Википедија

Имперфекат

Имперфекат (од лат. imperfectus — „несвршен”) или прошло несвршено време је глаголски облик за изрицање радње која је трајала у прошлости.[1] Имперфекат је прошло несвршено време, и као такво, може се творити само од несвршених глагола.[2] Имперфекат постоји у већини романских језика, и пар других језика.

Историјски развој

уреди

Имперфекат је наслеђен из прасловенског језика, где је имао широку употребу за означавање трајних радњи у прошлости.[3] У старословенском језику имперфекат је био редовно у употреби, што потврђују најстарији словенски споменици.[4]

Током развоја српског језика, имперфекат је постепено губио своју функцију, посебно у северним дијалектима, где га је заменио перфекат.[5]

Употреба

уреди

Српски језик

уреди

У српском језику, имперфекат се ретко користи и често је сматран архаичним обликом.[1] Поред говора јужне Србије (нарочито у граду Врању и околини) имперфекат је сачуван и у зетско-рашком дијалекту.[6]

Имперфекат се гради од инфинитивне основе или презентске основе и тројаких наставака (у зависности од тога како се завршава инфинитивна основа глагола):

1. Од инфинитивне основе гради се имперфекат свих глагола којима се основа завршава самогласником а (глаголи Ⅱ, Ⅳ, Ⅴ и Ⅶ врсте)[1]

Лице Једнина Множина
1. -ах -асмо
2. -аше -асте
3. -аше -аху
певати
1. певах певасмо
2. певаше певасте
3. певаше певаху

Крајњи самогласник а из инфинитивне основе сажима се са почетним а из наставка за облик у једно дуго ā: орāх, држāх, певāх итд.[1]

2. Од презентске основе (окрњене одбијањем последњег самогласника) гради се имперфекат свих осталих глагола, и то двојаким наставцима.[2]

2. a) Од глагола чија се инфинитивна основа завршава сугласником (глаголи Ⅰ врсте), имперфекат се гради додавањем следећих наставака на окрњену презентску основу глагола:

Лице Једнина Множина
1. -ијāх -ијāсмо
2. -ијāше -ијāсте
3. -ијāше -ијāху
трести
1. тресијāх тресијāсмо
2. тресијāше тресијāсте
3. тресијāше тресијāху

На тај начин настају следећи облици имперфекта: тресијāх (инфинитивна-аористна основа: трес-ох, презентска основа тресе-мо, окрњена презентска основа: трес-), плетијāх (инфинитивна-аористна основа: плет-ох, презентска основа плете-мо, окрњена презентска основа: плет-), итд.

2. b) Од глагола чија се инфинитивна основа завршава на било који самогласник осим а (глаголи Ⅲ, Ⅳa и Ⅵ врсте), имперфекат се гради додавањем следећих наставака на окрњену презентску основу глагола:[1]

Лице Једнина Множина
1. -āх -āсмо
2. -āше -āсте
3. -āше -āху
Градити
1. грађах грађасмо
2. грађаше грађасте
3. грађаше грађаху

Тако настају следећи облици имперфекта: ношах (инфинитивна основа: носи-ти, презентска основа носи-мо, окрњена презентска основа: нос-), чујах (инфинитивна основа: чу-ти, презентска основа чује-мо, окрњена презентска основа: чуј-)

У овој подгрупи, тачније код глагола Ⅵ врсте, којима инфинитивна основа завршава на самогласник и, долази до јотовања крајњег сугласника основе (након што је глас и постао гласом ј): ношах, вожах, грађах итд.[7]

По аналогији са њима, до јотовања долази и код глагола којима инфинитивна основа завршава на самогласник у (глаголи Ⅲ врсте): брињах (инфинитивна основа: брину-ти, презентска основа: брине-мо, окрњена презентска основа: брин-), тоњах (инфинитивна основа: тону-ти, презентска основа: тоне-мо, окрњена презентска основа: тон-).

