Александар Гротендик

француски математичар

Александар Гротендик (франц. Alexander Grothendieck; 28. март 192813. новембар 2014) био је француски математичар, заснивач модерне алгебарске геометрије.[6][7] Његов истраживачки интерес је био и у комутативној алгебри, хомолошкој алгебри, теорији снопова, теорији категорија и у функционалној анализи. Познат по ставу да објекте треба посматрати у релацији са другим објектима, а не појединачно (Гротендиков релативни поглед).[6][8] Многи га сматрају највећим математичарем двадесетог века.[9]

Александар Гротендик
у Монтреалу, 1970
Лични подаци
Датум рођења(1928-03-28)28. март 1928.
Место рођењаБерлин, Немачка
Датум смрти13. новембар 2014.(2014-11-13) (86 год.)
Место смртиСент Лизије, Француска
Држављанство[1][2][3]
ОбразовањеУниверзитет у Монпељеу, Универзитет у Нансију
Научни рад
Пољематематика
ИнституцијаИнститут напредних студија[4][5]
УченициПјер Делињ
Познат поАлгебарска геометрија, Шема (математика)
НаградеФилдсова медаља, Крафордова награда (одбио)

Гротендик је започео своју продуктивну и јавну каријеру као математичар 1949. Године 1958. именован је за професора истраживача на Институту за високе научне студије (IHÉS) и тамо је остао до 1970. године, када је, вођен личним и политичким уверењима, напустио након спора око војног финансирања. Добио је Филдсову медаљу 1966. за напредак у алгебарској геометрији, хомолошкој алгебри и К-теорији.[10] Касније је постао професор на Универзитету у Монпељеу[4], и док је још увек радио релевантан математички рад, повукао се из математичке заједнице и посветио се политичким и религиозним активностима (прво будизму, а касније, више хришћанској визији).[11] Године 1991. преселио се у француско село Ласер на Пиринејима, где је живео повучено, и даље неуморно радећи на математици и својим филозофским и религиозним размишљањима све до своје смрти 2014. године.[12]

Биографија уреди

Рођен је у Берлину. Отац му је био украјински револуционар јеврејског поријекла Александар Саша Шапиро, док је мајка Јоана Гротендик била из протестантске њемачке породице, новинарка и такође заговорник анархистичких идеја. 1933. су отац, а ускоро и мајка напустили Њемачку из страха од нацистичког прогона и касније отишли у Шпанију у којој је у то вријеме трајао грађански рат. Александра је у Хамбургу одгајао лутерански свештеник Вилхелм Хидорн. 1939. се Александар придружио мајци у Француској[13] гдје су у почетку живјели у избјегличким камповима. Други свјетски рат су провели у Шамбон сир Лињону гдје је Александар завршио средњу школу.

Математичка каријера уреди

Послије рата је студирао математику у Монпељеу. Неупознат са радом других, открио је наново Лебегову мјеру. Студије је наставио у Паризу 1948, али је на савет Картана и Вејла прешао у Нанси гдје је 1953. добио докторат на пољу функционалне анализе под менторством Лорена Шварца и Жана Дидјона. У то вријеме био је један од светски познатих стручњака за тополошке векторске просторе.

1957. је почео рад у алгебарској геометрији и хомолошкој алгебри. Од 1958. је радио на Институту напредних студија, гдје је и водио свој чувени семинар. У свом златном периоду остварио је неке од фундаменталних резултата у алгебарској геометрији,[14] теорији бројева, топологији, теорији категорија и комплексној анализи. Својим чисто алгебарским доказом Риман-Рохове теореме поставио је темеље данас познате К-теорије. 1958. је увео појам шеме, која је постала главна тема у модерној алгебарској геометрији. Шеме су третиране у познатом дјелу Елементи алгебарске геометрије. Увео је такозвану етал кохомологију за шеме, кристалин кохомологију и алгебарску де-Рам кохомологију. Оснивач је и теорије топоса. Дао је алгебарску дефиницију фундаменталне групе за шеме, те многих других структура битних за категоријску теорију Галоа.

Имао је радикална антимилитарна схватања и 1970. напушта научну заједницу када је сазнао да маргинални дио прихода Института напредних студија долази од француске војске. Почео је да се бави писањем о спиритуализму и полако смањио истраживања у математици. Коначно се повукао 1988. и 1991. прешао на нову адресу у Пиринеје,[13] непознату широј заједници. Умро је у Сент Лизеју 2014. године.

Референце уреди

  1. ^ Cartier 2004, p. 10, footnote 12.
  2. ^ Kleinert 2007.
  3. ^ Douroux 2012.
  4. ^ а б Scharlau 2008.
  5. ^ Pierre Cartier; Luc Illusie; Nicholas M. Katz, ур. (2006). The Grothendieck Festschrift, Volume I: A Collection of Articles Written in Honor of the 60th Birthday of Alexander Grothendieck. Springer. стр. 7. ISBN 978-0-8176-4566-3. 
  6. ^ а б Jackson, Allyn (2004), „Comme Appelé du Néant – As If Summoned from the Void: The Life of Alexandre Grothendieck II” (PDF), Notices of the American Mathematical Society, 51 (10) 
  7. ^ Bruce Weber; Julie Rehmeyer (14. 11. 2014). „Alexander Grothendieck, Math Enigma, Dies at 86”. The New York Times. Архивирано из оригинала  2022-01-01. г. 
  8. ^ Mumford, David; Tate, John (2015). „Alexander Grothendieck (1928–2014) Mathematician who rebuilt algebraic geometry”. Nature. 517 (7534): 272. Bibcode:2015Natur.517..272M. ISSN 0028-0836. PMID 25592527. doi:10.1038/517272a . 
  9. ^ Alexander Grothendieck obituary by David Mumford and John Tate David Mumford at Brown and Harvard Universities: Archive for Reprints: Can one explain schemes to biologists, 14 December 2014
  10. ^ „Fields Medals 1966”. mathunion.org. Архивирано из оригинала 22. 3. 2019. г. Приступљено 5. 1. 2022. 
  11. ^ Scharlau, Winfried. „Who is Alexander Grothendieck? Anarchy, Mathematics, Spirituality, Solitude” (PDF). 
  12. ^ Ruelle 2007, стр. 40.
  13. ^ а б „Умро ексцентрични геније Александар Гротендик”. Глас Српске. Приступљено 20. 1. 2019. 
  14. ^ „Умро ексцентрични геније Александар Гротендик”. Б92. Приступљено 20. 1. 2019. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди