M. S.; Blewett, J. (1969). Particle Accelerators. New York: McGraw-Hill. ISBN 978-1-114-44384-6. 
  2. ^ Akcelerator čestica, [1] "Hrvatska enciklopedija", Leksikografski zavod Miroslav Krleža, www.enciklopedija.hr, 2014.
  3. ^ Humphries, Stanley (1986). Principles of Charged Particle Acceleration. Wiley-Interscience. стр. 4. ISBN 978-0471878780. 
  4. ^ „six Million Volt Atom Smasher Creates New Elements”. Popular Mechanics: 580. април 1935. 
  5. ^ Higgins, A. G. (18. 12. 2009). „Atom Smasher Preparing 2010 New Science Restart”. U.S. News & World Report. 
  6. ^ Cho, A. (2. 6. 2006). „Aging Atom Smasher Runs All Out in Race for Most Coveted Particle”. Science. 312 (5778): 1302—1303. PMID 16741091. S2CID 7016336. doi:10.1126/science.312.5778.1302. 
  7. ^ „Atom smasher”. American Heritage Science Dictionary. Houghton Mifflin Harcourt. 2005. стр. 49. ISBN 978-0-618-45504-1. 
  8. ^ Velimir Kruz: "Tehnička fizika za tehničke škole", "Školska knjiga" Zagreb, 1969.
  9. ^ Widerøe, R. (17. 12. 1928). „Über Ein Neues Prinzip Zur Herstellung Hoher Spannungen”. Archiv für Elektronik und Übertragungstechnik. 21 (4): 387—406. S2CID 109942448. doi:10.1007/BF01656341. 
  10. ^ „SLAC renamed to SLAC Natl. Accelerator Laboratory”. The Stanford Daily. 16. 10. 2008. Архивирано из оригинала на датум 5. 6. 2013. Приступљено 2008-10-16. 
  11. ^ „Stanford Linear Accelerator Center renamed SLAC National Accelerator Laboratory” (Саопштење). SLAC National Accelerator Laboratory. 15. 10. 2008. Архивирано из оригинала на датум 20. 7. 2011. Приступљено 2011-07-20. 
  12. ^ „Ernest Lawrence's Cyclotron”. www2.lbl.gov. Приступљено 2018-04-06. 
  13. ^ „Ernest Lawrence - Biographical”. nobelprize.org. Приступљено 2018-04-06. 
  14. ^ U.S. Patent 1.948.384 Lawrence, Ernest O. Method and apparatus for the acceleration of ions, filed: January 26, 1932, granted: February 20, 1934
  15. ^ Lawrence, Earnest O.; Livingston, M. Stanley (1. 4. 1932). „The Production of High Speed Light Ions Without the Use of High Voltages”. Physical Review. American Physical Society. 40 (1): 19—35. Bibcode:1932PhRv...40...19L. doi:10.1103/PhysRev.40.19 . 
  16. ^ Nave, C. R. (2012). „Cyclotron”. Dept. of Physics and Astronomy, Georgia State University. Приступљено 26. 10. 2014. 
  17. ^ Close, F. E.; Close, Frank; Marten, Michael; et al. (2004). The Particle Odyssey: A Journey to the Heart of Matter. Oxford University Press. стр. 84—87. Bibcode:2002pojh.book.....C. ISBN 978-0-19-860943-8. 
  18. ^ Reyes, Sandrine (април 2002). „Description of Archives of Synchro-Cyclotron Division, SC”. CERN-ARCH-SC-001 to CERN-ARCH-SC-268. Приступљено 8. 8. 2017. 
  19. ^ „Betatron | particle accelerator”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2019-01-24. 
  20. ^ Wideröe, R. (17. 12. 1928). „Über ein neues Prinzip zur Herstellung hoher Spannungen”. Archiv für Elektrotechnik (на језику: немачки). 21 (4): 387—406. S2CID 109942448. doi:10.1007/BF01656341. 
  21. ^ Dahl, F. (2002). From nuclear transmutation to nuclear fission, 1932-1939. CRC Press. ISBN 978-0-7503-0865-6. 
  22. ^ Hinterberger, Frank (2008). Physik der Teilchenbeschleuniger und Ionenoptik. Springer. ISBN 978-3-540-75281-3. doi:10.1007/978-3-540-75282-0. 
  23. ^ Kerst, D. W. (1940). „Acceleration of Electrons by Magnetic Induction”. Physical Review. 58 (9): 841. Bibcode:1940PhRv...58..841K. S2CID 120616002. doi:10.1103/PhysRev.58.841. 
  24. ^ Kerst, D. W. (1941). „The Acceleration of Electrons by Magnetic Induction” (PDF). Physical Review. 60 (1): 47—53. Bibcode:1941PhRv...60...47K. doi:10.1103/PhysRev.60.47. 
  25. ^ Kerst, D. W.; Serber, R. (јул 1941). „Electronic Orbits in the Induction Accelerator”. Physical Review. 60 (1): 53—58. Bibcode:1941PhRv...60...53K. doi:10.1103/PhysRev.60.53. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди