Битка на Штубику
Битка на Штубику (1807) била је део Првог српског устанка. Битка се завршила поразом устаника, који су опседнути у Штубику све до доласка помоћи и српско-руске победе на Малајници.
| Битка на Штубику | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део Првог српског устанка | |||||||
 Битка на Штубику | |||||||
| |||||||
| Сукобљене стране | |||||||
 Српски устаници |
 Османско царство | ||||||
| Команданти и вође | |||||||
|
Миленко Стојковић |
Мула-паша Видински Гушанац Алија | ||||||
| Јачина | |||||||
|
око 1.500 српских устаника[1] | 5.000-8.000[1] | ||||||
| Жртве и губици | |||||||
|
Лаки[1] | Лаки[1] | ||||||
Увод уреди
После ослобођења Београда и осигурања западне границе устаничке Србије на Дрини, Правитељствујушчи совјет и Карађорђе одлучили су да се од Турака ослободи Тимочка Крајина и на Дунаву успостави веза са руском војском (Русија је од децембра 1806. била у рату са Турском). У пролеће 1807. Хајдук Вељко Петровић је са својим устаницима упућен у Црну реку, а Миленко Стојковић у Пореч и Крајину.[1]
Док је Хајдук-Вељко дизао народ на устанак у Црној реци и око Гургусовца (Књажевац) и Бање (Сокобања), устаници пожаревачке и браничевске нахије (око 1.500 људи) под Миленком Стојковићем приморали су турског заповедника Пореч-Алију да напусти Пореч и пређе у Ада Кале, а затим заузели Штубик код којег су подигли утврђење и у њему оставили посаду од око 200 људи, а затим продужили према Неготину.[1] У међувремену, заповедник Видина Мула-паша и Алија Гушанац, вођа крџалија, прикупили су око 5.000-8.000 турских војника и крџалија и почетком маја похитали да протерају Србе, који су пред надмоћнијом турском војском застали код Штубика. Турци су напали и у кратком боју потисли устанике у шанац.[1]
Последице уреди
Миленко Стојковић са војском одступио је у Штубик, где се утврдио. Турци су се утврдили на Малајници и опсели Штубик.[1] Карађорђе је са војскама смедеревске и грочанске нахије пошао у помоћ Миленку; средином јуна са око 4.500 пешака и коњаника стигао је на Штубик и подигао шанчеве према Турцима. Турска војска разбијена је уз помоћ руске војске 1. јула 1807. у боју на Малајници.[1]
Референце уреди
Литература уреди
- Стојанчевић, Владимир (2004). Први српски устанак 1804-1813. Београд: Медија центар "Одбрана". стр. 326. ISBN 978-86-3350-153-8.
- Стевановић, Др Миладин (1994). Први српски устанак. Горњи Милановац: Дечје новине. стр. 343. ISBN 978-86-3670-689-3.
- Ђорђевић, Др Мирослав Р. (2004). Ослободилачки рат српских устаника 1804-1806. Београд: Медија центар "Одбрана". стр. 447. ISBN 978-86-335-0154-5.
- Јанковић, Драгослав (1984). Српска држава Првог српског устанак. Београд: Нолит. стр. 293.
- Павићевић, Бранко; Стојанчевић, Владимир; Ратковић-Костић, Славица (1998). Од Царева Лаза 1712. и Боја код Иванковца 1805. до одласка Турака из Србије 1867. [Знамените битке и бојеви српске и црногорске војске: од Царева Лаза 1712. до Добропољске битке 1918.], Књ. 1. Нови Сад: Православна реч; Београд: Војноиздавачки завод. стр. 616. ISBN 86-335-0038-8.
- Љушић, Радош (2018). Војводе и војводски барјаци: Војно уређење устаничке Србије (1804-1815). Београд: Медија центар "Одбрана". стр. 344.
- Хамовић, Драган; Јовановић, Небојша; Илијин, Душан (2004). Устаничка читанка (1804 - 1815). Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. стр. 418. ISBN 86-17-11342-1.
- Гажевић, Никола, ур. (1974). Војна енциклопедија (том 9). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 568.
- Гажевић, Никола, ур. (1974). Војна енциклопедија (том 9). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 568.
