Белоградчишке стене
Белоградчишке стене (буг. Белоградчишки скали) су група везаних седиментних стена и конгломератских формација које се налазе на западним падинама Старе планине, у севернозападном делу Бугарске у близини града Белоградчика, по којем су ове стене и добиле име. Боје стена варирају од црвене до жуте, а неке достижу висину и до 200 м. Белоградчишке стене су необичног облика, повезане су са занимљивим легендама и у историји често именоване по људима или предметима на које их подсећају. За природну баштину проглашене су од стране бугарске Владе и представљају главну туристичку атракцију у Видинској области. На овим стенама расте угрожена и ендемска биљна врста у Бугарској, Hieracium belgradense.[1]
| Белоградчишке стене | |
|---|---|
| Белоградчишки скали | |
 | |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 43° 37′ 23″ С; 22° 40′ 40″ И / 43.6231928° С; 22.67781500000001° И 43° 37′ 23″ С; 22° 40′ 40″ И / 43.6231928° С; 22.67781500000001° И |
| Димензије | |
| Површина | 6.4131 km2 |
| Географија | |
  Белоградчишке стене | |
| Државе |  Бугарска |
| Регије | Видинска област |
| Група | Стара Планина |
Географија
уредиБелоградчишке стене се простиру преко западног дела Старе планине и покривају површину од 50 km². Протежу се од села Рабиша на западу до села Белотинци на истоку.
Централна група ових стена налази се у јужном делу, надомак града Белоградчика. Друга група стена налази се западно од града Белоградчика и окружене су стрмим падинама. Трећа група налази се 4 km источно од града Белоградчика и обухвата стене око Латинске капије и Липеничке пећине, док је четврта група стационирана између села Боровица и Фалковец. Пета група стена налази се између села Гургич и Белотинци.[2]
Геологија
уредиМноге од ових стена са стрмим вертикалним падинама формирале су се пре неколико стотина милиона година, као резултат природних процеса ерозије, делувијалног процеса и других природних фактора.
Током тријаског периода, овај предео је био под морем. Истовремено, уништавање ранијих палеозојских стена формирало је огромне количине шљунка, песка и глине, које су реке депоновале у морски базен. Седимент се нагомилао и постепено постао дебљи слој конгломерата и пешчара.
Током Јура периода, сува клима и велике температуре формирале су велику количину гвожђа оксида, што је стенама дало црвену боју.[3]
Туризам
уредиБелоградчишке стене су главна туристичка дестинација на северозападном делу Бугарске, заједно са градом Белоградчик, Белоградчишком тврђавом, Магура пећином, која се налази у околини села Рабиша и Баба Вида тврђавом која се налази у непосредној близина града Видина.
Бугарски комитет за зашититу природног окружења, прогласио је стене спомеником природе 1949. године, а оне су наведене у Бугарском националном регистру природних знаменитости 1987. године.[4]
Године 1984. Белоградчишке стене и пећина Магура постављене су на привремену листу светске баштине Унекса.[5] Белоградчишке стене се налазе у процесу разматрања стављања под геопарк у оквиру Европске геопарк мреже и у оквиру Унеско геопарк мреже.[6][4]
У септембру 2008. године, Белоградчишке стене ушле су међу 20 финалних локација у оквиру Европске дестинације изврности, а у јануару 2009. године, именоване су у кампањи за 7 чуда природе у Бугарској.[7][8]
Галерија
уреди
.jpg)
Референце
уреди- ^ „Hieracium belogradcense”. Red Book of Bulgaria, vol. I. Приступљено 22. 02. 2017.
- ^ Belogradchik, Published by the Municipality of Belogradchik, The Council of Tourism in Belogradchik, & The Ministry of Environment and Water, 2009
- ^ Mihaylov, Mihail & Kinka, Belogradchik Rocks and the Fortress, p.2, 2009
- ^ а б „Archived copy” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 26. 7. 2011. г. Приступљено 23. 6. 2009.
- ^ Bulgaria - UNESCO World Heritage Centre
- ^ http://www.globalgeopark.org/english/tabid/111/InfoID/4166/frtid/139/Default.aspx[мртва веза]
- ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала 13. 2. 2009. г. Приступљено 23. 6. 2009.
- ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала 25. 2. 2008. г. Приступљено 23. 6. 2009.
Спољашње везе
уреди
- Званични веб-сајт Архивирано на сајту Wayback Machine (13. мај 2018)
