Википедија

Александар Шаленберг

Alexander Schallenberg (1969 - ), аустријски министар иностраних послова

Александар Георг Николас Шаленберг (нем. Alexander Georg Nicolas Schallenberg; Берн, 20. јун 1969) је аустријски дипломата, правник и политичар и од 2021. године министар спољних послова у влади канцелара Карла Нехамера. Претходно је исту функцију обављао од 2019. до 2021. године у влади Бригите Бирлајн и Себастијана Курца. Члан је Аустријске народне партије (ОВП). Накратко је служио као канцелар Аустрије, наследивиши Себастијана Курца од 11. октобра до 6. децембра 2021.

Александар Шаленберг
Александар Шаленберг 2023.
Лични подаци
Датум рођења(1969-06-20)20. јун 1969. (54 год.)
Место рођењаБерн, Швајцарска
РелигијаКатолик
УниверзитетУниверзитет у Бечу
ПрофесијаПравник, Дипломата, Политичар
Породица
ПартнерМари-Изабел Енен (разведени)
Деца4
Политичка каријера
Политичка
странка		Аустријска народна странка (ÖVP)
11. октобар 2021 — 6. децембар 2021.
ПредседникАлександер Фан дер Белен
ПретходникСебастијан Курц
НаследникКарл Нехамер
Министар за спољне послове Аустрије
6. децембар 2021
Канцелар(и)Карл Нехамер
ПретходникМихаел Линхарт
3. јун 2019. — 11. октобар 2021.
Канцелар(и)Бригите Бирлајн
Себастијан Курц
ПретходникКарин Кнајсл
НаследникМихаел Линхарт

Породично порекло уреди

 
Грб породице Шаленберг, која је грофовску титулу добила 1666. године.

Члан је грофовског огранка аустроугарске породице Шаленберг,[1] [2] Александар је рођен 1969. године у Берну у Швајцарској, где је његов отац Волфганг служио као аустријски амбасадор.[3] Његова мајка је родом из Швајцарске и ћерка је банкара.[4] Александар Шаленберг је одрастао у Индији, Шпанији и Француској где је његов отац служио као амбасадор; његов отац је на крају постао генерални секретар Министарства спољних послова Аустрије.[3]

Његов деда по оцу, Херберт, гроф од Шаленберга (1901–1974), био је аустријски генерални конзул у Прагу,[5][6] док је његова бака по оцу била ћерка политичара Валтера Коха, саксонског и касније немачког амбасадора у Прагу. Александар је праунук аустроугарског генерала Карла Костершица фон Маренхорста. Традиционална титула Александра Шаленберга је гроф,[7] наследна титула коју је његова породица преузела 1666. у оквиру Хабзбуршког царства. Он је први аустријски канцелар од Курта Шушнига и Грофа Штархемберга који припада једној племићкој породици.[8] [9]

Брак и деца уреди

Шаленберг се 1995. оженио француско-белгијском европском државном службеницом Мари-Изабел Енен (рођена 1969. у Уклеу, у Белгији).[10] Она је ћерка Ерика Енена и истакнуте коњанице из високог париског друштва из 1960-их Изабел Ле Марескије. Мари-Изабел је унука истакнутог француског архитекте Ноела Ле Марескијеа и шпанске племкиње Кончите Лопес де Техада; и нећака је бившег француског премијера Мишела Дебреа. Пјер Бурдије је о њеној породици говорио као о примеру француског „државног племства“.[11]

Александар и Мари-Изабел Шаленберг имају четворо деце. Касније су се развели.[12]

Образовање и почетак каријере уреди

Од 1989. до 1994. Александар је студирао право на Универзитету у Бечу, потом у Паризу. Од 1995. до 1996. године је магистрирао европско право на колеџу у Брижу, Белгија,[13] [14] институцији која има за циљ „оспособљавање елите младих руководилаца за Европу“[15] и за чије се дипломце каже да формирају "мафију из Брижа".[16]

Године 1997. Шаленберг се придружио аустријској дипломатској служби.[17] Од 2000. до 2005. године радио је у сталном представништву Аустрије при Европској унији у Бриселу, где је водио правну службу. Када је Себастијан Курц постао министар спољних послова, Шаленберг је 2013. именован за директора стратешког спољнополитичког планирања. Првобитно је требало да постане амбасадор у Индији 2014. године, али је одлучио да остане у министарству спољних послова како би радио са новим министром спољних послова. Шаленберг је био нашироко виђен као ментор неискусном Курцу који је мало знао о спољној политици. Курц је заузврат, Шаленберга унапредио на високе положаје.[18] 2016. Шаленберг је постао шеф европског одељења министарства спољних послова.[19]

Политичка каријера уреди

 
Шаленберг се састаје са америчким државним секретаром Мајком Помпеом у Бечу 14. августа 2020.

