Имперфекат
Имперфекат (од лат. imperfectus — „несвршен”) или прошло несвршено време је глаголски облик за изрицање радње која је трајала у прошлости.[1] Имперфекат је прошло несвршено време, и као такво, може се творити само од несвршених глагола.[2] Имперфекат постоји у већини романских језика, и пар других језика.
Историјски развој
уредиИмперфекат је наслеђен из прасловенског језика, где је имао широку употребу за означавање трајних радњи у прошлости.[3] У старословенском језику имперфекат је био редовно у употреби, што потврђују најстарији словенски споменици.[4]
Током развоја српског језика, имперфекат је постепено губио своју функцију, посебно у северним дијалектима, где га је заменио перфекат.[5]
Употреба
уредиСрпски језик
уредиУ српском језику, имперфекат се ретко користи и често је сматран архаичним обликом.[1] Поред говора јужне Србије (нарочито у граду Врању и околини) имперфекат је сачуван и у зетско-рашком дијалекту.[6]
Имперфекат се гради од инфинитивне основе или презентске основе и тројаких наставака (у зависности од тога како се завршава инфинитивна основа глагола):
1. Од инфинитивне основе гради се имперфекат свих глагола којима се основа завршава самогласником а (глаголи Ⅱ, Ⅳ, Ⅴ и Ⅶ врсте)[1]
|
|
Крајњи самогласник а из инфинитивне основе сажима се са почетним а из наставка за облик у једно дуго ā: орāх, држāх, певāх итд.[1]
2. Од презентске основе (окрњене одбијањем последњег самогласника) гради се имперфекат свих осталих глагола, и то двојаким наставцима.[2]
2. a) Од глагола чија се инфинитивна основа завршава сугласником (глаголи Ⅰ врсте), имперфекат се гради додавањем следећих наставака на окрњену презентску основу глагола:
|
|
На тај начин настају следећи облици имперфекта: тресијāх (инфинитивна-аористна основа: трес-ох, презентска основа тресе-мо, окрњена презентска основа: трес-), плетијāх (инфинитивна-аористна основа: плет-ох, презентска основа плете-мо, окрњена презентска основа: плет-), итд.
2. b) Од глагола чија се инфинитивна основа завршава на било који самогласник осим а (глаголи Ⅲ, Ⅳa и Ⅵ врсте), имперфекат се гради додавањем следећих наставака на окрњену презентску основу глагола:[1]
|
|
Тако настају следећи облици имперфекта: ношах (инфинитивна основа: носи-ти, презентска основа носи-мо, окрњена презентска основа: нос-), чујах (инфинитивна основа: чу-ти, презентска основа чује-мо, окрњена презентска основа: чуј-)
У овој подгрупи, тачније код глагола Ⅵ врсте, којима инфинитивна основа завршава на самогласник и, долази до јотовања крајњег сугласника основе (након што је глас и постао гласом ј): ношах, вожах, грађах итд.[7]
По аналогији са њима, до јотовања долази и код глагола којима инфинитивна основа завршава на самогласник у (глаголи Ⅲ врсте): брињах (инфинитивна основа: брину-ти, презентска основа: брине-мо, окрњена презентска основа: брин-), тоњах (инфинитивна основа: тону-ти, презентска основа: тоне-мо, окрњена презентска основа: тон-).
Због овога, граматичари говоре и о трећем наставку за творбу имперфекта: -јāх, који се, осим у овим случајевима, среће и код неких глагола неправилних облика (нпр. глагол ићи — имперфекат: иђах), као и код неких глагола Ⅴ врсте: умејах, смејах, у којима се сугласник ј могао развити и фонетским путем, нашавши се између два самогласника.[1]
Помоћни глагол бити има двојаке облике за имперфекат:[2]
|
|
У појединим наречјима српскога језика се имперфект може градити и од свршених глагола, и онда представља више пута поновљену доживљену радњу из прошлости.[6]
Примери савремене употребе имперфеката свршених глагола (из града Врања):
"Он подвикнаше на дете." (упоредити с аористом у "Он подвикну на дете", који означава тачно једну радњу у прошлости).
"Када се она дотераше, изгледаше као богиња." - први имперфект је од свршена, а други од несвршена глагола.
"Он дођеше до нас." (овде је завршетак "-еше" некњижеван, али тако се говори у јужној Србији).
Пример из јужне Црне Горе:
"Он довуцијаше дрва." (више пута поновљена и доживљена радња из прошлости. Употребом аориста би се добило "Он довуче дрва", што представља тачно једну доживљену радњу).[8]
Други словенски језици
уредиИмперфекат се задржао у различитом степену у другим словенским језицима. У бугарском и македонском језику имперфекат је активно у употреби и представља основно прошло време за изражавање трајних радњи.[9]
У руском језику имперфекат је нестао већ у раном периоду развоја, док се у пољском и чешком језику задржао само у архаичним облицима.[10]
Семантичка вредност
уредиИмперфекат изражава радње које су се одвијале у прошлости без означавања њиховог завршетка. Ова временска категорија има следеће основне функције:[11]
- Дуративност - изражавање трајања радње: Читах књигу цео дан
- Итеративност - понављање радње: Сваког јутра устајах рано
- Хабитуалност - навикнуте радње: У младости много путовах
Стилистичка употреба
уредиУ савременој српској књижевности имперфекат се користи као стилистичко средство за постизање архаичног или свечаног тона.[12] Многи писци користе имперфекат у историјским романима или поезији за евоцирање прошлих времена.
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ а б в г д ђ Станојчић, Живојин; Поповић, Љубомир (1997). Граматика српскога језика. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. стр. 107—108.
- ^ а б в Стевановић, Михаило (1969). Савремени српскохрватски језик I-II. Београд: Научна књига. стр. 338—339.
- ^ Ивић, Павле (1986). Српски народ и његов језик. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 145—147.
- ^ Хам, Јосип (1974). Старославенска граматика. Загреб: Школска књига. стр. 89—92.
- ^ Пипер, Предраг (2003). Увод у славистику. Београд: Завод за уџбенике. стр. 234—236.
- ^ а б Реметић, Слободан (1998). „Имперфекат у говорима југоисточне Србије”. Српски дијалектолошки зборник. 45: 123—145.
- ^ Белић, Александар (1960). Историја српског језика. Београд: Просвета. стр. 178—180.
- ^ Вуковић, Јован (1995). Синтакса глагола у црногорским говорима. Подгорица: ЦАНУ. стр. 67—69.
- ^ Конески, Блаже (1967). Граматика на македонскиот литературен јазик. Скопје: Култура. стр. 234—237.
- ^ Comrie, Bernard (1976). Aspect: An Introduction to the Study of Verbal Aspect and Related Problems. Cambridge University Press. стр. 89-91.
- ^ Танасић, Срето (2002). „Семантичке вредности имперфекта у српском језику”. Јужнословенски филолог. 58: 45—62.
- ^ Ковачевић, Милош (1998). Стилистика и граматика стилских фигура. Никшић: Јасен. стр. 156—158.
Литература
уреди- Станојчић, Живојин; Поповић, Љубомир (1997). Граматика српскога језика. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
- Стевановић, Михаило (1969). Савремени српскохрватски језик I-II. Београд: Научна књига.
- Белић, Александар (1960). Историја српског језика. Београд: Просвета.
- Пипер, Предраг (2003). Увод у славистику. Београд: Завод за уџбенике.