Википедија

Андрија Раденић

Андрија Раденић (рођен као Андрија Штајгенберг,[1] 1913 – 2012) био је српски историчар и писац. Као стручни сарадник Историјског института у Београду (1950-1981) објавио је од 1955. до 2006. године већи број научних радова о историји Србије и Војводине у другој половини 19. и почетком 20. века.[2]

Др
Андрија Раденић
Лични подаци
Датум рођења(1913-04-04)4. април 1913.
Место рођењаБока, Аустроугарска
Датум смрти7. фебруар 2012.(2012-02-07) (98 год.)
Место смртиБеоград, Србија
Занимање
  • историчар
  • писац
Научни рад
Активни период1955—2006
Познат поРадикална странка и тимочка буна (1988)

Биографија уреди

Рођен је као Андрија Штајгенберг 4. априла 1913. године у селу Бока у Банату (у то време у Аустроугарској) у сиромашној јеврејској породици, као син ситног трговца Александра Штајгенберга и Јелисавете Милер. Гимназију је завршио у Великом Бечкереку (данашњи Зрењанин) 1932. године, а Филозофски факултет у Загребу 1939. године. Студирао је немачки језик и француски језик са историјом. После завршених студија предавао је историју у приватној гимназији у Загребу. Априлски рат затекао га је на одслу̟жењу војног рока у Сарајеву, у школи за резервне официре. Заробљен је после борбе са усташама у Мостару, и рат је провео у немачком заробљеништву, као преводилац у болници за ратне заробљенике близу Дрездена. Ослобођен је од јединица Црвене армије крајем априла 1945. Његови родитељи, два млађа брата и сестра убијени су у концентрационом логору 1941. године. Примљен је у СКЈ 1947. годинеː на обрасцу за пријем у партију изјаснио се као Србин. Током 50-их година, после првих објављених радова, променио је презиме у Раденић.[3][2]

После рата радио је као службеник у Савезном министарству просвете и Савезном Комитету за науку и културу (1945-1946), као наставник историје у вишој Саобраћајној школи (1947), као функционер у Савезу синдиката Југославије (1948), а 1949. у председништву САНУ. Од 1950. године радио је у Историјском институту у Београду (основаном 1947), најпре као асистент под именом Андрија Штајгенберг,[1] а од 1955. са звањем стручног сарадника, када је променио презиме и постао Андрија Раденић.[4] Титулу доктора историјских наука стекао је 1956. дисертацијом Положај и борба сељаштва у Срему од краја XIX века до 1914.[5] У Историјском институту бавио се проблемима из историје Србије и Војводине од 1848. до 1918. године, о чему је написао и објавио већи број књига и научних радова.[6][3] Унапређен је у звање вишег стручног сарадника 1967, а пензионисан је 1981. године, након три деценије рада у Историјском институту. Након пензионисања наставио је да пише и објављује научне радовеː његова најважнија и најобимнија дела настала су управо у овом периоду, а последњу књигу објавио је 2006. године, у 93. години. Умро је 7. фебруара 2012. и сахрањен је на Централном гробљу у Београду.[2] Своју личну библиотеку и недовршена дела у рукопису оставио је као легат Библиотеци Историјског института.[7]

Дела уреди

Андрија Раденић писао је и објављивао дела о историји Србије и Војводине од 1955. до 2006. године. Главни предмет његовог проучавања била је политичка и економска историја Срба у Србији под династијом Обреновића и Аустроугарској у периоду од 1848. до 1918. године. У периоду од 1955. до 1988. објавио је већи број радова о сељачким покретима и побунама, историји новинарства, развоју социјализма и политичких партија у Србији и међу Србима у Аустроугарској.[2]

