Отворите главни мени

Бојан Ступица (Љубљана, 1. август 1910Београд, 22. мај 1970) је био редитељ, архитекта, драматург, професор, педагог, градитељ позоришта.

Бојан Ступица
Stevan Kragujevic, Bojan Stupica sa Radetom Markovicem, Radio Beograd, pedesetih.jpg
Раде Марковић и Бојан Ступица (десно), педесетих година XX века
Датум рођења(1910-08-01)1. август 1910.
Место рођењаЉубљана
 Аустроугарска
Датум смрти22. мај 1970.(1970-05-22) (59 год.)
Место смртиБеоград
 СФР Југославија
СупружникСава Северова
Мира Ступица

ПочециУреди

Већ са 19 година као успешан студент архитектуре у Љубљани, путовао је по Европи упознајући позоришта. Прва представа за коју је урадио превод, драматуршку обраду, реализовао сценографију, урадио костим, и најзад режирао је „Војна ин Мир“. У представи су играли Сава Северова, његова супруга скоро двадесет година, Милан Скребиншек и сам Ступица.

У периоду између 1934. и 1940. године, на потезу МариборЉубљанаБеоград, режирао је 28 представа од којих је једну, у Београду, („Молијер“, Михајла Булгакова), која је забрањена.

РатУреди

За време рата бива хапшен, прогањан и на крају интерниран у фашистички логор Гонарс близу Удина – (1942). После годину дана бива пуштен из логора али није могао да хода.

Режисер и архитектаУреди

 
Бојан Ступица са ансамблом и управником Народног позоришта приликом посете Јосипа Броза Тита, 1955.

Године 1945. враћа се у позориште – на штакама. Постављен је за помоћника управника Драме Народног гледалишча у Љубљани. За непуне две године, без обзира на своје здравствено стање, остварује десет премијера са сопственим сценографијама.

На студијском путовању 1946. у Москву и Лењинград упознаје рад совјетских позоришта што за последицу има да 11. новембра 1946. Комитету за уметност и културу у Београду преда елаборат за оснивање централног југословенског театра – то је данашње Југословенско драмско позориште (ЈДП).

Као уметнички руководилац остао је на овом послу пуних осам година. (1947 до 1955). Истовремено је био и редитељ, уметнички руководилац и архитекта. Паралелно режира десетак представа од којих се неке сматрају највећим достигнућима тог доба. „Дундо Мароје“ је обишао Париз, Беч, Будимпешту, Варшаву, Москву, Лењинград, Кијев, Венецију... Ови његови успеси изазивају завист; против њега се прави завера и тражи се „преиспитивање“ његових „идеолошких скретања“. Наљућен, подноси оставку и са супругом Миром Ступицом прелази у Загреб, где га ангажује Хрватско народно казалиште (ХНК). За две и по године реконструише ХНК у уметничком и репероарском смислу.

Потом се поново враћа у Београд, у ЈДП, али поново настају сукоби, те прелази у Народно позориште у Београду, где је радио као редитељ и уметнички руководилац.

Ступица је пројектовао и Атеље 212 у Београду.

Гостује у Сплиту (1967), Љубљани а на дужност управника ЈДП-а долази 1968. И поред нарушеног здравља поново режира и поново гради и завршава (1969) овог пута театар који ће по његовој смрти (1970) добити име „Бојан Ступица“.

ПрофесорУреди

Предавао је на Академији за игралско уметност 1945-1947 као професор глуме и режије. На позоришној академији 1948-1949 предаје класи режије и класи глуме, као један од првих професора. Професор је на Академији за казалишну уметност у Загребу (1955—1957) поново у класи режије и класи глуме. „Бојанове бебе“ је група глумаца, међу којима и Милан Гутовић, које је довео, 1967, у ЈДП

Награда са именом Бојана СтупицеУреди

Награда Бојан Ступица се додељује за најбољу режију позоришне представе чија је премијера била у блиској прошлости. Додељује је Савез драмских уметника Србије.

Године 2007. Славенко Салетовић је 27. добитник. Награду је добио у конкуренцији 11 представа које су премијерно изведене у последње три године. Добитник 2018. године био је Андраш Урбан за режирање представе „Родољупци”.[1]

РеференцеУреди

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди