Алузија

Алузија (лат. allusio - говорење о једној ствари док се мисли на другу) је стилска фигура исказа која остварује своје значење упућујући на неки познати догађај или на неко дело, лик или ситуацију (нпр. Пирова победа).

У најширем смислу, свака врста метафоричког изражавања има алузиван карактер; у књижевности, алузија је првенствено усмеравање читаочевих асоцијација у правцу неког другог књижевног дела или мита. Нарочит значај ове врсте имају митолошке алузије у класичној и класицистичкој поезији. Примере овог типа налазимо код Лукијана Мушицког, Петра Петровића Његоша, Војислава Илића и др. Овакве алузије могу бити структурално шире развијене, као основа неке песме, алегорије или пародије, нарочито дела која се у свом дејству ослањају на формалне или садржинске паралеле и контрасте са неким ранијим делом (типа херојско-комични еп).

Поред тога, алузија може да се односи и на одређен догађај, личност или актуелну друштвену или политичку ситуацију. Овакве се алузије могу наћи као основе сатире, нпр. код Радоја Домановића.

У новијој поезији, алузија је важан елемент песничког изражавања амбивалентног доживљавања света, нпр. Тин Ујевићева Колајна.

Примери

Ђе си, Марко, нагнута делијо?
Иако си турска придворица,
ал' си опет наша перјаница.
Појаш', Марко, твојега, Шарина,
од оружја ништа не узимај
до твојега тешка шестоперца;
њим Алију згоди међу плећа,
па му на част Пророк и хурије!
(Алузија на Марка Краљевића; Горски вијенац, Петар II Петровић Његош)

Литература

• Шкреб и група аутора Речник књижевних термина, Београд: Бигз, 1986.
• Барјактаревић, Ф. О нашим Мевлудима и о Мевлуду уопште, 1937.
• Lehfeldt, W. Das Serbokroatische Alhamiado Schriftum der Bosnisch-Hercegovinischen Muslime. Transkriptionsprobleme, 1969.