Беназир Буто
Беназир Буто (синди: بینظیر ڀھٽو , урду: بینظیر بھٹو; Карачи, 21. јуна 1953 — Равалпинди, 27. децембар 2007) била је пакистанска политичарка.[1] Буто је била прва жена на челу једне постколонијалне муслиманске државе.[2] Била је кћерка бившег премијера и председника Пакистана Зулфикара Али Бутоа.
| Беназир Буто | |||||||||||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Беназир Буто | |||||||||||||||||||||||
| Лични подаци | |||||||||||||||||||||||
| Датум рођења | 21. јун 1953. | ||||||||||||||||||||||
| Место рођења | Карачи, Пакистан | ||||||||||||||||||||||
| Датум смрти | 27. децембар 2007. (54 год.) | ||||||||||||||||||||||
| Место смрти | Равалпинди, Пакистан | ||||||||||||||||||||||
| Универзитет | Radcliffe College, Lady Margaret Hall, Универзитет Харвард, St Catherine's College | ||||||||||||||||||||||
| Политичка каријера | |||||||||||||||||||||||
| Политичка странка | Пакистанска народна странка | ||||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||||
| Потпис |  | ||||||||||||||||||||||
Беназир Буто је изабрана за премијера Пакистана 1988, али ју је након 20 месеци уз подршку војске сменио председник, Гулам Ишак Кан, искористивши Осми амандман устава да распусти парламент и распише нове изборе. Поново је изабрана 1993. године, али ју је три године касније разрешио тадашњи председник Фарук Легари, услед разних корупционих скандала. Године 2006, на захтев владе Пакистана, Интерпол је издао налог за хапшење ње и њеног мужа.[3] Беназир Буто је имала двојно држављанство, пакистанско и британско. Добитница је пет почасних доктората.[4]
Животопис
уредиДетињство: 1954–1968
уредиБуто је рођена у Пинто старачком дому 21. јуна 1953. у Карачију, Синд, Пакистан.[5] Њен отац је био политичар Зулфикар Али Буто, а мајка Бегум Нусрат Испахани, иранског курдског порекла.[6] Зулфикар је био син Шаха Наваз Бута, истакнутог политичара који је био премијер владе државе Јунагад.[7] Буто су били аристократски,[8] богати властелини из Синда,[9] део вадероса или земљопоседничке касте.[10] Они су били су сунитски муслимани,[11] иако је Нусрат рођена у шиитској муслиманској породици пре него што се конвертовала у сунизам након удаје.[12] Пар се венчао у септембру 1951. године,[13] а Беназир је била њихово прво дете.[14] Добила је име по тетки која је млада умрла.[15] Троје млађе деце Бутових били су Муртаза (рођена 1954), Санам (1957) и Шахнаваз (1958).[16] Када је стари Шах Наваз умро 1957. године, Зулфикар је наследио породично имање, што га је учинило изузетно богатим.[17]
Беназирин први језик је био енглески; као дете је ређе говорила урду и слабо је говорила локални синди језик.[18] Беназир је у почетку похађала школу Лејди Џенингс у Карачију.[19] Затим је послата у Самостан Исуса и Марије у Карачију, а одатле у Самостан Исуса и Марије, интернат у Мурију.[20] Мури је близу границе са Индијом, а током Индо-Пакистанског рата 1965. Буто и остали ученици су проживели ваздушне нападе.[21] Полажући своје испите у децембру 1968. године, Буто је стекла О-ниво са високим оценама.[22]
Током своје младости, Буто је обожавала свог оца,[23] а он је заузврат подстицао њен образовни развој у супротности с традиционалним приступима женама који су тада били устаљени у Пакистану.[24] Односи између родитеља били су затегнути током њеног детињства; Зулфикар је започео ванбрачне везе са другим женама, а када се Нусрат успротивила, избацио ју је из њихове куће. Она се преселила се у Иран, али након што је Зулфикар спречио њену децу да јој се тамо придруже, вратила се у Пакистан шест месеци касније, настанивши се у Карачију.[25] Током свог живота, Буто никада није јавно признала ову унутрашњу породичну неслогу.[26]
Када је Буто имала пет година, њен отац је постао министар кабинета за енергетику, а када је она имала девет година он је постао министар иностраних послова земље.[27] Од малих ногу била је изложена страним дипломатама и личностима које су посећивале њеног оца, међу њима Џоу Енлај, Хенри Кисинџер и Хјуберт Хамфри.[28] Када јој је било тринаест година, он је дао оставку у влади и годину дана касније основао своју политичку странку, Пакистанску народну странку (ППП).[29] ППП је користила крилатицу „Ислам је наша вера, демократија је наша политика, социјализам је наша економија. Сва моћ народу.“[30] Тиме је кориштена популистичка стратегија за привлачење гласова, обећавајући „roti, kapra aur makan“ (хлеб, одећа и станове) за сваког Пакистанца и инсистирајући на томе да се спорна територија Кашмира пренесе са индијске под пакистанску контролу.[30] Беназир се одмах придружила.[31] Усред нереда против владе председника Ајуб Кана, Зулфикар је 1968. године ухапшен и затворен на три месеца, током којих је писао Беназир да би подстакао њене студије.[32]
Повратак у Пакистан
уредиНакон осам година егзила у Дубаију и Лондону, Беназир Буто вратила се у Карачи 19. октобра 2007. године, непуна три месеца прије најављених општих избора. Годину раније почела је да припрема повратак у домовину - приступила је Савезу за обнову демократије и удружила се с некадашњим политичким противником Навазом Шарифом. Са Шарифом се није слагала у погледу учествовања генерала Первеза Мушарафа у власти након избора. За разлику од Шарифа, била је склона поделити власт с Мушарафом с којим се договорила да ће је ослободити оптужби за корупцију и да ће се земља вратити демократији. Противници су је оптуживали да води двоструку игру, с једне стране преговара с Мушарафом, а с друге с опозицијом.