Његово највеће дело са том тематиком јесте Радикална странка и тимочка буна (објављена 1988. у два тома), у којој је извршио синтезу огромне архивске грађе и дао детаљну анализу политичких прилика и развоја парламентаризма у Србији у периоду од 1868. до 1883, као и узрока, тока и последица Тимочке буне. Књига обилује одабраном документарном грађом, која обухвата записнике са скупштинских седница, чланке из тадашњих српских новина, војне извештаје и саслушања учесника буне сачувана у судским списима. Цитирањем записника са седница Скупштине и чланака из савремених новина (нарочито радикалске Самоуправе и напредњачког Видела), дата је жива слика политичких прилика и расположења у Србији пред буну 1883. године, као и политичка позадина вођа Тимочке буне. Уз то, анализом сачуваних војних извештаја и саслушања ухапшених побуњеника створена је јасна и непосредна слика војних операција, као и социјалне структуре, колективне и личне психологије и мотивације побуњеника, од вођа до неписмених сељака.[2]

Такође, почетком осамдесетих година учествовао је у писању енциклопедије Историја српског народа, за коју је написао поглавља Срби у Хабсбуршкој монархији 1868-1878 (књига 5, том 2) и Борба Срба за политичка права у ју̟жној Угарској Хабсбуршке Монархије 1878-1914 (књига 6, том 1).[8][9] У периоду од 1992. до 1997. објавио је неколико радова о историји Јевреја у Србији.[10]

Дела уреди

  • Документи о социјалистичком покрету у Срему 1894-1908, Нови Сад (1955) COBISS.SR 77681159
  • Положај и борба сељаштва у Срему од краја XIX века до 1914, Београд (1958) COBISS.SR 77939207[11]
  • Светоандрејска скупштина, Споменик CXIII, САНУ, Београд (1964) COBISS.SR 169057543[12]
  • Развој социјалистичке мисли у југословенским земљама до 1918, Посебан отисак Настава историје, Београд 1967
  • Прогони политичких противника у режиму Александра Обреновића 1893-1903, Београд (1973) COBISS.SR 129241095[13]
  • Из историје Србије и Војводине 1834-1914, Београд (1973) COBISS.SR 129181191[14]
  • Аустроугарска и Србија 1903-1918, Документи из бечких архива, у 4 књиге, Београд (1973-1986) COBISS.SR 129238023[15]
  • Дневник Бењамина Калаја (аустроугарског дипломатског претставника у Србији) 1868-1875, Београд (1976) COBISS.SR 129199879[14]
  • Социјалистички листови и часописи у Србији 1871-1918, књига прва 1871-1895, Београд (1977) COBISS.SR 162803719[16]
  • Срби у Хабсбуршкој монархији 1868-1878, Историја српског народа, Београд (1981), књига V, том 2, стр. 153-275 COBISS.SR 40423431
  • Борба Срба за политичка права у ју̟жној Угарској Хабсбуршке Монархије 1878-1914, Историја српског народа, Београд (1983), књига VI, том 1, стр. 496-554
  • Радикална странка и тимочка буна, историја радикалне странке - доба народњаштва, Зајечарː Историјски архив Тимочка крајина, 1988. COBISS.SR 64391436[17][18]
  • Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903-1905 (књига I), Београдː САНУ, 1991. COBISS.SR 2221836[19][20]
  • Јевреји у Србијиː народни посланици Јевреји у Скупштини Србије 1878-1888. Београд, Савез јеврејских општина Југославије, 1992.[10]
  • Бене Берит у Србији и Југославији 1911-1940, Београд, Савез јеврејских општина Југославије, 1997.[10]
  • Спољна политика Србије у контроверзној историографији : од Начертанија 1844. до стварања Југославије 1914-1918. Београд : Службени гласник, 2006. ISBN 86-7549-482-3. COBISS.SR 130797068[21][22][23]