Због овога, граматичари говоре и о трећем наставку за творбу имперфекта: -јāх, који се, осим у овим случајевима, среће и код неких глагола неправилних облика (нпр. глагол ићи — имперфекат: иђах), као и код неких глагола Ⅴ врсте: умејах, смејах, у којима се сугласник ј могао развити и фонетским путем, нашавши се између два самогласника.[1]

Помоћни глагол бити има двојаке облике за имперфекат:[2]

Лице Једнина Множина
1. бејах бејасмо
2. бејаше бејасте
3. бејаше бејаху
Лице Једнина Множина
1. бех бесмо
2. беше бесте
3. беше беху

У појединим наречјима српскога језика се имперфект може градити и од свршених глагола, и онда представља више пута поновљену доживљену радњу из прошлости.[6]

Примери савремене употребе имперфеката свршених глагола (из града Врања):

"Он подвикнаше на дете." (упоредити с аористом у "Он подвикну на дете", који означава тачно једну радњу у прошлости).

"Када се она дотераше, изгледаше као богиња." - први имперфект је од свршена, а други од несвршена глагола.

"Он дођеше до нас." (овде је завршетак "-еше" некњижеван, али тако се говори у јужној Србији).

Пример из јужне Црне Горе:

"Он довуцијаше дрва." (више пута поновљена и доживљена радња из прошлости. Употребом аориста би се добило "Он довуче дрва", што представља тачно једну доживљену радњу).[8]

Други словенски језици

уреди

Имперфекат се задржао у различитом степену у другим словенским језицима. У бугарском и македонском језику имперфекат је активно у употреби и представља основно прошло време за изражавање трајних радњи.[9]

У руском језику имперфекат је нестао већ у раном периоду развоја, док се у пољском и чешком језику задржао само у архаичним облицима.[10]

Семантичка вредност

уреди

Имперфекат изражава радње које су се одвијале у прошлости без означавања њиховог завршетка. Ова временска категорија има следеће основне функције:[11]

  • Дуративност - изражавање трајања радње: Читах књигу цео дан
  • Итеративност - понављање радње: Сваког јутра устајах рано
  • Хабитуалност - навикнуте радње: У младости много путовах

Стилистичка употреба

уреди

У савременој српској књижевности имперфекат се користи као стилистичко средство за постизање архаичног или свечаног тона.[12] Многи писци користе имперфекат у историјским романима или поезији за евоцирање прошлих времена.

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ а б в г д ђ Станојчић, Живојин; Поповић, Љубомир (1997). Граматика српскога језика. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. стр. 107—108. 
  2. ^ а б в Стевановић, Михаило (1969). Савремени српскохрватски језик I-II. Београд: Научна књига. стр. 338—339. 
  3. ^ Ивић, Павле (1986). Српски народ и његов језик. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 145—147. 
  4. ^ Хам, Јосип (1974). Старославенска граматика. Загреб: Школска књига. стр. 89—92. 
  5. ^ Пипер, Предраг (2003). Увод у славистику. Београд: Завод за уџбенике. стр. 234—236. 
  6. ^ а б Реметић, Слободан (1998). „Имперфекат у говорима југоисточне Србије”. Српски дијалектолошки зборник. 45: 123—145. 
  7. ^ Белић, Александар (1960). Историја српског језика. Београд: Просвета. стр. 178—180. 
  8. ^ Вуковић, Јован (1995). Синтакса глагола у црногорским говорима. Подгорица: ЦАНУ. стр. 67—69. 
  9. ^ Конески, Блаже (1967). Граматика на македонскиот литературен јазик. Скопје: Култура. стр. 234—237. 
  10. ^ Comrie, Bernard (1976). Aspect: An Introduction to the Study of Verbal Aspect and Related Problems. Cambridge University Press. стр. 89-91. 
  11. ^ Танасић, Срето (2002). „Семантичке вредности имперфекта у српском језику”. Јужнословенски филолог. 58: 45—62. 
  12. ^ Ковачевић, Милош (1998). Стилистика и граматика стилских фигура. Никшић: Јасен. стр. 156—158. 

Литература

уреди
  • Станојчић, Живојин; Поповић, Љубомир (1997). Граматика српскога језика. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. 
  • Стевановић, Михаило (1969). Савремени српскохрватски језик I-II. Београд: Научна књига. 
  • Белић, Александар (1960). Историја српског језика. Београд: Просвета. 
  • Пипер, Предраг (2003). Увод у славистику. Београд: Завод за уџбенике. 

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Имперфекат&oldid=30009349”