У домовину је одлучила да се врати у великом стилу. Међутим, конвој у којем се кретала након што је слетела у ваздушну луку у Карачију, нападнут је. У самоубилачком нападу убијено је готово 140 људи. Буто је остала неозлеђена. Јавно је оптужила присташе Мохамеда Зије ул-Хака да стоје иза напада. Мушарафу је то крвопролиће било изговор да прогласи изванредно стање у држави. Прави повод је био што је Врховни суд одбијао да потврди његов реизбор све док носи генералску униформу. Након што је увео ванредно стање, Буто га је оптужила да води полицијску државу, а његов режим упоредила с бившим Совјетским Савезом. Мушараф је Буто ставио у кућни притвор, као и друге опозиционе вође.
Иако су обавјештајни подаци говорили да јој смрћу прети терористичка мрежа Ал-Каида, афганистански талибани и пакистанске групе џихада, Буто се није желела да се одрекне јавних наступа.
Убиство
уреди
У октобру 2007, пакистанске власти су повукле оптужбе против Беназир Буто, и она се 18. октобра вратила у Пакистан. Већ сутрадан су у Карачију на митингу добродошлице поводом њеног повратка постављене две бомбе које су усмртиле преко стотину људи. Буто није повређена у нападу. Дана 27. децембра изведен је други атентат на скупу у Равалпиндију и овај пут атентатор је успео да смртно рани Беназир Буто током пуцњаве. Умрла је истог дана у болници у Равалпиндију.
Дела
уредиРеференце
уреди- ^ „Benazir Bhutto | Biography, Assassination, Husband, & Son | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). 2023-12-23. Приступљено 2024-02-03.
- ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 195. ISBN 86-331-2075-5.
- ^ Pakistan seeks arrest of Bhutto, BBC News, January 26, 2006
- ^ „Профил Беназир Буто”. Архивирано из оригинала 14. 10. 2014. г. Приступљено 04. 03. 2014.
- ^ Bhatia 2008, стр. 14; Suvorova 2015, стр. 104; Allen 2016, стр. 10.
- ^ Bhargava 1990, стр. 16; Suvorova 2015, стр. 104; Allen 2016, стр. 8.
- ^ Bhargava 1990, стр. 14–15; Bhatia 2008, стр. 12–13; Muñoz 2013, стр. 20; Allen 2016, стр. 4.
- ^ Bhargava 1990, стр. 14; Lamb 1991, стр. 29.
- ^ Bhatia 2008, стр. x.
- ^ Suvorova 2015, стр. 31.
- ^ Bhatia 2008, стр. 12.
- ^ Allen 2016, стр. 8.
- ^ Allen 2016, стр. 9.
- ^ Bhatia 2008, стр. 14; Muñoz 2013, стр. 19; Suvorova 2015, стр. 104.
- ^ Suvorova 2015, стр. 106.
- ^ Bhatia 2008, стр. 14; Suvorova 2015, стр. 106; Allen 2016, стр. 12.
- ^ Allen 2016, стр. 12.
- ^ Muñoz 2013, стр. 19; Suvorova 2015, стр. 106; Allen 2016, стр. 15.
- ^ Bhatia 2008, стр. 14; Allen 2016, стр. 15.
- ^ Bhatia 2008, стр. 13, 14; Suvorova 2015, стр. 106; Allen 2016, стр. 15, 17.
- ^ Bhatia 2008, стр. 60; Allen 2016, стр. 17.
- ^ Bhatia 2008, стр. 14; Allen 2016, стр. 21.
- ^ Bhatia 2008, стр. 16.
- ^ Bhatia 2008, стр. 14.
- ^ Allen 2016, стр. 15–16.
- ^ Allen 2016, стр. 16.
- ^ Bhatia 2008, стр. 13; Suvorova 2015, стр. 106.
- ^ Bhatia 2008, стр. 15.
- ^ Bhatia 2008, стр. 13; Muñoz 2013, стр. 42; Suvorova 2015, стр. 107; Allen 2016, стр. 18.