Министар иностраних послова Аустрије уреди

Шаленберг је 3. јуна 2019. наследио Карин Кнајсл на месту министра иностраних послова Аустрије.[20] Свој први мандат као министар иностраних послова, Шаленбер је служио у владама Бригите Бирлајн и Себастијан Курца. Тај мандат је завршио 11. октобра 2021. када је преузео функцију канцелара аустријске владе. Други Шаленбергов мандат као министра иностраних послова траје од 6. децембра 2021. и то у влади Карла Нехамера.

 
Шаленберг са министром спољних послова Саудијске Арабије, принцом Фејсалом бин Фарханом Ал Саудом, 12. септембра 2021.

Канцелар Аустрије уреди

Након што је Курц 9. октобра 2021. најавио своју оставку као резултат истраге о корупцији, ОВП је предложио Шаленберга да замени Курца на месту канцелара Аустрије.[21]

Шаленберг је 11. октобра 2021. положио заклетву за канцелара пред председником Александром Фан дер Беленом.[22] У свом првом званичном акту, именовао је каријерног дипломату и амбасадора у Француској Михаела Линхарта да га наследи на месту министра спољних послова Аустрије.[23]

У новембру 2021, Шаленберг је најавио да ће вакцине против КОВИД-19 бити обавезне у Аустрији од фебруара 2022. Тако је Аустрија постала прва европска земља која је наметнула вакцинисање као обавезно.[24]

Шаленберг је најавио оставку 2. децембра 2021. након Курцове објаве да напушта политику. Као разлог за повлачење Шаленберг је навео да би канцелар и лидер странке требало да буду иста особа.[25]

Почасти уреди

  • Велики крст Ордена за заслуге Кнежевине Лихтенштајн (2019)[26]
  • Витешки Велики крст Ордена за заслуге Републике Италије (2020)[27]

Остале активности уреди

Од 2020. године, Шаленберг је повереник Националног фонда Републике Аустрије за жртве националсоцијализма.

