Бранко Таназевић

Бранко Таназевић (Чаково, Банат, 1876Београд, 1945) је један је од најпознатијих српских архитеката сецесије и српско-византијског (српског националног) стила, које је успешно спојио у својим делима. Завршио је два факултета: Технички факултет у Београду, одсек машинство и архитектуру у Минхену.[1]

Бранко Таназевић
Датум рођења1876.
Место рођењаЧаково
 Аустроугарска
Датум смрти1945.
Место смртиБеоград
 Краљевина Југославија

Биографија и делаУреди

 
Министарство просвете

Отац му је био лекар, пореклом из Војводине. По позиву пријатеља лекара и председника владе Владана Ђорђевића, прелази у Србију. Мајка му је била из породице Доситеја Обрадовића.[1] Бранко Таназевић најизразитији представник националног стила у српској архитектури прве деценије 19. века, инспирацију је црпео и из профаног народног неимарства, угледајући се на моравску кућу са луцима, уметнички вез и савремено ћилимарство у Србији.

Своја схватања излагао је у стручној периодици постајући, уз декоратера Драгутина Инкиострија (18661942.), главни идеолог националног архитектонског »препорода«. Отуд су и његови објекти постали синоним »савременог«, уместо конзервативног и миметичког смера националног стила.

На свом првом делу[1] - згради Телефонске централе, Косовска 47, у Београду (19051908. ), Таназевић је успешно помирио традицију и модернитет, пласирајући на њеном асиметричном прочељу, завршеном угаоном ребрастом сецесијском куполом, разноврсне »неоморавске« отворе, полихромне површине и керамопластичне мотиве. Велики прозори широког ризалита запремају знатне површине зидног платна, док је плитка пластика, сведена на раван фасаде, састављена од псеудомедиевалних розета и шаховских поља. Уз фуге у приземљу, којима се алудира на византијско грађење и преплетну орнаментику, створена је живописна структура, слична остварењима тадашњег српског ћилимарства. Поткровни венац поново је пробијен, а отвори се сходно интернационалној пракси Арт Нувоа од приземља ка врху бројчано умножавају и димензионално уситњавају.

У асиметричној композицији фасаде Министарства просвете (касније Дом Вукове задужбине) (19121913.), неосредњовековна полихромија, преплетна орнаментика, тролисни забат и грб Краљевине Србије, вешто су укомпоновани са сецесијским пиластрима, пластиком и завршецима елевације. Узбудљиве светло-тамне контрасте, наглашене на полихромним ћилим фасадама јавних здања, овај аутор је поновио и на кући Јована и Максима Николића (19121914.), где се рељефом Св. Ђорђа у забату композиције и колоритом изведеним из српске тробојке јасно препознаје идеологија националног стила.

Од педесетак Таназевићевих пројеката, свакако треба издвојити кућу браће Николић, у Улици Његошевој 11 у Београду. Занимљива, бело-црвена фасада у споју сецесије и моравског стила, један је од најлепших украса Цветног трга.[1]

Просветни радУреди

Поред архитектонског стваралаштва, Таназевић је био и професор Архитектонског факултета у Београду, где је предавао: Орнаментику, Декорацију, Моделовање и Уређење градова.

Као наставник тадашњег Архитектонског одсека Техничког факултета, арх. Бранко Таназевић је са арх. Николом Несторовићем пројектовао зграду техничких факултета у Београду. Подигнута је 1931. године, а изградња је почела 1926.

Галерија делаУреди

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Политика, додатак „Моја кућа“, 27. мај 2011.

Види јошУреди