- ^ а б Allen 2016, стр. 18.
- ^ Bhatia 2008, стр. 13.
- ^ Bhatia 2008, стр. 14; Allen 2016, стр. 19, 20.
Литература
уреди- Allen, Brooke (2016). Benazir Bhutto: Favored Daughter. Icons Series. New York: Amazon/New Harvest. ISBN 978-0-544-64893-7.
- Bhargava, G. S. (1990). Benazir: Pakistan's New Hope. London: Aspect Publications. ISBN 978-1855290532.
- Houtman, Gustaaf; Ahmed, Akbar (2008). „Benazir Bhutto (1953–2007): A Conversation with Akbar Ahmed”. Anthropology Today. 24 (1): 4—5. doi:10.1111/j.1467-8322.2008.00557.x.
- Ahmed, Mushtaq (2005). Benazir: Politics of Power. Karachi: Royal Book Company.
- Akhter, M. Javaiid (2009). „Politics of Reconciliation and Accommodation: A Study of Benazir Bhutto's First Era Democratic Government 1988–1990”. Journal of Political Studies. 16: 63—80.
- Bhatia, Shyam (2008). Goodbye Shahzadi: A Political Biography of Benazir Bhutto. Lotus Collection. ISBN 9788174366580.
- Lamb, Christina (1991). Waiting for Allah: Pakistan's Struggle for Democracy. Penguin. ISBN 978-0-14-014334-8.
- Muñoz, Heraldo (2013). Getting Away with Murder: Benazir Bhutto's Assassination and the Politics of Pakistan. W. W. Norton & Company. ISBN 978-0393062915.
- Suvorova, Anna (2015). Benazir Bhutto: A Multidimensional Portrait. Karachi: Oxford University Press Pakistan. ISBN 978-0-19-940172-7.
- Talbot, Ian (2009). Pakistan: A Modern History (third изд.). London: C. Hurst and Co. ISBN 978-1850659891.
- Muhammad Ali Shaikh (2000). Benazir Bhutto: a political biography. Oriental Books Publishing House. ISBN 978-9698534004.
- W. F. Pepper (1983). Benazir Bhutto. WF Pepper. ISBN 978-0-946781-00-3.
- Katherine M. Doherty; Craig A. Doherty (1. 9. 1990). Benazir Bhutto
. Franklin Watts. ISBN 978-0-531-10936-6. - Diane Sansevere-Dreher (1. 8. 1991). Benazir Bhutto. Skylark. ISBN 978-0-553-15857-1.
- M. Fathers (1992). Biography of Benazir Bhutto. W.H. Allen / Virgin Books. ISBN 978-0-245-54965-6.
- Elizabeth Bouchard (1. 2. 1992). Benazir Bhutto: Prime Minister. Blackbirch Press, Incorporated. ISBN 978-1-56711-027-2.
- Iqbal Akhund (2000). Trial and error: the advent and eclipse of Benazir Bhutto. Oxford University Press, USA. ISBN 978-0-19-579160-0.
- Libby Hughes (мај 2000). Benazir Bhutto: From Prison to Prime Minister. Backinprint.com. ISBN 978-0-595-00388-4.
- Mercedes Padrino Anderson; Mercedes Padrino (март 2004). Benazir Bhutto. Chelsea House Pub. ISBN 978-0-7910-7732-0.
- Mary Englar (28. 2. 2007). Benazir Bhutto: Pakistani Prime Minister and Activist. Coughlan Publishing. ISBN 978-0-7565-1798-4.
- Ayesha Siddiqa; Ayesha Siddiqa-Agha (2007). Military Inc: inside Pakistan's military economy. Pluto Press. ISBN 978-0-7453-2545-3.
- Torild Skard (2014). Benazir Bhutto" in "Women of Power – half a century of female presidents and prime ministers worldwide. Bristol: Policy Press. ISBN 978-1-44731-578-0.
- Ahmad, Ejaz (1993). Benazir Bhutto's foreign policy: A study of Pakistan's relations with major powers. ASIN B0000CQV0Y.
- Rafique, Lubina (1994). Benazir & British Press, 1986–1990. Gautam Publisher. ASIN B0000CP41S.
- Haidar, Sayyid Afzal (1996). Bhutto trial. National Commission on History and Culture. ASIN B0000CPBFX.
- Bazmi, Mumtaz Husain (1996). Zindanon se aivanon tak. al-Hamd Pablikeshanz. ASIN B0000CRPOT.
- Ahmed (2013). Benazir Bhutto (Life & trends in foreign policy). Saarbrücken, Germany: The Lambert Academic Publishing (LAP) Company. ISBN 978-3-659-38290-1.
Спољашње везе
уреди
- Беназир Буто
- Story of Pakistan - Беназир Буто
- Беназир Буто на picsearch.com
- Беназир Буто на сајту C-SPAN (језик: енглески)
- „Benazir Bhutto – Great South Asian Leader, Ex-Prime Minister of Pakistan”, BenazirBhutto.com
