Руски космизам
Руски космизам је покрет руске филозофске мисли заснован на холистичком погледу на свет, представљајући једну од оригиналних верзија светског космизма.[1][2] Карактерише га свест о универзалној међузависности и јединству, тражење места човека у Свемиру, однос Свемира и земаљских процеса, препознавање пропорционалности микрокосмоса (човека) и макрокосмоса (Васељене) и потребе мерења људске делатности принципима целовитости овог света. Укључује елементе науке, филозофије, религије, уметности, као и псеудонауке, окултизма и езотеризма.[2] Овај тренд је описан у значајном броју руских публикација о антропокозмизму, социокосмизму, биокосмизму, астрокосмизму, софиокосмизму, светокосмизму, космоестетици, космоекологији и другим сродним темама, али практично нема приметан утицај у западним земљама.[2]
Порекло појма уреди
Интересовање за космизам појавило се у СССР-у у вези са развојем астронаутике и актуализацијом друштвених и еколошких проблема.
Термин „руски космизам“ као карактеристика националне мисаоне традиције настао је 1970-их година.
- Према једној верзији, аутор појма „руски космизам“ је Јулија Шишина, службеница Александра Чижевског у последњим годинама његове делатности;[3]
- Према другим изворима, термин је предложио Николај Гаврјушин септембра 1970. како би означио правац коме је припадао Константин Циолковски;[4]
- Према трећој верзији, термин „филозофија руског космизма“ је у научни оптицај увео Фјодор Гиренок 80-их година 20. века, иако су се изрази „космичко мишљење“, „космичка свест“, „космичка историја“ и „космичка филозофија” (франц. philosophie cosmique ) налазили у окултној и мистичној литератури 19. века (Карл Дупрел, Макс Теон, Хелена Блавацки, Ени Безант, Петар Успенски), као и у еволуционој филозофији.[2]
Термин „космичка филозофија“ користио је Циолковски.[5] Осамдесетих и деведесетих година 20. века, у руској књижевности је доминирало уско схватање руског космизма као природословне школе (Николај Фјодоров, Николај Умов, Николај Холодни, Константин Циолковски, Владимир Вернадски, Александар Чижевски и други).[6] Међутим, касније, широко тумачење руског космизма као социокултурног феномена почиње да добија све већи значај, укључујући и назначено „уско“ схватање као свој посебан случај, заједно са другим правцима руског космизма, као што су религиозно-филозофски,[7] поетско-уметнички, естетски, музичко-мистични,[8] егзистенцијално-есхатолошки, пројективни и други.[6] Истовремено, истраживачи примећују разноликост и конвенционалност класификација овог феномена из два разлога: сви „космисти“ су били обдарени талентима у различитим сферама културе и били су оригинални мислиоци који су створили прилично независне системе који су захтевали индивидуалну анализу.
Природно-научни и религиозно-мистични руски космизам уреди
Еволуција космистичког погледа на свет историјски је прошла кроз неколико фаза. Његовим главним правцима треба сматрати религиозне, филозофске и природне науке.[9][10]
Религиозно-мистичко крило руског космизма повезано је са идејом јединства духовног, космичког и људског, космичког и моралног. Основа овог облика космизма била су два методолошка концепта - теолошки и еволуциони, узети у њиховој комбинацији. Једну од варијанти религиозно-мистичког космизма представља Владимир Соловјов у оквиру филозофије јединства; његова суштина је софизам универзума, преображај космоса услед преображаја човечанства у богочовечанство, етика универзума. Главни представници су Федоров, Соловјов, Рерих и Берђајев.[11]
Природнонаучно крило руског космизма обично укључује Циолковског, Умова, Чижевског и Вернадског. Заједнички извор мисли за њих је била идеја да су природни предлози природе недовољни за живот човечанства и да треба створити нову природу на основу разума и науке. Сам процес стварања новог квалитета је глобалне еволутивне природе. Вернадски је сматрао еволуцију биосфере као јединство космичких, геолошких, биогених и антропогених процеса. Човечанство постаје моћна геолошка сила. Под овим условима, он се суочава са питањем реструктурирања биосфере у интересу слободоумног човечанства у целини. Ново стање, коме се човечанство приближава, а да то не примећује, Вернадски је окарактерисао као „ноосферу“ (сферу ума), где природни и друштвени закони чине нераскидиво јединство. Еволуциони процес поприма нови правац – ноокосгенетски, и тиме космичка и планетарна реалност постаје нова врста интегритета.[12]