Извори уреди

  1. ^ Genealogisches Handbuch der gräflichen Häuser [Genealogical Handbook of the Comital Houses]. Genealogisches Handbuch des Adels. XVIII/139. Limburg an der Lahn: C. A. Starke Verlag. 2006. стр. 375. ISBN 3-798-00839-6. 
  2. ^ „Österreichs neuer Kanzler Alexander Schallenberg: Diplomat, Adliger und Kurz-Vertrauter mit Schweizer Wurzeln”. Neue Zürcher Zeitung. Архивирано из оригинала 12. 10. 2021. г. Приступљено 12. 10. 2021. 
  3. ^ а б „Das Spielfeld der Diplomatie ist die zweite Reihe” (на језику: German). Oberösterreichische Nachrichten. 26. 6. 2017. Архивирано из оригинала 30. 5. 2019. г. Приступљено 3. 6. 2019. 
  4. ^ „Österreichs neuer Kanzler Alexander Schallenberg: Diplomat, Adliger und Kurz-Vertrauter mit Schweizer Wurzeln”. Neue Zürcher Zeitung. Архивирано из оригинала 12. 10. 2021. г. Приступљено 12. 10. 2021. 
  5. ^ „Die Geschichte der Österreichischen Botschaft in Prag und die Botschaftsgebäude”. bmeia.gv.at (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 15. 4. 2019. г. Приступљено 11. 10. 2021. 
  6. ^ Jahrbuch der Vereinigung katholischer Edelleute in Österreich. Verlagsanstalt Tyrolia A.G., Innsbruck/Wien/München 1931.
  7. ^ Genealogisches Handbuch der gräflichen Häuser [Genealogical Handbook of the Comital Houses]. Genealogisches Handbuch des Adels. XVIII/139. Limburg an der Lahn: C. A. Starke Verlag. 2006. стр. 375. ISBN 3-798-00839-6. 
  8. ^ „Der neue Kanzler: Schallenberg denkt meist so wie Kurz”. Der Standard (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 9. 10. 2021. г. Приступљено 11. 10. 2021. „Alexander (Graf) Schallenberg ist der erste Kanzler aus einer ehemals adeligen Familie seit Kurt Schuschnigg” 
  9. ^ Purger, Alexander (11. 10. 2021). „Der ehemalige Adel in der Politik und im Kanzleramt”. Salzburger Nachrichten (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 11. 10. 2021. г. Приступљено 11. 10. 2021. 
  10. ^ Genealogisches Handbuch der gräflichen Häuser [Genealogical Handbook of the Comital Houses]. Genealogisches Handbuch des Adels. XVIII/139. Limburg an der Lahn: C. A. Starke Verlag. 2006. стр. 375. ISBN 3-798-00839-6. 
  11. ^ Bourdieu, Pierre (1998). The State Nobility: Elite Schools in the Field of Power. Stanford University Press. стр. 293. 
  12. ^ „Wer ist Alexander Schallenberg?”. News.at (на језику: немачки). 6. 6. 2019. Архивирано из оригинала 19. 6. 2020. г. Приступљено 13. 10. 2021. 
  13. ^ „Alexander SCHALLENBERG (Hallstein Promotion) — Austrian Minister for Europe, Integration and Foreign Affairs, Culture and Media”. College of Europe. Приступљено 13. 10. 2021. 
  14. ^ „Kneissl-Nachfolger – Karrierediplomat und Kurz-Vertrauter Schallenberg wird Außenminister”. Kleine Zeitung (на језику: German). 30. 5. 2019. Архивирано из оригинала 31. 5. 2019. г. Приступљено 3. 6. 2019. 
  15. ^ Henri Brugmans, "Former des cadres pour l'Europe Архивирано 7 јун 2011 на сајту Wayback Machine" [Training executives for Europe], Fédération, January 1950, No. 60, pp. 42–44
  16. ^ Schnabel, Rockwell Anthony; Rocca, Francis X. (2005). The next superpower? The rise of Europe and its challenge to the United States. Rowman & Littlefield. стр. 148. ISBN 978-0-7425-4547-2. 
  17. ^ „Austria gets new leader after Kurz quits amid corruption claims”. BBC News. 11. 10. 2021. Архивирано из оригинала 11. 10. 2021. г. Приступљено 11. 10. 2021. 
  18. ^ Schiltz, Christoph B. (12. 10. 2021). „Der Lehrmeister übernimmt”. Die Welt (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 12. 10. 2021. г. Приступљено 12. 10. 2021. 
  19. ^ Um 18:16, 2 March 2018 (2. 3. 2018). „Schallenberg leitet EU-Sektion im Kanzleramt”. Die Presse. Архивирано из оригинала 7. 3. 2021. г. Приступљено 11. 10. 2021. 
  20. ^ „The Federal Minister for Europe, Integration and Foreign Affairs”. Foreign ministry of Austria. Архивирано из оригинала 31. 10. 2014. г. Приступљено 3. 6. 2019. 
  21. ^ „Sebastian Kurz "macht Platz" und zieht sich als Kanzler zurück”. DER STANDARD (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 9. 10. 2021. г. Приступљено 9. 10. 2021. 
  22. ^ „Schallenberg set to replace Kurz as Austria's chancellor”. Euronews. 11. 10. 2021. Архивирано из оригинала 11. 10. 2021. г. Приступљено 11. 10. 2021. 
  23. ^ „Austria's ambassador to France will be next foreign minister -spokeswoman”. Reuters. 11. 10. 2021. Архивирано из оригинала 11. 10. 2021. г. Приступљено 12. 10. 2021. 
  24. ^ Hirsch, Cornelius; Kotkamp, Lukas (19. 11. 2021). „Austria becomes first Western country to resort to mandatory coronavirus vaccination”. Politico. Приступљено 30. 11. 2021. 
  25. ^ „Austrian Chancellor Schallenberg says he will step down”. Reuters (на језику: енглески). 2021-12-02. Приступљено 2021-12-02. 
  26. ^ „Ordensverleihung an den österreichischen Aussenminister”. Lie:ZEIT. 6. 11. 2019. Архивирано из оригинала 10. 10. 2021. г. Приступљено 12. 10. 2021. 
  27. ^ „Schallenberg Dott. Alexander”. Quirinale.it. Архивирано из оригинала 10. 10. 2021. г. Приступљено 12. 10. 2021. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Александар_Шаленберг&oldid=26657206”