Аорист

Аорист (грч. ἀόριστος, аористос = неодређен, неограничен) или прошло свршено време је прост и личан глаголски облик који осликава радњу која се десила у прошлости, и то:

1. радњу која се десила након неке друге радње у прошлости
2. радњу која се десила „скоро“, тј. недуго пре тренутка говора.

Грађење

Аорист се најчешће гради од свршених глагола. Примери:

• урадих
• сретох
• падох

Код правилних глагола са инфинитивним наставком -ти, аорист се гради тако што се на инфинитивну основу додају наставци за облик и лица:

Лице	Једнина	Множина
1.	-х (урадих)	-смо (урадисмо)
2.	-ø (уради)	-сте (урадисте)
3.	-ø (уради)	-ше (урадише)

Код глагола са инфинитивним наставком -сти или -ћи, на инфинитивну-аористну основу додају се следећи наставци:

Лице	Једнина	Множина
1.	-ох (падох, испекох)	-осмо (падосмо, испекосмо)
2.	-е (паде, испече)	-осте (падосте, испекосте)
3.	-е (паде, испече)	-оше (падоше, испекоше)

У 2 и 3. лицу једнине долази до палатализације крајњег сугласника инфинитивне основе испред самогласника е (испеке > испече).

Употреба

У српском језику аорист се употребљава у индикативу, релативу и модусу.

Индикативна употреба

Индикативно употребљен аорист означава радњу која се извршила у времену говорења (или непосредно пре времена говорења) или се вршила све до једног тренутка у времену говорења.

Релативна употреба

Релативно употребљен аорист означава радњу која се вршила или извршила у неком прошлости, која је изван времена у ком се о њој говори.

Модална употреба

Модалним аористом означава се став говорника према неоствареној/неизвршеној радњи, стању или збивању. Може означавати став уверености да ће се радња вршити (нпр. Отвори прозор, угуших се!), намеру да се радња изврши (нпр. Одох ја у школу) и став услова (архаично, Ако пођох, нагледах се јада, ак'не пођох, нећу видјет драге)

Види још

• Глагол
• Имперфекат

Литература

• Граматика српскога језика, Живојин Станојчић, Љубомир Поповић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2005

Спољашње везе

• Аорист
• [1]