Принципи уреди
Неки филозофи налазе сагласје између главних принципа филозофије космизма и многих фундаменталних идеја савремене научне слике света и њиховог позитивног потенцијала за развој нове метафизике као филозофског темеља нове етапе у развоју науке. Присталице[2] виде релевантност идеја космизма у решавању изазова нашег времена, као што су проблем проналажења моралних смерница, уједињења човечанства пред кризом животне средине и превазилажења феномена културне кризе. Присталице сматрају космизам изворним плодом руског ума, суштинским делом „руске идеје“, чији специфично национални карактер треба да има корене у јединственом руском архетипу „свејединства“.[2]
С друге стране, руски космизам је уско повезан са псеудонаучним, окултним и езотеријским токовима филозофске мисли[2] и неки истраживачи га препознају као спекулативни концепт формулисан у веома нејасним терминима.[2]
Референце уреди
- ^ А.Г. Гачева, С.Г. Семёнова. „Русский космизм”. http://nffedorov.ru. Архивирано из оригинала 2019-11-23. г. Приступљено 2019-11-16. Спољашња веза у
|website=(помоћ) - ^ а б в г д ђ е ж Hagemeister M. „Russian cosmism in the 1920s and today”. books.google.ru (на језику: руски). Приступљено 2019-11-16. / Rosenthal B. G. (ed.) The occult in Russian and Soviet culture.— Cornell University Press, 1997.— 468 p.— p.185—202.— ISBN 0-8014-8331-X, ISBN 978-0-8014-8331-8. (Information and Interdisciplinary Subjects Series)
- ^ см. Будков В. А. „Философские аспекты экологии человека в свете воззрений русского космизма”. Труды Московского филиала СибНИЦАЯ, вып. 1, М., 1994. Архивирано из оригинала 2012-02-12. г. Приступљено 2011-12-14.[непоуздан извор?]
- ^ см. Огурцов А. П. „Русский космизм (Обзор литературы и навигатор по сайтам Интернета)” (PDF). Философский журнал Vox, вып. 4, май 2008. Архивирано из оригинала (PDF) 2012-02-12. г. Приступљено 2011-12-14.
- ^ Казютинский В. В. „Мировоззренческие ориентации современного космизма”. readings.gmik.ru (на језику: руски). Архивирано из оригинала 2019-09-05. г. Приступљено 2019-11-16. // Чтения памяти К. Э. Циолковского. Калуга, 2007.
- ^ а б Куракина О. Д. „Софийная эстетика русского космизма”. ИФ РАН. Архивирано из оригинала 2012-02-12. г. Приступљено 2011-12-07.
- ^ К религиозно-философскому направлению русского космизма исследователи относят Владимира Соловьёва, Николая Бердяева, Сергея Булгакова, Павла Флоренского, Елену Блаватскую, Николая и Елену Рерих и других.
- ^ К представителям эстетического, поэтически-художественного и музыкально-мистического направлений русского космизма исследователи относят Владимира Одоевского, Александра Сухово-Кобылина, Велимира Хлебникова, Александра Блока, Андрея Белого, Михаила Врубеля, Александра Скрябина и других.
- ^ „Космическая философия. Естественнонаучный и религиозно-мистический космизм — КиберПедия”. Архивирано из оригинала 2020-07-23. г. Приступљено 2020-07-23.
- ^ Русский космизм как феномен мировой философии. Религиозный и естественнонаучный космизм - История российской философии
- ^ „Русский религиозный космизм. Кратко - YouTube”. Архивирано из оригинала 2020-02-16. г. Приступљено 2020-07-23.
- ^ „Русский естественнонаучный космизм. Кратко - YouTube”. Архивирано из оригинала 2020-08-11. г. Приступљено 2020-07-23.
Литература уреди
Овај одељак можда захтева чишћење и/или прерађивање како би се задовољили стандарди квалитета Википедије. Проблем: Користити шаблоне {{cite book}}, додати идентификаторе (ISBN, COBISS.SR, итд). |
| Списак литературе на руском језику |
|---|
|
Спољашње везе уреди
- Руски космизам: Филозоф Алексеј Козирјев о идеалу бесмртности, утицају космизма на астронаутику и проблемима хелиофизике // ПостНаука
- Руски космизам као перспектива за човечанство // Радио Слобода
- О питању руског космизма // Цоммунити Артс (часопис) бр. 1, 2020. П.23-58.
