Астронаутика
Астронаутика је наука и инжењерија која истражује и развија технологију која омогућава путовања у космос, било да су та путовања са посадом или без ње (вештачки сателит). Истраживања космоса или астронаутика је интердисциплинарна наука која се базира на сазнању других наука, као што су: физика, аеродинамика, астрономија, математика, хемија, биологија, медицина, електроника и метеорологија.

Термин астронаутика (првобитно astronautique на француском) је 1920-их сковао Џ.Х. Росни, председник Гонкур академије, по аналогији са аеронаутиком.[1] Пошто постоји степен техничког преклапања између ова два поља, термин ваздухопловство се често користи за описивање оба одједном. Године 1930, Роберт Есно-Пелтери је објавио прву књигу о новом истраживачком пољу.[2]
Као и код аеронаутике, ограничења масе, температуре и спољашњих сила захтевају да апликације у свемиру преживе екстремне услове: висококвалитетни вакуум, радијационо бомбардовање међупланетарног простора и магнетне појасеве ниске Земљине орбите. Свемирске лансирне ракете морају да издрже титанске силе, док сателити могу искусити огромне варијације у температури у веома кратким периодима.[3] Екстремна ограничења масе доводе до тога да се астронаутички инжењери суочавају са сталном потребом да уштеде масу у дизајну како би се максимизовала стварна носивост која достиже орбиту.
ИсторијаУреди
Рана историја астронаутике је теоријска: основну математику свемирског путовања установио је Исак Њутн у својој расправи из 1687. Philosophiæ Naturalis Principia Mathematica.[4] Други математичари, као што су Швајцарац Леонард Ојлер и француско-италијански Жозеф Луј Лагранж такође су дали суштински допринос у 18. и 19. веку. Упркос томе, астронаутика је постала практична дисциплина тек средином 20. века. С друге стране, питање свемирских летова побуђивало је књижевну имагинацију таквих личности као што су Жил Верн и Херберт Џорџ Велс. Почетком 20. века, руски космиста Константин Циолковски извео је ракетну једначину, водећу једначину за ракетни погон, омогућавајући израчунавање коначне брзине ракете из масе свемирске летелице ( ), комбиноване масе погонског горива и свемирске летелице ( ) и издувна брзина погонског горива ( ).
РеференцеУреди
- ^ „Archived copy” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала на датум 2017-08-11. Приступљено 2017-02-02.
- ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала на датум 2014-04-29. Приступљено 2017-02-02.
- ^ Understanding Space: An Introduction to Astronautics, Sellers. 2nd Ed. McGraw-Hill (2000)
- ^ Fundamentals of Astrodynamics, Bate, Mueller, and White. Dover: New York (1971).
ЛитератураУреди
- Mike Gruntman (2007). From astronautics to cosmonautics. Booksurge. ISBN 9781419670855.
- Curtis, Howard D. (2009). Orbital Mechanics for Engineering Students, 2e. New York: Elsevier. ISBN 978-0-12-374778-5.
- Bate, Roger R.; Mueller, Donald D.; White, Jerry E. (1971). Fundamentals of Astrodynamics. New York: Dover Publications. ISBN 0-486-60061-0.
- Sellers, Jerry J.; Astore, William J.; Giffen, Robert B.; Larson, Wiley J. (2004). Kirkpatrick, Douglas H., ур. Understanding Space: An Introduction to Astronautics (2 изд.). McGraw Hill. стр. 228. ISBN 0-07-242468-0.
- „Air University Space Primer, Chapter 8 - Orbital Mechanics” (PDF). USAF. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 2013-02-14. Приступљено 2007-10-13.
- Bate, R.R.; Mueller, D.D.; White, J.E. (1971). Fundamentals of Astrodynamics. Dover Publications, New York. ISBN 978-0-486-60061-1.
- Vallado, D. A. (2001). Fundamentals of Astrodynamics and Applications (2nd изд.). Springer. ISBN 978-0-7923-6903-5.
- Battin, R.H. (1999). An Introduction to the Mathematics and Methods of Astrodynamics. American Institute of Aeronautics & Ast, Washington, D.C. ISBN 978-1-56347-342-5.
- Chobotov, V.A., ур. (2002). Orbital Mechanics (3rd изд.). American Institute of Aeronautics & Ast, Washington, D.C. ISBN 978-1-56347-537-5.
- Herrick, S. (1971). Astrodynamics: Orbit Determination, Space Navigation, Celestial Mechanics, Volume 1. Van Nostrand Reinhold, London. ISBN 978-0-442-03370-5.
- Herrick, S. (1972). Astrodynamics: Orbit Correction, Perturbation Theory, Integration, Volume 2. Van Nostrand Reinhold, London. ISBN 978-0-442-03371-2.
- Kaplan, M.H. (1976). Modern Spacecraft Dynamics and Controls. Wiley, New York. ISBN 978-0-471-45703-9.
- Tom Logsdon (1997). Orbital Mechanics. Wiley-Interscience, New York. ISBN 978-0-471-14636-0.
- John E. Prussing; Bruce A. Conway (1993). Orbital Mechanics. Oxford University Press, New York. ISBN 978-0-19-507834-3.
- M.J. Sidi (2000). Spacecraft Dynamics and Control. Cambridge University Press, New York. ISBN 978-0-521-78780-2.
- W.E. Wiesel (1996). Spaceflight Dynamics (2nd изд.). McGraw-Hill, New York. ISBN 978-0-07-070110-6.
- J.P. Vinti (1998). Orbital and Celestial Mechanics. American Institute of Aeronautics & Ast, Reston, Virginia. ISBN 978-1-56347-256-5.
- P. Gurfil (2006). Modern Astrodynamics. Butterworth-Heinemann. ISBN 978-0-12-373562-1.
Спољашње везеУреди
Астронаутика на Викимедијиној остави. |
- Orbitalna mehanika (Rocket and Space Technology)
- Java Astrodynamics Toolkit
- Astrodynamics-based Space Traffic and Event Knowledge Graph
Овај чланак везан за космос је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити. |