Извори уреди

  1. ^ а б Поповић & Столић 2018, стр. 26.
  2. ^ а б в г д Урић 2012, стр. 259-261.
  3. ^ а б „Biografija Andrije Radenića”. www.andrijaradenicistoricar.com (на језику: српски). 2024-03-21. Приступљено 2024-03-21. [примарни извор]
  4. ^ Поповић & Столић 2018, стр. 27.
  5. ^ Поповић & Столић 2018, стр. 28.
  6. ^ Поповић & Столић 2018, стр. 32-33.
  7. ^ Поповић & Столић 2018, стр. 46.
  8. ^ „ПРЕГЛЕД ИЗДАЊА ИСТОРИЈСКОГ ИНСТИТУТА (2017)” (PDF). 2017. 
  9. ^ Раденић 1988, стр. 1025.
  10. ^ а б в „Pregled autora: "Radenić, Andrija"”. www.jevrejskadigitalnabiblioteka.rs. Приступљено 2024-03-23. 
  11. ^ Radenić, Andrija (1958). Položaj i borba seljaštva u Sremu: od kraja xix veka do 1914. [Posebna izdanja] - Odeljenje društvenih nauka Srpske akademije nauka. Beograd: Naučno delo. 
  12. ^ „SVETOANDREJSKA SKUPŠTINA”. www.andrijaradenicistoricar.com (на језику: српски). 2024-03-22. Приступљено 2024-03-22. [примарни извор]
  13. ^ „Старија издања - Историјски архив Београда”. www.arhiv-beograda.org. Приступљено 2024-03-23. 
  14. ^ а б Stokes, Gale (септембар 1978). „Iz Istorije Srbije I Vojvodine, 1834-1914. By Andrija Radenić. Novi Sad and Belgrade: Matica srpska and Istorijski institut, 1973. 556 pp. - Dnevnik Benjamina Kalaja, 1868-1875. Edited and annotated by Andrija Radenić. Belgrade and Novi Sad: Istorijski institut and Institut za istoriju Vojvodine, 1976. xxxiv, 887 pp.”. Slavic Review (на језику: енглески). 37 (3): 530—531. ISSN 0037-6779. doi:10.2307/2497724. 
  15. ^ Radenić, Andrija; Milić, Danica; Istorijski institut u Beogradu, ур. (1973). Austro-Ugarska i Srbija, 1903-1918: dokumenti iz bečkih arhiva. Građa / Istorijski institut. Beograd: Istorijski Institut. 
  16. ^ „Социјалистички листови и часописи y Србији (1871-1918). 1, Књига прва, 1871-1895 | WorldCat.org”. search.worldcat.org (на језику: енглески). Приступљено 2024-03-23. 
  17. ^ „RADIKALNA STRANKA I TIMOČKA BUNA I”. www.andrijaradenicistoricar.com (на језику: српски). 2024-03-22. Приступљено 2024-03-22. [примарни извор]
  18. ^ Radenić, Andrija (1988). Radikalna stranka i timočka buna: istorija Radikalne stranke : doba narodnjaštva. Zaječar: Istorijski arhiv Timočka krajina. 
  19. ^ „Документи о спољној политици Краљевине Србије : 1903-1914”. SEMANTIC SCHOLAR. Приступљено 23. 3. 2024. 
  20. ^ „Dokumenti o spoljnoj politici Kraljevine Srbije 1903-1914 / priredio Andrija Radenic ; urednik Radovan... - Catalogue | National Library of Australia”. catalogue.nla.gov.au (на језику: енглески). Приступљено 2024-03-23. 
  21. ^ „SPOLJNA POLITIKA SRBIJE U KONTROVERZNOJ ISTORIOGRAFIJI”. www.andrijaradenicistoricar.com (на језику: српски). 2024-03-22. Приступљено 2024-03-22. [примарни извор]
  22. ^ „Andrija Radenić”. www.audioifotoarhiv.com. Приступљено 2024-03-22. 
  23. ^ „Službeni Glasnik | Klub čitalaca | Аутор | Андрија Раденић”. Službeni Glasnik | Klub čitalaca. Приступљено 2024-03-23. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Андрија_Раденић&oldid=27530883”