Епископ темишварски Антоније

(преусмерено са Антоније Нако)

Антоније (световно име Александар Нако, Коморан 28. септембар 1817. — Лозана, 7. фебруар 1900) је био епископ Српске православне цркве на престолу темишварских владика.

Антоније Нако
Лични подаци
Датум рођења1817.
Место рођењаКоморан, Хабзбуршко царство
Датум смрти1900.
Место смртиЛозана, Швајцарска

Живот

уреди

Владика Антоније је рођен као Александар 1817. године у Коморану[1] у познатој српској породици цинцарских корена. Школовао га је богати ујак Будаи из Коморана.[2] Гимназију је завршио у свом родном месту, а потом филозофију и права. Након положеног адвокатског испита, уписао се у Карловачку богословију и по завршетку био њеним професором од 1845. до 1852. године. По некрологу, то изгледа другачије; предавао је у Карловачкој гимназији само током 1842-1843. године. А од септембра 1851. године након смрти директора гимназије Јакова Герчића, био је извесно време као протосинђел, привремени управник исте.[1]

Замонашен је 14. децембра 1844. године у манастиру Крушедолу. Рукоположен је у чин јерођакона 25. децембра 1844. године, а 29. јуна 1849. године у чин јеромонаха. Произведен је за архимандрита манастира Ходоша 1853. године, у којем се није дуго задржао.

По Димитрију Руварцу, Антоније је био старешина манастира Ходоша од 28. јуна до 28. јула 1853. године, а по списку објављеном у монографији овога манастира, од априла до октобра 1853. године. Исте године је Антоније (Нако) прешао за настојатеља манастира Месића. Као архимандрит и настојатељ манастира Бездина, изабран је 10. августа 1864. године, и посвећен 1865. године за епископа темишварског. За време своје краткотрајне управе истакао се као строг епархијски архијереј, и порадио на увођењу реда у својој пространој епархији.

 
Табла са именима темишварских архијереја који почивају у Српској саборној цркви у Темишвару

Већ 1869. године поднео је молбу Светом архијерејском синоду „да се ослободи од управљања епархијом због болести и да се стави у стање покоја“. Радило се у ствари о нечем другом: Антоније се заљубио у једну жену, због које је напустио епископски трон - "пошто није био кадар да победи своју природу". Умировљен је 1872. (или 1871) године, и као такав се настанио у Лозани, у Швајцарској. Тамо је са својом изабраницом ступио у грађански брак, уживао у мировини са пензијом из српских народних фондова.[3] У Швајцарском је бивши владика и умро 1900. године, у 83. години живота.[4] Све цркве новосадске огласиле су његово упокојење, а на Патријаршијском двору у Карловцима постављен је тада црни барјак.[3]

Посмртни остаци пренети су 1995. године у Темишвар, и сахрањени у Српској саборној цркви у Темишвару.

Референце

уреди
  1. ^ а б "Српски сион", Карловци 1900. године
  2. ^ "Браник", Нови Сад 1900.
  3. ^ а б "Цариградски гласник", Цариград 1900. године
  4. ^ С[ава], е[пископ] ш[умадијски], Епископ темишварски Антоније вратио се својој пастви, Каленић, 1-3, Крагујевац 1995, 28.

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди


Епископ темишварски
18641872.